Беседа др Душка Бабића
(Слава Друштва Свети Сава, Народна библиотека Србије, Београд, 27. 1. 2018.)

Душко Бабић, песник
Душко Бабић, песник

Драги чланови и пријатељи Друштва Свети Сава, велика ми је част и задовољство да вас као домаћин славе поздравим и да са вама поделим радост овог дана.
”Савина легенда и Савино дело остаће нешто највеличанственије и најузвишеније што нам се рађало кроз таму векова, на горком тлу Балкана, да нас својим зрацима из прошлости увек обасјава”, овако место Светог Саве у српској историји види Милош Црњански, геније несклон митовима и глорификацији прошлости.

Оштро и строго духовно око песника Сербије и Спомена Принципу, видело је суштину: светосавље није никакво митоманство, магла и илузија, како нас многи убеђују. У њему је наша најузвишенија и најстварнија истина. Данашњи дан и оваква сусретања јесу прилика да се нађемо и једни другима отворимо у том светлом духовном простору. Да обновимо и утврдимо лекцију о светости човека и човештва.
Како се множе техничка чуда и тријумфује такозвани прогрес, како стварне пријатеље замењују виртуелни, а живе људске разговоре ,,блејe на фејсу”, ова лекција добија на важности.

Животопис младог принца, који је поткрај 12. века из краљевске палате одбегао у манастирску ћелију, помаже нам да верујемо и да вером знамо да у свакоме од нас и у свима нама заједно постоји светло и свето језгро живота, луча бесамртна, која нас изводи из лутања и бауљања и учи како се ”корача у правцу своје висине”. Да позовемо себе и све око себе да се промени, да се потражи у добру, да се вазнесе – да заједно са песником Ђорђем Сладојем запевамо:

,,Који летео није, Господе, узнеси га,
Испрегни из вршаја, долапа и таљига!
Узнеси нишчег духом, паора и аласа
и спаси сваког – коме је до спаса…

Знамо, али није згорег да се присетимо шта каже наша повесница прослављања Светог Саве. Први пут прослава Савиндана утврђена је указом кнеза Милоша из 1823, а 1840. кнез Михајло одредио је да се Свети Сава ”има сматрати за школског патрона”. Али, свест о Сави као божјем изасланику који је дошао међу нас да нас из мрака незнања и неваљалства уводи у светлост врлине и знања, много је старија и сеже до његовог времена. Савин пут је већ тада препознат као пут онога ко уводи у живот, ко гради врата и прозоре. Али, култ Светог Саве – као што иначе бива код светих људи – у биће народа ураста након његове смрти. Силно и неумитно, све јаче што су земаљске и историјске препреке бивале веће.

Кад је у трновској цркви посвећеној васкрслим севастијским мученицима, у присуству два владара, патријарха и окупљеног народа, отворен ковчег, показало се Савино тело цело и нетрулежно, а црквом се разлио миомирис од ког се стадоше дешавати чуда. Кад је доспео у манастир Милешеву, чуда учестише, а народ се стаде сабирати око Савиног гроба. Његова моћ постаде још већа, кад народ постаде раја, када се расу и погуби у турском ропству. Сила светитељских моштију показа се јачом од утврђених градова и војски краљева и велможа.

Народ, нарочито болесни – кљасти, умоболни, узети – нагрнуше ка Савином гробу. Међу њима, почеше се јављати и Турци, а њихов број се толико намножи да Синан-паша одлучи да светитељске мошти однесе што даље и да Саву уклони из народа. Тако 1595, након скоро четири века починка у Милешеви, Савино тело, неначето труљењем, би предато пламену на врачарсом брежуљку. Да прах развеју ветрови, да светитељ оде у заборав. Али, уместо у заборав, Савин прах се помеша заувек са бићем и судбином народа.
Песник Матија Бећковић види то овако: ”Савин прах је између нас. Његовим крвним судовима повезани смо у једно светосавско биће. И оно се не може раздвојити а да не растргнемо Светог Саву… И зато са Светим Савом ратују сви који би хтели да нису оно што јесу.”

Свети Сава је темељ нашег идентитета, и најтврђи јемац нашег опстанка.
Што год је умакло мраку и смртној коси, а носи наше име и жиг наше судбине, живо је његовом снагом и по његовом благослову.
За све време нашег трајања од Светог Саве наовамо, нисмо имали тврђег града од оног који је никао у нашим душама из његовог пепела.

Свети Сава – то је осам векова пружена рука и отворено срце свима који желе да живе у миру, раду и слози.

Светосавље је вечна, жива академија љубави и разумевања, једном за свагда упућена порука људима свих раса и вера да је светиња живота изнад сваке идеологије и политике, изнад свих омраза и трвења.

У светосављу знамо да имамо једног духовног оца – који је отац и своме оцу, и свим очевима нашег језика и вере, који су се родили пре и после њега, а који су примили његова законоправила и прихватили његове мере човештва.

То је та светлост што нас обасјава из прошлости. Којој је право име – вечност.