*Михајло Митровић

Прошле недеље, скоро у свим медијима, раширила се дискусија о теми где преместити урну Николе Тесле из његовог музеја, у коме се сада налази. Предлог је да то буде на простору светосавског платоа у Београду. Једну групу поштовалаца Николе Тесле сачињава већина личности из врхова цркве, а другу групу чине личности блиске Музеју Николе Тесле, личности наклоњене секуларном виђењу овог питања. Они први кажу како је неумесно и нехришћански да урна са посмртним остацима великог научника служи као музејски експонат, што је свакако испод наше националне традиције. Они други одговарају да урна није експонат, већ централни садржај посебног меморијалног дела музеја. Испоставило се да у једном и у другом случају има истине, што отежава заједнички договор. На крају дискусије, мада није експлицитно наглашено, могло се закључити да је најближе споразумном решењу био предлог да се изгради посебан маузолеј Николи Тесли у коме би почасно место нашла и Teслина урна.

Неупућени, па чак и они који су учествовали у телевизијским дебатама, не знају да идеја никако није нова и да она због инертности државе према свом великану није озбиљније разматрана у времену када су наше могућности биле врло реалне да се ово питање коначно реши.

Године 1969, када су извођени завршни радови на Народној библиотеци Србије, то јест непосредно пред њено отварање, био је расписан конкурс за уређење целокупног простора Светосавског платоа. Победник на конкурсу био је рад „Агора“. Основни концепт тог решења заснивао се на композицији троугла који је ликовно и функционално повезивао три главна објекта на платоу: Храм Светог Саве, библиотеку и новопланирани објекат, пантеон српске културе.

SkIca Tesla 1На слеменој тачки простора постављена је грађевина пантеона, од кога је у свечаној осовини развијен парковски главни приступ храму. У том свечаном потезу налазиле су се и парковске секвенце, међу којима је било предвиђено постављање глоријета најзначајних личности из историје српскога народа. Крешендо овога потеза свакако је био пантеон, у коме су према замислима архитекте биле оформљене меморијалне нише у којима би доминирале импресивне скулптуре личности са самога врха нашег националног поноса (од Немањића до Тесле и Миланковића).

Пантеон би била невелика, али монументална грађевина која би била заједнички меморијал великим српским бесмртницима. Састојала би се од четири велике конхе и централног хола у коме би биле велике скулптуре најистакнутијих наших великана са пригодним инскрипцијама о њиховој величини. Као сарадник на конкурсу, наш најсуптилнији и најдуховнији послератни вајар Небојша Митрић урадио је за илустровање ове идеје вајарске скице деспота Стефана и Филипа Вишњића, што је уверљиво показивало како би у великој размери монументално деловали његови настањеници. Изградњом пантеона и храма (који је у то време био само у темељима осталим од пре почетка рата), библиотеке са партерном композицијом и глоријетама познатих српских писаца, уметника, војсковођа, политичара, јавних радника, они били би на једном изузетном топографском и историјском месту. Било би то сабориште српског народног генија. То би било раздужење нашег националног дуга великим прецима, али истовремено и најзначајнији културно-историјски (па и туристички) епицентар Београда.

По завршетку конкурса сачињен је главни пројекат за реализацију конкурсног победника „Агора“. Пројекат је прошао све процедуре и добио све потребне папире за реализацију. Но, како то код нас, нажалост, најчешће бива, овај пројекат је искоришћен само да се уреди простор око библиотеке. Остало је остало непознато и неизвесно. Усвојени главни пројекат је у међувремену изигран, па се на платоу наставило са грађењем јавних објеката по принципу диктираног инвеститорског урбанизма.

Данас, када је увелико развијена расправа о судбини Теслине урне, ­поново је искрсла стара идеја да се Теслина урна постави у посебно из-грађеном маузолеју. Очевидно да још није сазрела свест о крају вечитог Teслиног боравишта.

Пантеони се не граде као комуналне грађевине, то су, ако их има, духовна средишта цивилизованог света. Стога нема разлога да се у овом времену не застане са званичним неслагањима, уместо којих треба проверити јединствену прилику коју Београд пружа српским умним главама и вратити се пантеону. Ово није посао за годину, две. Ово је деценијски посао, али је важно да он буде прихваћен, инициран и започет и ево случајно, баш поводом Николе Тесле. Финансирање оваквог објекта не би требало да представља апсолутно никакав проблем (јер ако се нација солидарисала и са државом изградила нови торањ на Авали, сигурно је да би у овом случају ангажман за изградњу пантеона био далеко лакши).

Док се ми споримо око неважних ствари, Теслу остављамо на маргинама, други то користе и уместо да се ми поносимо Теслом, други то чине. Довољно је сакупити најумније главе данашње Србије и донети одлуку о градњи пантеона, о Теслином месту у њему, а време и нове генераци-је сигурно ће учинити своје и Србија ће доћи до свог пантеона.

 

*Аутор је један од најпознатијих живих српских архитеката
Објављено у Политици у Културном додатку, 15. март 2014.