У добро познатом, пријатељском и симболичном амбијенту Народне библиотеке Србије на Светосавском платоу, Друштво „Свети Сава“ је прославило своју славу која овог пута има посебан значај, јер се њоме обележава и 130-та годишњица од оснивања Друштва.
После славске службе коју је чинодејствовао прота Димитрије Калезић, професор Теолошког факултета и члан Савета Друштва, заједно са свештеником из Храма Светог Саве, свечаност се наставила Светосавском химном у извођењу Хора слависта Филолошког факултета у Београду.
Домаћин славе, професор др Малиша Станојевић је затим одржао запажену беседу посвећену Светом Сави и Светосављу, коју објављујемо посебно, у наставку.
Посла музичке тачке младе и талентоване виолинисткиње Сенке Новак, председник Друштва г. Душан Зупан уручио је Медаљу, највише признање Друштва „Свети Сава“ Српској књижевној задрузи и академику професору др Злати Бојовић. Медаље се додељују истакнутим установама и појединцима за њихов допринос раду Друштва, а на добробит српског народа.
Председница жирија за оцену радова на Светосавском књижевном конкурсу, професорка Филолошког факултета др Зона Мркаљ је затим прочитала извештај, а затим су додељене добитницима и њиховим менторима награде у књигама. Извештај објављујемо у наставку.
Награде на овом конкурсу добило је тринаесторо ученика основних и средњих школа из Србије и Републике Српске.
Водитељка др Тања Ракић најавила је, на крају, још једну успелу музичку тачку Хора слависта која је означила завршетак ове приредбе, којој је присуствовало око 150 чланова и пријатеља Друштва. Они су наставили дружење на коктелу у пријатном амбијенту Народне библиотеке Србије.
Беседа домаћина славе:
СВЕТИ САВА, САВА СРПСКИ (1175-1235.)
Професор др Малиша Станојевић:
Поштовани светосавци, драги гости,
Велика ми је част и задовољство да вам се обратим у години када се навршава 130 година постојања и 22 године од обнављања рада Друштва „Свети Сава”.
Моја поздравна реч биће изговорена начином књижевника и књижевног историчара.
Поред речи које ћу казивати у славу Светог Саве, великог српског просветитеља, прилика је да се на овај дан подсетимо оних који су о Светом Сави говорили, писали и осветљавали његову личност, као и на догађаје, људе и културна добра која спрски народ баштини.
Растко Немањић (Свети Сава, Сава српски), рођен око 1175. године у престоном месту Рас, заузима веома важно место у средњовековној култури и српској националној свести, као камен темељац на коме ће се заснивати „зграда српске духовности”.
Говорећи о Светом Сави, Радмила Маринковић, професорка средњовековне књижевности, уочава спој или размеђу на којој је духовни живот из ранијег периода живота српских племена постао део културног програма и основа на којој ће се градити виша фаза српске културе, те да се „све што је настало после Саве, ослонило на њега као несумњив, поуздан, неоспорив темељ, од кога се почиње”.
Јован Деретић, наш знаменити историчар књижевности, за формирање српске политичке и културне индивидуалности заслуге даје Стефану Немањи и Светом Сави, придруживањем треће знамените личности тога доба Стевана Првовенчаног, оцењујући да иако то није почетак наше историје, јесте преокрет од тако далекосежне важности да све оно што му је претходило изгледа као његова предисторија. Тај период наше средњовековне културе назива добом када се „формира српска индивидуалност на свим плановима националног живота (политичком, верском, културном, уметничком)”.
Свети Сава је у портрету Димитрија Оболенског личност која је учинила више него било који Византинац, а свакако више него ико други у словенском свету.
У промишљању Ратка Нешковића, филозофа, Свети Сава је личност око чије се мисије „наталожено много слојева: историјски, митолошки, традицијски или предачки, национално-романтичарски, државотворни”, те да је иза Светога Саве остало разноврсно дело са потешкоћом утврђивања шта је одлучујуће и најзначајније. Нешковић констатује да је за „неке то богословско дело, за друге је то практично-политичка и етичка мисао, а за неке његово литерарно дело”.
Без присуства легендарног и хагиографског осветљења, рећи ће Кашанин, посматран кроз историју први архиепископ српски Сава указује се, пре свега другог, као прелат цркве и као државник.
Доментијаново Житије Светог Саве доноси мистичну слику света, која проистиче из византијске учености, представом од светлосних симбола. Савино житије представљено је као кружење сунца, од Свете Горе на истоку где је удахнуо свој духовни живот путем ка свом отачеству, на западу, које је уздигао и просветио.
Светом Сави се приписују многе заслуге.
Издвојићемо неке од њих.
Два важна догађаја обележиће Савину мисију. Први, после боравка у Светој Гори Сава путује у Никеју 1219. године. Те године је рукоположен за архиепископа српског и враћа се у отачество где ће успоставити аутокефалну српску православну цркву. Други догађај, који ће обележити ово доба, јесте крунисање Стефана Првовенчаног за српског краља у цркви Вазнесења Христовог манастира Жича. Метафорично, ови догађаји, деловање и улога коју су добили Немањини синови именоваће се моделом симфоније која у свом најбољем значењу спаја две функције: један Немањић – Сава је на челу цркве – а други, Стефан Првовенчани на челу државе.
Од више дела које је Сава учинио као значајна се могу набројати и она која су утицала на јачање српске државе, где, без сваке сумње, спадају канонизација Симеона Немање и састављање закона. Сава је надгледао, водио главну реч, дао је живописати студеничку Богородичну цркву и заснивао Жичу. У тим пословима, који су били од таквог значаја да се могу мерити са подухватом великих размера, Сава је повлачио потезе који су били од националног, али и од међународног значаја.
Свети Сава је имао велику способност разлучивања и мудрост. Сава је знао да направи разлику; прво, стварањем списа под називом Живот господина Симеона, у коме га не назива светитељем и где га приказује као владара и монаха, доброг оца и великог човека; друго, објављивањем да је Симеон Немања постао светитељ, уздизањем и неговањем култа оснивача династије.
Доментијанов опис живота Светога Саве је сав у симболици и описивању непрестаног пута. Стога се може, осим реалности којих има у овом књижевном делу, узети та слика као могуће промишљање о нашем светитељу. У том непрестаном ходу Сава је умро у Трнову и у том граду је почивао неко време.
Свети Сава је био милостив према свим људима и у том погледу му се могу приписивати она чуда на која указују Доментијан и Теодосије. Овај светитељ у свему ће да једначи људе, брисањем разлика у реалности друштвене хијерархије, а његов култ ће се посебно неговати и ширити и ван граница Србије, у целом словенском свету. У ширењу култа понајвише ће утицаја имати манастири Студеница и Жича, али и Милешева и Хиландар.
Милешева ће имати посебну улогу после Савине смрти и привлачиће многе ходочаснике, јер је у њој Савино тело почивало више од три и по века.
У српској епској поезији, у народним причама, легендама и песмама Сава се појављује у многим видовима: као калуђер, просјак, сејач, чамџија, путник (нарочито на мору), ловац, пастир, лекар, непобедиви борац за правду и слободу…
У наслеђу, култури и традицији многа места у Србији, поготову извори лековитих вода, названи су његовим именом. На многим местима су отисци његових стопала, а знаци његовог натприродног присуства нарочито су чести у околини Студенице.
Седам година после смрти, Сави Немањићу је посвећена прва позната служба и тада су испуњени критеријуми ондашњих правила канонисања.
Све оно друго што се после догодило у развоју култа Светог Саве имало је своје успоне и усложњавање до неслућених духовних висина, те се и дан-данас ово име слави и уздиже понајвише у српском народу.
Оболенски завршава портретисање Савине личности речима да је „у грчком и словенском свету источноевропског средњег века мало коме било дато да за шездесет година живота [1175-1235] постигне толико много”; док Војислав Ђурић препознаје оквире и теме које је Сава одредио према византијским узорима, али у самосвојственом правцу развоја културе „која се одликује делима непролазне вредности”.
Слава Светом Сави, Сави српском!
Живео српски народ!
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ПРЕДСЕДНИКА ДРУШТВА „СВЕТИ САВА“ ПОВОДОМ ДОДЕЛЕ МЕДАЉА СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ЗАДРУЗИ И АКАДЕМИКУ ПРОФЕСОРУ ДР ЗЛАТИ БОЈОВИЋ
Душан Зупан:
Драги чланови Друштва „Свети Сава“, драги пријатељи, драги ученици, даме и господо,
Поводом Савиндана 2016. године Управни одбор Друштва „Свети Сава“ доделио је своје највише признање, Медаљу Друштва, Српској књижевној задрузи и академику, проф. др Злати Бојовић, дугогодишњем главном уреднику часописа „Братство“.
Медаља, као највише признање Друштва “Свети Сава”, додељује се за “велике заслуге за рад и активност Друштва, а на добробит српског народа”.
Ми смо, као што знате, најстарије активно српско удружење грађана (основано 1886. године) . Кроз историју сарађивали смо са многим српским установама, организацијама и појединцима а ми савременици памтимо посебно овај послератни период обнове Друштва. Тај период био је обележен, поред осталог и нашом примерном сарадњом са Српском књижевном задругом.
Српска књижевна задруга једна је од најстаријих и најугледнијих српских културних институција. Основана је 1892. године и током свог постојања окупљала је најистакнутије српске књижевнике и научнике, а својом издавачком делатношћу је дала немерљив допринос на целом српском културном простору.
Памтимо са захвалношћу да је Задруга несебично помагала и помаже Друштво „Свети Сава“ од његове обнове 1994. године.
Две организације имају и много заједничких и додирних тачака када се ради о раду у интересу и за добро српског народа и то је, управо, и био разлог због чега, овом Медаљом, наглашавамо не само признање Српској књижевној задрузи, него и указујемо на важну улогу коју она и даље има и може имати у нашој будућности.
Академик, проф. др Злата Бојовић је дугогодишња чланица Друштва “Свети Сава“ и главна и одговорна уредница нашег часописа „Братство“. Под њеним руководством, часопис је упркос неповољним, пре свега материјалним, околностима у Србији крајем прошлог и почетком овог века, врло брзо достигао квалитет и углед предратног „Браства“. Захваљујући пре свега њеном уредничком раду, „Братство“ је заузело високо место на лествици савремене српске периодике, а као такво је, уз нове методе комуникације, постало пожељно и доступно заинтересованој јавности, не само у Србији, већ и широм света.
Ово је можда прилика да се подсетимо и досадашњих лауреати Медаље, међу којима су: Патријарх српски Иринеј, Милован Витезовић, књижевник, Драгољуб Живојиновић, академик, Народна библиотека Србије, Петар Влаховић, академик, Управа за цркве и верске заједнице Владе Републике Србије, проф. др Богољуб Шијаковић и проф. др Јасна Јанићијевић.
Позивам главног и одговорног уредника СКЗ г. Драгана Лакићевића да прими Медаљу.
Позивам академика Злату Бојовић да прими Медаљу.
Образложење Жирија Светосавског књижевног конкурса
Проф. др. Зона Мркаљ:
Друштво ”Свети Сава” расписало је Светосавски књижевни конкурс за ученике основних и средњих школа Србије, Републике Српске и дијаспоре.
И ове године, инспирацију за теме Светосавског конкурса за најбољу песму или причу нашли смо у литерарном стваралаштву наших писаца (Матије Бећковића, Боривоја Вукмановића, Васка Попе, Љубомира Симовића) о Светом Сави и светосављу. Трудили смо се да у први план истакнемо мотиве светосавског блага, васкрсења, сна, путовања и измирења, као подстреке инспирацији учесника овог надметања. Водили смо рачуна и о узрасту коме је Светосавски књижевни конкурс намењен: о ученицима старијих разреда основне школе и ученицима средњих школа и гимназија у Републици Србији и Републици Српској, које уче по сличним, али и различитим школским програмима.
Теме за Светосавски конкурс (2015/2016.)
ОСНОВНА ШКОЛА
1. ,,Савиним стопама, ка Савином извору, на Савином врху”
(Матија Бећковић)
2. Светосавско благо
3. ,,На лицу му видим Студеницу
јаву плео и снове исплео
Свети Сава претке васкрсава”
(Боривоје Вукомановић)
СРЕДЊА ШКОЛА
1. Савин монолог
2. Лик Светог Саве у народним приповеткама и предањима или
Путовања Светог Саве
(”Путује без пута и пут се за њим рађа”, Васко Попа)
3. Обраћам Ти се:
”Брате, који си измирио браћу,
сине, који си подигао оца,
оче, чији пепео синови расуше!”
(Љубомир Симовић)
Са задовољством истичемо да је Светосавски књижевни конкурс Друштва „Свети Сава” ове године први пут уврштен у Календар такмичења и смотри Министарства просвете, науке и технолошког развоја.
На овогодишњи Светосавски књижевни конкурс пристигао је знатан број радова из Србије и Републике Српске. Поједине школе доставиле су по неколико радова својих ученика.
Комисија је пажљиво ишчитала низ занимљивих и вредних песама и састава ученика основних и средњих школа, од којих је, у ужи избор ушло 120. Иако је сваки члан Комисије засебно читао сваки рад (а такмичарски прилози су нам достављени у три примерка), испоставило се да нам је критеријум невероватно уједначен, па је и опредељење за победничке радове и њихово рангирање било усклађено.
Оно што карактерише стваралаштво свих младих литерарних стваралаца, без обзира на то да ли су свој израз обликовали у прозној или поетској форми, јесте дубока емоционалност, посвећеност размишљању о одабраној теми, стваралачка доживљеност те теме и свестрани приступ њеној реализацији.
Савин пут, пут православља, знан је сваком младом аутору, који се на овај конкурс јавио. Својим литерарним надахнућем, сви млади ствараоци који су се јавили на овај конкурс показали су да својим делом корачају управо Савиним путем. Њихово поимање православља је искрено, чисто, испуњено љубављу према основним људским вредностима. Оно нас уверава и у чињеницу да наша деца умеју да мисле, да разумеју и воле; да читају (што им се данас најчешће спочитава да не чине); да су талентовани и жељни надметања и учествовања у духовном вишебоју. ,,Бити човек, не посустати пред животним препрекама, поштовати и поштован бити, усправно ходити и само љубав и доброту међу људима ширити”, основна су начела младих стваралаца.
Стога је Комисији заиста било тешко да од понуђеног литерарног садржаја изабере најсјајније и најоригиналније приступе понуђеним темама. Имали смо велику обавезу али и велико задовољство да прочитамо дивне мисли о Светосављу данашње српске омладине и да увидимо још једном колико је Свети Сава непресушиви извор људског надахнућа још од најранијег школског узраста.
Према договору који смо раније постигли у Друштву ,,Свети Сава”, ове године се додељују једна прва награда, две друге и три треће награде (посебно ученицима основне и посебно ученицима средње школе). Ово правило доследно смо могли да поштујемо кад је реч о основној школи. Радови ученика средњошколског узраста завредели су још једну награду више, те тако има два прва, два друга и три трећа места. Тако је укупно награђено 13 ученика и 13 њихових професора.
Награде за најбоље ученике и њихове менторе обезбедили су: Завод за уџбенике, Службени гласник Републике Србије, Српска књижевна задруга, Вукова задужбина, Завод за изучавање културног развитка Србије (Часопис „Култура”), Друштво за српски језик и књижевност Републике Србије Установа Републике Српске за сарадњу са Србијом и Библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева.
