КЊИЖЕВНИ КОНКУРС ДРУШТВА „СВЕТИ САВА“ 2011-2012.
ВЕЛИКА НАГРАДА
Тема: „Свети Сава – место и улога у животу српског народа кроз векове“
Огњишта и згаришта
Мало се знало о томе зашто и како се млади Станко, заједно са својом браћом доселио у Костреш. Село на врх брда. Гдје год погледаш љепоти нема краја. Свако дрво, свака травка прича за себе. А тек дјевојке, људи, све се чинило баш како је могао пожељети. Његова шума најбоља у крају. Поносно је стајао испред своје куће посматрајући ријеку Саву како загонетно нестаје у даљини, кад га је из мисли пренула љепотица назвавши му добар дан.
Није му требало много да се распита и ко је и чија је и да је убрзо након тога назове својом. Потом добише првог сина. Дадоше му име Саво, јер све што је Станко сачувао из старог живота бијеше дрвена икона Светог Саве. Њоме дариваше и благосиљаше сина. Учили су га љубави према Богу и према ближњима. Дјечак је стасао у вриједног и, причало се, наочитог младића, на радост својих родитеља, браће и сестара. Како је био вриједан, стекао је и прилично имање. Добио је и сина. Даривао га је и благосиљао исто као и њега његов отац. Назва га Станко по оцу. Учио га је свему што су и њега учили.
Станко настави на огњишту оно што је отац започео. Имао је четверо дјеце. Али, наиђе зло. Нису знали више ко им је комшија, а ко злотвор. Дошло вријеме да се српски пепео поново разноси ципелама крвника. Причале су жене да је Станко цијелу ноћ сједио испод старе крушке са својим кумом и мислио шта да уради. Ако побјегне не може водити жену и дјецу. Шта ће онда бити са њима? Ако остане…? Ноћ је била топла и црна. Одлучио је. Са новим даном дошао је комшија по њега и никад се више није вратио. Ни то није помогло. Удовица се морала склонити са дјецом код добрих људи, а кућа је изгорјела.
Испод хрпе пепела и догорјелих остатака вирила је и пркосила она икона коју је добио на рођењу. Стадоше сузе младе удовице. Стегнула је и срце и тијело и наставила даље. Знала је да су гробови светиња и најстарија црква српског народа, најјачи ослонац и најбољи лијек, а знала је и да ако икону коју држи у руци нико не наслиједи није нигдје Станко био и није ништа урадио. Знала је да ће се његови преци рађати у костима његове дјеце и да само тако неће бити мртав. Није имала гроб на којем ће палити свијећу, али је имала икону која јој је вратила вјеру.
Поново започе живот на згаришту. Није било лако. Стварало се све из почетка. Борило се како се знало и умјело. Годинама у читавом селу није било мушког дјетета за војску. Учила је дјецу свему ономе што су њу и Станка учили. О крсту којим се крстимо, језику којим говоримо, писму којим пишемо, путу којим идемо. Учила их је да је све то у њима и да то могу изгубити само ако изгубе сами себе. Није се о томе причало баш гласно, али довољно да се чује и запамти. Дјеца су се расула по свијету носећи пепео са очевог огњишта увијек са собом.
Удовица је спокојно проводила своје старачке дане, причајући са Станком скоро свако вече. Поносно му је причала о томе како је успјела све недаће да преброди и шта је све постигла. Пламен свијеће је свјетлуцао у њеним очима и она је тада опет била она млада дјевојка која је најљепше пјевала на сеоским прелима. Једне такве вечери, док је свијећа још горјела, умјесто да оде на спавање, заувијек је отишла са својим Станком. Вјероватно му и сада прича све што је можда некад заборавила.
Али, дође зло. Као да овога пута то и није било толико чудно. Страх је још увијек био присутан, многи крвници живи и маскирани. Маске су пале и све је почело из почетка. Опет пламен и мирис дима запаљених кућа. Опет јаук и лелек несрећних људи. И опет је икона вирила из пепела.
Икону је тата давно поправио, као и дедину кућу, и она стоји поносно и пркосно на зиду у нашој кући. Она је симбол и знак нашег постојања у времену и простору. Пролазиле су године, мијењала се времена, презимена, па чак и огњишта и згаришта, али смо остали и опстали.
Мамини коријени исто леже негдје у згариштима, огњиштима два, три, или више пута сељеним и паљеним. Прича слична, скоро иста. Рођена је на Савин дан и на врату носи медаљон са његовим ликом. То је било прво што смо брат и ја видјели по рођењу. На Савин дан смо и крштени. У Савиној земљи живимо по жељи наших родитеља, а да ли ћемо у њој остати зависи само од нас.
Данас мене и мог брата уче оно што су њих учили, а ми ћемо тако учити друге.
Савин прах тече нашим венама и њиме смо повезани у једно светосавско биће и ако се раздвајамо као да комадамо и Светог Саву. Док је људи биће и Савине земље. Није држава оно што нас чини јаким и једним већ народ. Народ који слуша и учи причу која се вијековима прича ће опстати и у ропству ако треба.
Нека нам Његова вјера и живот буду путоказ и смисао нашег живота и пута којим се тај циљ може постићи.
Док вјерујемо у то, ми ћемо постојати.
Шифра: ОГЊИШТА
Марија Козић
1. разред, Медицинска школа, Бања Лука
