ВЕЛИКА НАГРАДА СВЕТОСАВСКОГ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА ДРУШТВА “СВЕТИ САВА” ЗА 2006. ГОДИНУ

Жича и Манасија у српској историји и култури

Јесте ли некад размишљали о љепотицама старим 800 и 600 година? Звучи као чудо, а Жича и Манасија спадају у дивна српска чуда.

Господ одреди да Божије куће, а то су и наши древни манастири, трају љепотом и пркосом како бисмо трајали и ми с њима. Најдивније је кад очеви трају преко дјела која су створили. Први наш краљ, Стефан Првовјенчани траје кроз Жичу, а духовни српски поета, деспот Стефан Лазаревић, траје кроз манастир Манасију.

Жича је посвећена Христовом распећу, то је чин највеће овоземаљске муке и залог људском роду. Манасија је посвећена Светој Тројици и стварно је служила Богу Оцу, и Сину, и Духу Светоме. Манасија је споменик наше средњовјековне духовости и културе, а Жича наше државности и саборности. Попут Христа и Жича је разапета између Истока и Запада. Кажу да је подједнако удаљена од Цариграда и од Рима. Ни нама, ни Жичи то не бијаше предност већ вјечна мука разапетих руку које су жељне загрљаја. Ми Срби, попут наше Жиче, разапетих руку, вапимо за миром, за бар једним вијеком спокоја… Не знам шта би смо урадили у тих стотину година, али убјеђена сам да зидови Жиче то знају. Мора да се материјал у Жичи, спајан сланом сузом и муком нашом големом, и данас повија под нашим жељама.

Мислила сам да је лако обиљежити рођендане Жиче и Манасије. Сад знам да готово немам шта ставити на ту трпезу осим своје велике љубави за све што је наше, за све српско. Вољела бих изнијети све податке које знам о Жичи и Манасији, али нека то ураде историчари. Ја ћу покушати оживјети молитвену енергију коју чувају зидови Жиче и многобројни рукописи Манасије. Покушавам дубоко заронити у прошлост, у времена бурна и опака, кад је зло смјењивало још веће зло, и кад је на српском народу увијек остајао Божији аманет:,,Мора се опстати!”

Опстајали смо умирући, опстајали смо бранећи и воду и росу истом снагом, опстајали смо и нашом српском досјетком и хумором, а опстали смо из ината, кад виш’ нисмо знали како.

Сабирала нас је увијек растурене и измучене, наша црква, а зидови наших манастира једнако су штитили и од турског и од швапског и од америчко-енглеског бојевог, или ко зна каквог метка. Не мислим на реалне зидове манастирске, него на оно духовно наслијеђе које је штитило наше биће од растакања и нестајања.

Колико год нам се чинило да нисмо добри вјерници, јака је наша вјера јер смо опстали све ове године. Жао ми је кад видим колико нас куде они који о нама ништа не знају. Можда ће друкчије размишљати кад буду славили 800 или 600 година свог трајања. На том дугом путу ваљда ће постати човјечнији и ваљда ће знати како се поштује традиција и духовност. Бог је љубав, а наше светиње трају здруженом снагом наше и Божије љубави. Та здружена енергија има снагу која чува и брани од сваког зла и сваке нечастиве силе. Надам се да ће неки ђак попут мене искреном и узаврелом дјечијом маштом обиљежити и хиљадиту годину Жиче и Манасије.

Срећно тамо вама, и овамо нама, Светосавци, и нека траје наш српски род и наша прелијепа духовна здања!

Дајана Угреновић,
СМШ „Никола Тесла
Коз. Дубица 79240 РС, БИХ

 


 

Средње школе
ПРВА НАГРАДА

Светосавље је извор српске духовности, културе и традиције

Рекао си: „Идем” и отишао к’ Богу,
И утихнувши тихо на увиру свој вир, Где Ти ђавоље злобе сад ништа не могу, Да заувек код Њега нађеш спокој и мир.

У тро си пут вери у срце, душу сваком,
Молећи се за сваког и за рајски престол,
Издахнувши на путу, ходочашћу светом

Око пресвете главе стек’о си ореол.

Куће божје Твојој светињи се диве, И људи наду траже због убоге туге, А Ти их благосиљаш да што дуже живе И дајеш им опросте преко божјег слуге.

О сам векова после ми те још тражимо, К’о твој отац, шаљемо војску да те нађе, Лутајући по свету сад се куражимо Да наћи ћемо нашег капетана лађе.

С трује морске јачају и сва вода трне, Земља је празна, пуста и ничега нема, Ветар дува претећи лађу да преврне, Оловно небо грми, олуја се спрема.

Падају кише, квасе наше главе голе, По муњевитом небу зли громови вриште, Душе од тебе ишту и теби се моле Да нам од тог времена нађеш склониште.

Искре сунчеве тада запалише небо
И неописива та светлост уђе у зрак,
А наше обасјане очи гледе немо
Како од светлости те скроз неста црни мрак.

С ветлости сјајне сјаје сада свом силином, Док нам сузе од среће квасе старо лице И Светитељ нас славни поздравља милином И благосиља нас и лишава кривице.

„Алелуја и поздрав вам’ сестре и браћо, Дош’о сам к’вам, унуци унука мојих Да би православље у празна срца враћ’о, Традицију, веру светих предака својих.

Наше отачаство да заштитимо треба И да га усправимо на путеве праве, Да поштујемо Творца насушног хлеба, На небу за свеце да се молимо славне.

Истину да зборите и божију правду Јер пресвети Владика само мотри на вас, А у себе никада не губите наду Чак ни кад се чини да вам нестао је спас.

Ја сам у свим срцима свих људи добријех И ту нађите праве, благородне путе, И просвећујте људе и не чините грех, Делима се приклоните под Његове скуте.

Еликсир то је једини живота свога, Поред силног Оца, то једино славите Са спокојем у души и вером у Бога Тамо где ја започех, сад ви наставите!”

Келебуда Данијел
Друга економска школа
Београд

 


 

СРЕДЊЕ ШКОЛЕ
Прва награда

СВЕТОСАВЉЕ КАО ИЗВОР СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ, КУЛТУРЕ И ТРАДИЦИЈЕ

С извора се обично не види ријека којој вода гаеие.То могу само н еки, којима је дато. Гледати ка мору. И поред тога, овај извор вјечито даје и излива себе тако да никад не пресуши и за све калупе увијек има довољно. И мало више. Пламен који гори уништи свијећу. Уништи себе и угаси се. Али и тако од њега не би ништа било да свој дух не преноси другима. Као што се поезија преноси, иако често љубоморно чувана и недодирљива, увијек пронађе свој пут,.

Зашто Пјесник Матија рече за Косово:
,,Ђе је сваки од нас погинуо Давно прије но што се родио!”

Гинемо ли ми то и прије рођења и јесмо ли ту само да напипамо тло н а коме смо се затекли и кренемо даље?

Прича почиње једном давно, негдје далеко… Сава нам је то у н аслијеђе оставио… ,,3ашто, Растко, вјере ти?” Тај што то упитаа, свој одговор ријечима никад не доби. Само благ осмијех будућег светитеља и дубок поглед пропалог свјетовног херцега. Загледан у неку маглу према којој је кренуо пратећи мирис босиљка. Кроз ту маглу, густу и тешку крену он тада несвјестан чињенице да за њим остају трагови. Трагови које ће годинама касније у мраку напипавати кнез Лазар и за њим јунаци, који и данас пролазе туда. Углавном су отцијепљени од њих самих и одлучивши се за пут оставивши све за собом. Кад мрак стисне са свих страна, па те натјерају да држиш метал и магнетом вуку… Загледај се у м аглу. Тамо је једна свјетиљка која не мислећи о својој сврси гори и чува сјећања предака и жртве. Спусти поглед до земље, па погледај у небо. Онда ћеш кренути туда.

Тако кад те неко данас запита – ко си – да се не почешеш по глави и почнеш причати о филозофији. И када данас запитају – куда – прећутиш и загледаш. се у свјетлост у магли која гори и даље. Слијежеш раменима и крећеш даље утабаним траговима залеђеним крвљу, топећи иње које је почело њима да се хвата.

Саво, знаш ли ти за то? Знаш ли да се још увијек хита твојим корацима и да се твој пламен с пепелом твојим носи? Знаш ли да си уз нас кроз исту ону маглу, у коју си ти закорачио… Знаш, али ћутиш. Као што си и до сада ћутао. Препушташ другима да владају умјесто тебе, а собом н осиш мир и указујеш на пут онима који би те затражили. Који је и теби дат, и несебично га дијелиш са нама. Дај и н ама да то сазнамо! Гледај и даље како се море разлива и само по неки, али вриједан дио враћа извору, јер т еби је то дато: стајати при врху планине, гледати ка мору, пред себе и све нас за тобом.

Сања Савић,
Разред: 3-5
Средњошколски центар Пале

 


 

Средње школе
ПРВА НАГРАДА

СВЕТОСАВЉЕ ЈЕ ИЗВОР СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ, КУЛТУРЕ И ТРАДИЦИЈЕ

У помрачини незнабожачокој, вољом свевишњега нама на дар светковни дат је,неочекиван и непролазан путеводитељ наш, Сава благоверни. Крштен на двору у води, под скутама вазљубљених ти родитеља, одрекао си се свега дворског и из красне престолнице, ка испосницима атоским запутио се.

Паганство и неверицу од срца камених отргнуо је и вечну Хризам у душе наше посадио. Као пастир што стадо на обилну испашу одводи, извео нас је на пут спасења, приказујући нам озарено лице спаситеља. Тугу нашу нечастивоме у руке окрвављене вратио је и сребро његово огњем јерусалемским спалио. Трагајући за венцем благородним под којим ће нас у миру и једнородности оставити, сам је себе у кап непресушну преточио. Постао је зрно, из којег је клица рода нашега миром његовим заливена кроз векове бујала.

Молећи пред зидовима цариградским, издејствовао је слободу и једнакост имена свога са свим народима вере источњачке. Ширио је отачаство своје крстом и пером непресушним, те стопама светим границе наше за векове у записе унео, да се груда наша на своду небеском оцртава и када се на земљи ништавној и пролазној губи под налетима душманским.

Над знаним и незнаним гробовима предака устоличио је престоле духовне и световне за поколења и уходнике вечне. Мирио је браћу, мирио је народе, у спокоју келија трнавских мир је вечни пронашао. Но, беспрекорном руком сведржитеља, на леђима потомака у земљу витезовску тело је његово пренето, да почива на тлу којим је газио и које је у вечност пренео. Трпеле су мошти чудотворчеве, ношене вихорима, са народом мученичким све недаће које су нас прожимале. Бреме за бременом, пораз за поразом, гурали су богоугоднике у безнађе, али је дух бодар из књига заветних у нама надјачао, и Савиним молитвама ојачани од понора смо се отргнули. Са тобом смо на себе примили крст и све муке голготске.

Чиме си нас онда задужио ако си допустио да копљем будемо пробадани и ако си нас враговима на милост оставио. Опрости нам, неуким и неразборитим што одмах не схватисмо да нам је крст једина водиља до спасења и да ћемо се у духу скрушености после распећа у висине непрегледне, чисти и богоугодни винути. Гнушајући се гнева непријатељског и досаде безбожничке, посветио си живот свој овоземаљски нама, грешнома и недостојнима, да те по добру памтимо и носимо као жишку што пут нам тамни и одаје мрачне просветљава.

Ученик: Борјан Митровић
Гимназија и средња стручна школа И. Илиџа
Источно Сарајево

 


 

Основне школе
ПРВА НАГРАДА

Како да пишем о светом сави?

Како да пишем о светом сави? Да ли да пјевам о сунцу и трави, или о вјери? Можда о срећи? Како да нађем одговор прави?

Подигнем поглед на свод плави и све ми одмах буде јасно могу да пјевам о било чему, а да опет пјевам о сави.

Јер сава, светитељ наш, лучоноша свјетлошћу вјере обасја ми путе куд год да кренем, залутати не могу ако га примим у своје скуте.

Вјера је његова, вјера и моја већа од бескраја, дубља од мора. Топла као једна београдска зора изнад купола храма на врачару.

Сад знам како да пишем, знам да лутати нигдје не могу, све ријечи воде ка једном путу – ка светом сави и богу!

ОЊА МАНДРАПА
IX2, Основна школа „П.П. Његош”,
Српска Илиџа

 


 

ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
Прва награда

На путу Светог Саве

Хлеб што једем,

Воду што пијем,

Бог ми све то даде,

Зато се радујем.

Зора што свиће,

Рађа се Откриће,

Рађа се нова Душа,

У светлима града,

Упркос мраку што пада,

Ливаде што самују саме,

гладне Очи

смрћу позобане.

Шума тајном

Шуми,

На Видело мора изићи

Вук из овог Стада.

Љубав, Вера, Нада,

Ћирилица којом пишем,

Ваздух који дишем,

Слава коју славим

Док трајем под Небом плавим.

Срећа, Мир и Слобода,

Најсветије речи мога Рода.

 

Милена Лазовић
82, Основна школа ”Васа Чарапић”
11223 Бели Поток

 


 

Основне школе
Прва награда

На путу Светог Саве

Седим крај реке, те вековне границе, и гледам како та.ласи носе пожутело лишће са обе обале. У даљинама које се више не могу назвати нашим виде се силуете људи. Они су као и ми, јер смо дуго живели заједио па су се изравнале све неравнине.

Уз болан одјек сломљено је стакло кроз које смо годинама гледали оно што смо хтели да видимо. Сада је све привидно мирно, а крхотине на све стране прете да ћемо се повређивати ко зна колико дуго ако не будемо опрезни и пажљиви. Пукло стакло, пукао видик у свој својој суровости, пукла земља, отвориле се нове и старе јаме, старе и нове ране. Све је рањено, и прошлост, и садашњост, и будућност, рањени снови, рањена нада… И баш у утроби једног таквог сулудог времена без светлости и излаза Свети Сава смело живи и бори се.

И… Био једном један рат у коме је мржња утиснула границу између људи. Један народ се раздвојио и на ставио да живи као да се ништа није догодило. А ти си нас , Свети Саво, учио љубави. Учио си нас да се осмехујемо кроз сузе, да својим непријатељима опростимо, да им пружимо руку у знак помирења. Тако је морало да буде. Огласи то данас звуком црквених звона и мнрисом тамјана.Нека твој глас проговори из Часног крста да пријатељство не сме да се помути. Време ће избрисати линију раздвајања. Заборавићемо рат. Мржња ће се једног дана отопити као снег на пролећном сунцу. Од нас зависи када ће тај дан доћи. Зато те молим, светитељу, позови све Србе да се окупе испред твог светог лика. Из семена Светосавља појавиће се изданци који ће послати нашу љубав целом свету коме смо увек безгранично веровали. Показаће они да постоји мала земља чија је историја писана крвљу многих знаних и незнаних јунака. Нека схвате да су наше сузе текле вековима, али нису избрисале понос. И тако заборављени и презрени од многих којима смо увек били ослонац и штит, ми и даље трајемо, јер имамо Твој дух који ће нам као звезда додиља показати пут у најтежем тренутку.

Марина Радић
Разред 9-3, Основна школа ”Вук Караџић”,
Братунац, Република Српска