ВЕЛИКА НАГРАДА
Свети Сава – наше надахнуће за будућност
Овде су те бездушно спалили… На овом месту су Твоје Свете мошти гореле у буктињи запаљеној од стране оних који су желели да те избаце из наших душа, умова, они који су желели да нас одвоје од Тебе и Твоје вере. Особе које су то учиниле уместо срца у својим грудима имале су плашљиви камен, који је страховао од Тебе Саво, Твоје љубави према нама и наше љубави према Теби… У тој немилосрдној ноћи када су се сукобила два света Божији и ђаволски, твоје су мошти гореле а наша душа изгарала, Божије слуге су патиле, док су други, нељуди, зло чинили.
Учинили су то Саво, а ни трепнули нису… Плач, бол, јецаји сломљених душа, то су желели… Желели су Твој крај! Твоје мошти сагореше пред нашим очима из којих је бол делао, пред нашим душама скрхканим од немоћи и туге… Али из њих не изађе нада, не изађе покорност, кукавичлук, кајање и покорност нељудима. Напротив, у њима осташе љубав, надахнуће и вера које си сам Саво усадио.
Синан паша, вођа те страшне хајке 1594.године говорио је:
„Гори, гори свештениче! То си од нас заслужио, што си рају просветио, што за веру вољно гине, убојити каурине! Што се не да у синџире, већ подиже манастире? Али сада нема теби трага, пашће твога рода снага!“ Мислио је да ће наша вера бити слабија ако додаје уље на ватру, ако ту ватру храни нашим костима… Очигледно се преварио!
Чују се црквена звона… Твој глас нас позива Божијем дому… Данас обележавамо Твоје постојање на овоземаљском свету, данас се сећамо Твоје учињене службе…Улазим у Твој храм…Први пут сам овде. Покорно прилазим Твојој икони и крсту на коме је Исус Христос… Толико пута сам их видела, безброј пута им се молила, а данас се осећам некако другачије… Клањам се, крстим, а душа ми је смирена… Не дрхтим више, не плашим се, осећам да имам снаге да се супротставим и највећој немани… Погнуте главе, затворених очију у себи понављам молитву “ Оче наш „.
Понављам је и у једном тренутку учини ми се да је неко понавља за мном. Отварам очи, гледам око себе, а у Храм улазе жене, деца, старији људи… За тако кратко време, Храм постаде пун. Поново говорим молитву и поново глас смирен и блажен… Не желим да га прекинем… Осећам то је он, Свети Сава… Глас, оличења љубави и доброте још једном постаје симбол нашег постојања у времену и у простору, али осећам, не само овде на земљи већ и на небесима, где нас чека вечни храм Божији. Осећа се љубав Твоја Саво, која је бесмртно и бесконачно жариште у нама, које ништа не може ограничити и угасити. Она је начело свега, разлог свега и крај свега. Она је једино правило, закон и осећање које сви поштују и цене. Палим свећу.
Свећа гори… Размишљам, она је симбол Твоје љубави и подсећа нас да није све завршено, да Бог не оставља свет задуго онако како јесте и да ми у то морамо веровати. Свећа пири, а твој дух у нашим мислима говори да свет траје и после тешких, немилих и несрећних ситуација. Говори нам да наша вера, која је усађена у душама и срцима нашим, она чије ради су Твоје мошти изгореле у разбукталој ватри, треба увек бити непроменљива и стална. Она то и јесте и захваљујући Теби, данас је то највеће богатство које људи поседују. Вечна је и дубоко урезана у нашим длановима, на којима можемо прочитати Твоје име, Твоју веру која је сада и наша. Она ојачава када другима помажемо и тада су Твоје име и глас дубоко у нашим мислима.
Посматрам свећу, а сузе навиру док се присећам шта је наша вера све трпела, али је ипак остала и настанила наше душе. Присећам се шта је све Твоја љубав и наша вера према Твојој љубави учинила да би нам помогла… У времену неподношљивих суша, велике и тешке глади, страшних болести, уточиште су људи проналазили једино у Теби и Твојој вредности. Молитва је била њихово духовно оружје, која их је одржала у животу и спасила свих несрећних збивања. Онда су наступили уздаси уцвељених бића, душе света без срца као и дуси прилика без срца. Када су наступили опијуми народа, ратови, Ти и Твој заклон опет су представљали уточиште оног дела света који је био против тога. Ту је било и уцвељених мајки у поцепаној одећи, неочешљаних коса и окорелих руку. Теби су се молиле да их избавиш из патњи, бола и туге. Помогао си им и уместо тужних осећања укоренио си им веру Божију и учинио свет бар мало достојан њихових живота. Ти си Саво, био водич и надахнуће за будућност… Ти си им давао наду да иду напред, био си им сапутник на путу и сапатник у туги. Био си и остао си наша велика нада..
Данас у XXI веку , веку многобројних револуција наша вера према Твојој љубави се није угасила и није пресушила попут извора, већ напротив тече све већом брзином и јачим интезитетом. Потребна нам је попут воде , одржава нас у животу и чини бољим особама. Твоје вредности поново добијају још већи значај. Ти си нам звезда водиља на небу. Данас у многим крстоломима препознајемо ону исту змију у облику људи који су били на Врачару, 27.априла 1594. године. Ломе нас, ране и никада им неће бити довољно. Опет смо се нашли пред опасношћу и пред великим тестом ризика. Вера према Теби и Твојој љубави је оно што поново многи покушавају да искорене, јер је змија поново ојачала и сваким даном све више добија на моћи. Гони нас хајкама брзим, јури нас и планира да кад нас ухвати, рашири свој отров по нашој души и опет тежи да униште све оно што је наша заједничка вера годинама стварала. Али то се неће десити, јер она одговара разним епохама људске цивилизације и при томе има различите форме. То је једина вера духа која жели да испуни своју духовну функцију, да упозна правду, да воли лепоту и чини добро…
Свећа и даље пири… А у глави као да ми неко говори: „Она ватра на Врачару оглашује мржњу стару. Не бојте се, децо мила, што вас кињи врашка сила! Ништавне су људске страсти код Божије вечне власти. Ја остајем у свом роду, док војује за слободу… Док му црква срце блажи, док му душу школа снажи. Настављајте моја дела, то је слава неувела. То ће престо повратити, моје тело осветити!“ То је Он, Свети Сава.. А у души оеећам нагон да помажем да говорим, да наставим мисију нашега Светитеља. Окрећем се, гледам око себе…Одједном се враћам икони и говорим:
„Ти, српски Христосе рађао си се у костима српске деце, и вечно си у нама живео. Ми се боримо за Твоју веру и молимо се за Твоју помоћ. Наше душе, наш глас и молитве праћене црквеним звонима и запаљеним свећама, траже Твоју заштиту да издржимо немире, да искоренимо неправду и да волимо,ценимо и поштујемо Твој рад и дело за нашу веру како доликује. Уз Твоју помоћ, црквена звона ће се и даље чути. Али ако и њих отровна змија уништи, у нашим душама биће присутна, а у ушима ће одјекивати Твој глас, Твоје речи и Твоја молитва за наше спасење. Саво, ти си наше надахнуће, наша снага и вера да наставимо! Знаш да никада није било лако, па неће ни сад. Помози нам, Саво! “
Милица Васовић
ТШ „Никола Тесла“- Гимназија
38218 Лепосавић
Професор Златица Павловић
Прва награда – средње школе
СВЕТИ САВА – НАШЕ НАДАХНУЋЕ ЗА БУДУЋНОСТ
Зазрни зрно са врха круне Немањића, огреја га светлост небеска, проклија земља и вода жива, запутише путеви расути од тајни до бескраја. Ниче овоземаљски да прокрчи путеве небеске да се ситни не погубимо.
Посејано у верујућа срца отаца и синова, ношено у зеници по беспутијама, проклијало у памћењу пре рођења и првог корака, ниче до неба из зрна живовека. Ниче, тврђа од кремена и од мајчиног млека милија, Светосавица, колевка сабирница корака вечнога и корака човекова. А кад зазвоне звона… Од земље до неба зајечи трајање, у трену проживимо векове и векови потеку кроз вене, преблаге руке ОЦА и СИНА и СВЕТИТЕЉА поспу по нама свети прах да се познамо и не погубимо, а СВЕТИ ДУХ напоји очи и душу да прогледамо.
Речи посађене у наш почетак потеку кроз вене, повежу векове и проговоре из наших срца: „СЛАВА ТЕБИ, ГОСПОДЕ !“. Прокрче се путеви небески, три прста пишу крст, а душа чиста и око бистро походе оне немеђене просторе створене да духом буду даровани. Оплоди се вечна песма у црквеним звонима да нас сабира. Потече песма из мрве земље, из хлеба и вина, из капље росе невине, из сваке травке живе, из ума свих отаца. То СВЕТИ САВА песмом над песмама сабира стадо неуко, умива око сањиво, обасјава стазе пред кораком. Обасја кроз наша срца нас саме и њега изнад нас, па светлост испуни време прошло и садашње а кроз будућа времена уреза пут. ОН, после себе и пре нас просу до неба звездани сјај, и на нас свети прах да њиме хранимо очи и бранимо душу, од незнања, од заборава, од зла. Срцем пречистим урезује у наше зенице памћење, докле допире глас црквених звона, дотле се нисмо узалуд рађали и умирали. А ми то памћење плодимо кроз вене, испод нокта, испод оба плућна крила, у првом плачу детињем, у молитви. Сабирамо се пред олтаром, пред крстом, пред пламеном свећа и мирисом тамјана, и памтимо откуд смо, ко смо, да нам се путеви не погубе пред кораком.
Памтимо и праштамо…
Тражимо у себи оно зрно живородно, да умемо примити светлост у очи и на длан и срцима обојити векове. Из црквених звона звони истина, Један Је судија, Једна Је река живородна којој се предајемо са речима: „ГОСПОДЕ, ПОМИЛУЈ НАС !“. Са мрвом вере у грудима, са искром ГОСПОДА у очима, молитве наше на крст полажемо. А оне узвишене, кроз срца праотаца стижу до неба, па се проспе светлост на стадо питомо сабрано под скуте Православља и Светосавља. Ту пред олтаром и будним оком Просветитеља неуки се учимо животу, терамо мрак и страх, а пастир над пастирима бди над стадом да не залута. У храму БОГА ЖИВОГА упознајемо узвишени зов да постанемо један род што се рађа и крштава у име БОЖЈЕ, и У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГ ДУХА прелази пут од заметка, до неба.
БОЖЕ, праштај… ТИ знаш за путнике и тајнопутнике, и да из семена жива живот ниче, они што до бола верују и воле, на крст полажу живо срце. А у том срцу зрно живовеко, пречисто, племенито, и реч многоумна, пресвета, пресветла. Протиче кроз наша срца и векове, живи, свевремени дух СВЕТОГ САВЕ.
Ученик: Ђорђе Лапчевић
Школа: Гимназија „ Пиво Караматијевић“, Нова Варош
Професор: Бранка Станић
Свети Сава – наше надахнуће за будућност
Светитељу, руком Својом анђеоском покажи мени пут ка Господу. Буди ми сапутник на овоме путу, вера, нада и светлост душе моје. Понизна пред Богом и Тобом стојим, молим за мир и спокој срца свoг.
Видех у Теби искру сјајну. Лик је Твој мој молитвеник пред сан.
Епоха нова отпочела је рођењем Твојим и пепео моштију Твојих гради
ореол блажени над земљом српском. Очи Твоје су две ластавице, две утешне речи што путују кроз време. У срцу мом рида покајање у име људи и Тебе молим за спасење.
Трајни су трагови куда су стопе Твоје утирале нама пут. То је данас наш пут, поплочан вером, знањем и поштовањем.
име Твоје слављено је и речи Твоје хлеб су наш, зато живи вечно у нама и не дај да сазнамо шта је глад.
светлост наша Си. Дом где вера почива. Осветли ми пут ка небу и
буди ми рука за спас, што миром Хиландара одише.
Анђеоском лепотом живиш у нама. Речи Твоје, косовски божури,
милују душе наше нејаке, грешне и спремне на покајање.
Велом сатканим од Твога даха покривам лице и тонем у сан. Будим се.
Дечјим корацима разиграно хрлим у нови дан, спокојна са Тобом.
Ако нам је од Бога дато да грешимо, волимо и љубав дамо, дато нам је
и да се кајемо, грешке исправљамо и ка савршенству идемо. Са Тобом,
Растко, у живот корачам, без страха, мржње и туге. Озарена милошћу,
гледам у небо и ширим руке – пред Тобом, Свети, с љубављу,
стојим.
Маријана Димитријевић
ученица другог пет разреда Медицинске школе, Ужице
Проф. В. З. Марковић
Прва награда – основне школе
Светосавље и наше доба
Руке моје баке су светосавска колевка
Широки осмех, ме светосавским пољем њише
и од деде корене српске сади све дубље и више,
пољупцима ме топлим греје
ко да златно жито сеје.
Љуљушка ме благо, нежно
крило њено бело, снежно
до облака ја полетим
и у гнездо Немањићко, топло слетим.
Расцветала се ружа сред бакине хаљине
отворио ветрић латице је нежне њене
плете смиље и ковиље
као шкољка бисер обгрлила бака светосављем мене.
Мирисна су јутра и слатка је погача
из руке њене
проја и печеница
пита зељаница
коцка шећера, мед и саће
са извора вода хладна,
ваздуха сам српска гладна.
Топла је рука кад милује њена
и од зла када чува Светог Саве сена.
Загрљај бакин је мекши но колевка
Остала бих тамо ја довека.
Руке моје баке су колевка мека
Тамо ме и прича недовршена чека,
Слова извезена на кошуљи од лана
Ћирилична, мека православљем ушушкана.
Анастасија Коцић, 7-2
ОШ „Стефан Немања“, Ниш
Професор Славица Михајловић
Светосавље и наше доба
Кад год нам је тешкo и не видимо излаз из неког проблема, склопимо очи и молимо се за успех и остварење наших жеља.
Од малена одрастам као верујућа и редовно одлазим у цркву. Празницима обавезно идемо породично. На благдане подсвесно осећам да је Бог ту негде и да стрпљиво слуша наше усрдне молитве. Веровање није обавезно, то је лични избор човека и јак осећај у срцу. Нада која нам засветли уласком у свети храм, чудесност лепоте манастирских фресака или сјај икона, велики су и моћни да додирну и срца неверујућих, и пробуде у свима нешто чисто, нежно и снажно.
Уласком у цркву тражим дом који ће ми понудити спас. Одсјај свећа на иконама, бруј црквеног хора, чудесна тишина и поред пуно људи, испуњавају ме миром и нуде лековиту утеху. На служби се трудим да се понашам примерно, достојанствено слушам звонки глас свештеника и ћутке слажем своје утиске у ниску. Станем пред икону нашег кућног свеца, побожно се прекрстим и смерно је пољубим, док се у глави роје молитве за моје родитеље, брата, баку, мене и остале мени драге особе.
Најсрећнија сам у цркви Свете Петке на Калемегдану. Њена икона је урађена као празник за очи и душу, руком уметника, а срцем искреног верника. Очи Свете Петке тако топло, обећавајуће гледају и уверавају да ће сваком помоћи. Кад дођем до извора, склопим очи и пожелим само много здравља својој породици. Излазим из цркве лаког корака, са олакшањем и сигурношћу да ће ми се жеље остварити.
Када сам први пут посетила манастир Острог, била сам мала, али ни тада реч нисам проговорила унутра. Очи су ми биле широм отворене, срце је куцало јако и брзо, а пролазак поред моштију Светог Василија памтићу док год сам жива. Изузетно јак осећај ме попут муње забљеснуо и помислила сам да је сигурно изузетно велика част видети тај величанствени манастир небу под облаке и целивати мошти једног великог свеца.
Родитељи су ми купили бројаницу коју од тада стално носим јер су у њу уткане молитве и благословене речи свештеника које помажу и теше увек кад ми је тешко.
Црква у Белом Потоку слави 4. августа успомену на Марију Магдалену. Пре пар година славу је увеличао својим присуством и беседом Патријарх Павле. Тај скромни, свети човек без греха, обасјао је моју душу добротом којом зрачи, а његове речи о правом путу; о потреби да увек и свуда будемо људи, добри људи; о поштењу, и како треба волети и поштовати своје ближње, посебно родитеље… горе и сад у мом срцу. Мислим да на његове поуке нико није остао равнодушан и да је дотакао свачију савест да се преиспита над својим речима и делима.
На изласку из цркве стала сам у ред да би ме Патријарх благословио, да бих бар на тренутак осетила његово човекољубље и снагу вере.
У цркви обавезно палим свеће за здравље, успех и љубав, а у најтужнијем тренутку запалим свеће за своје мртве претке и остале блиске покојнике. Склопим очи, дрхтавом руком се прекрстим и са својим дедама, баком, ујаком…у тишини поразговарам. Кажем им да их никада нећу заборавити и да паљењем свећа за њихову душу, чувам драгоцена сећања на заједнички проведене тренутке.
Излазећи из цркве, обећам да ћу бити часна, вредна и пожртвована, да ћу опростити сваком и пружити другу прилику, а замолим да ми Бог опрости ако сам према неком била неправедна или сам у нечем погрешила. Последњи пут се осврнем, тражећи знак са неба да ли сам на правом путу.
Одлазим спокојна, испуњена јер мислим да сваким одласком у цркву научим још једну важну лекцију из живота и да ће ме Бог погледати, обасјати својом милошћу и наградити мој труд.
Верујте у речи свештеника, који проносе реч Божју, слушајте глас свог срца и следите Светосавски Пут Истине и Љубави.
Јована Јовић, 82
ОШ“Васа Чарапић“
11223 Бели Поток
наставница Снежана Стојановић
