„Немојте, o чеда и браћо, никада оно што шкоди да поштујемо, а оно што спасава да одбацујемо”
– из Савиног Хиландарског типика

Небо над Србијом је опет горело…
Црним облацима и птицама злослутницама Балкан се опет осу.
Ланцима тешким, крунисали осакаћену и располућену земљу босу.
Похрлили бајонетом, барутом и камом затамнили видик густом тамом.
Пршти камење, рањена земља вришти од рана младих Обилића, витезова са огњишта Немањића.
Разљуђена, разграничена, расбаштињена, раскосовљена,
разнемањићена, расћириличена, расрбљена, однарођена,
земља утамничена, раскину ланце ропства…
Див – јунаци уткаше у бедем отаџбине кости…
Стојте, аветници ноћи, ко може све то да вам опрости !?
Оца, сина и брата, маленог витеза великога рата!
Заветници млади, Свете земље и колевке,
уздајући се у помоћ Божију и своју правицу,
за државну међу ратоваше и за своју слободицу.
Језде пољанама, под копитама слободе, широке груди јуначке…
У мећави ноћној, рана јечи, кроз шикаре густе – нигде пута,
слободарски народ по беспућу лута…
У руци стиснута отаџбинска груда,
у грудима песма јуначка, пратила их свуда,
да под синџиром не препукне срце, да не прсну недра
отворили су своја слободарска једра…
Народни певачи затегли су своје струне.
док облаци чергари, под ногама им звезде круне…
Погурен, једва корак вуче ратник стари, слободи хрли,
у срцу му пишти рана, јаук речи јечи и угарак црни…
У снегу белом, смрт до смрти, пркосе трагови крвљу утиснути.
Свако парче земље је натопљено крвљу предака,
сваки корак је сена јунака…
А, са откуцајима новог времена
родна земља, посејано зрно, притисла на недра.
Са прага живота јуришамо јуначки напред, чела ведра:
„Немојте, о чеда и браћо, никада оно што шкоди да поштујемо,
а оно што спасава да одбацујемо”, Светосавље наше, милост и поштење
опраштање и помирење,
честитост, храброст и доброту
сачувајмо сву ту неизмерну, Православну лепоту!

Анастасија Коцић 4-Г
Уметничка школа – Графички дизајн
Ниш
Шифра: designerOS