Недавна одлука о томе да ће се најзад сахранити посмртни остаци нашег великог научника Николе Тесле изазвала је, супротно свим очекивањима, доста неразумевања и конфузије у делу српске јавности. Противници овог цивилизацијског и хришћанског чина почели су, посебно преко Интернета, читаву хајку чији је циљ очување статуса кво, односно неприродне и ненормалне ситуације која траје од 1957. године, када је Теслина урна изложена у његовом музеју у Београду.
Тим поводом, Душан Зупан, председник Друштва „Свети Сава“, које је било и јесте један од иницијатора Теслине достојне и достојанствене сахране, објавио је у листу Политика и на интернет порталу Нова српска политичка мисао, чланке који разјашњавају евентуалне недоумице и указују на моралну обавезу српског народа да у овом случају коначно поступи на нормалан и једини могућ начин.
На истом овом месту, у рубрици „Коментари“, објављиваћемо све док Теслин пепео не буде сахрањен, и друге написе и коментаре посвећене овој теми.
Позивамо чланове Друштва, поштоваоце Теслине личности и дела и све људе добре воље да нам тим поводом пишу.
Београд, 5. март 2014.
ТЕСЛА И ЗДРАВ РАЗУМ
Када је Друштво „Свети Сава“ пре две и по године обновило захтеве за сахрану Николе Тесле, руководило се надом да ће то бити подухват који ће ујединити српски народ, одавно већ подељен по разним шавовима и темама. Тада смо сматрали, а и сада то мислимо, да нико при чистом и здравом разуму не може бити против тога да се сахрани људско биће, без обзира на његову веру, статус у друштву и могуће супротне жеље његових ближњих.
Испоставило се, међутим, и тада а и сада, када је одлука о сахрани Теслиних посмртних остатака донета, да има оних који се, аутистички и упорно, држе неких својих правила и опција, фалсификујући из незнања или намерно многе основне чињенице из Теслиног живота и смрти.
При томе, део противника Теслине сахране оспорава уопште могућност да он буде сахрањен, а део њих је против тога да наш највећи научник буде сахрањен у окриљу СПЦ, у порти Храма Светог Саве. Заједничко им је то што присвајају себи право да поуздано знају шта је Тесла желео, у шта је веровао и чији је био.
Први најчешће као аргумент наводе да Теслу ваља оставити тамо где је и досад био. У музеју. Да ли је то била Теслина жеља? Није. Да ли је то била жеља његових даљих рођака? Нема доказа. Да ли се у савремено доба, данас али и у време Теслине смрти, може поштовати жеља и ближе и даље родбине да покојник не буде сахрањен? То није замисливо. Да ли ће сахраном Теслиних посмртних остатака у позлаћеној кугли бити окрњен научни, популарни па и емотивни значај богате збирке музејских експоната? Дефинитивно неће! Па који је онда још разлог против сахране Теслиног пепела, који је у музеј доспео 1957. године, у познато време комунистичке борбе против цркве, онда када је религија важила за „опијум за народ“. Нема објективних аргумената, осим ако не уђемо у несигурну зону истраживања партикуларних интереса и идеолошког застрањивања.
Знатно дужа је листа оних других противника Теслине сахране, који би некако прогутали саму сахрану, али да буде без цркве и верских симбола, најпожељније уз неку пирамиду или обелиск. Та група се и сама дели на два дела: оне који су против религије као такве и на оне који су (само) против православља. Први кажу да „религија и наука никад нису ишле заједно“. Нонсенс који се делимично односи на мрачни Средњи век, а делимично на нешто новије комунистичко доба.
Глобално гледано, велика већина научника савременог доба припадала је (и припада) некој од светских религија, а светске религије су, опет, у складу са развојем науке, неке више неке мање, знатно еволуирале и прилагодиле своје погледе реалностима. Значи, отпада искључиви аргумент о неспојивости односа цркве и науке. Њега данас могу да подржавају једино екстремисти једне или друге стране.
Пошто је горњи универзални „аргумент“ немогуће доказати, тврди се да Тесла није био верник. Да је то релевантан исказ, један озбиљан проценат светског становништва који су атеисти или агностици лежао би кремиран или не, по витринама, излозима и другим спремиштима који нису гробља. Здрав разум нам каже, наиме, да се сахрањују и они који нису верници.
Да ли је Тесла заиста био верник? Да пођемо од најневероватнијих тврдњи: да је био будиста, припадник неке друге, посебне религије или секте. Највећи српски научник је био човек врло свестраних знања и интересовања. Проучавање великих светских религија и промишљање о постанку света и његовом устројству су теме које су примерене таквом великом уму. Чак и ми, обични припадници људског рода не можемо да избегнемо повремена размишљања на такве, велике теме. Шта онда рећи за један необичан интелект какав је Теслин? Да ли се из тога што је у неким светским религијама пронашао нешто добро и занимљиво, нешто што га је привукло и што је позитивно коментарисао, одмах и аутоматски значи да је променио веру? Да ли добар верник једне мора и треба да ниподаштава или игнорише остале религије?
Тесла, син православног свештеника из Смиљана (Лика, Аустрија) је до смрти остао православац, тражећи да буде сахрањен по православном обреду, уз звуке песме „Тамо далеко“. То су чињенице које су записане и које се могу наћи и у његовом Музеју у Београду. У истом Музеју су похрањени и подаци из америчке штампе да је новембра 1938. године био кум на освећењу храма Светог Саве у Герију (Чикаго). Тесла је храму дао име Светог Саве. Да ли би то урадио (и да ли би се СПЦ сагласила) неко ко није верник и православац?
Данас многи присвајају право да „поуздано знају“ шта је Тесла желео, у шта је веровао и чији је био. Тако кажу да није достојан да буде сахрањен у окриљу цркве, јер је – кремиран. Оно што се превиђа, а о чему такође постоје веродостојни докази, записи, јесте да је кремиран пошто је претходно био сахрањен по православном обичају, па онда – ексхумиран! Његов рођак Сава Косановић је то урадио највероватније да би поједноставио административну процедуру и избегао веће финансијске трошкове приликом слања Теслиних посмртних остатака из Америке у Београд. Српска православна црква, која уистину има резерве према кремацији покојника, с правом је прихватила и разумела да се овде ради о посебном случају и стицају околности, а никако не о жељи или ставу покојника, поготову не о томе да постане – музејски експонат.
Најзад, има и оних који мисле да порта Храма Светог Саве није одговарајуће место за подизање споменика и сахрану Теслине урне са пепелом. При томе се губи из вида да паралеле постоје. Као и Свети Сава, Тесла је спаљен пошто је претходно био сахрањен по хришћанском и православном обичају. Разлика је у томе што су Светог Саву ископали и спалили Турци из политичких и верских разлога, док је Теслу рођак кремирао из практичних разлога, али свакако не зато да би га изложио у музеју.
Никола Тесла је једно од највећих имена које је икада изродио српски народ и самим тим је стекао право да почива у храму највећег српског свеца. Као што су Вук Караџић и Доситеј Обрадовић сахрањени у порти београдске Саборне цркве, тако је нормално да Тесла свој мир нађе у Светосавском храму. Да ли ће Светосавски плато постати једног дана неки српски Пантеон, тешко је рећи, али је нација данас не сме да губи време и енергију на лажне полемике и дебате, као да нема већ довољно оних правих.
Сахраном Теслином у порти Храма Светог Саве и подизањем споменика српски народ ће одужити велики дуг према великој личности. У ово време то може да значи и више од пуког цивилизацијског и хришћанског чина. Значиће да се праве ствари раде на прави, нормалан начин. За почетак нашег оздрављења и то је довољно.
Душан Зупан
Политика: Тесла и здрав разум
Објављено, уз незнатна скраћења у Политици
од 4. марта 2014. на страни 24
ТЕСЛА И КАКО ГА САХРАНИТИ
Дебата (ако је уопште то дебата) о томе да ли Николу Теслу треба сахранити или га и даље чувати на музејској полици распламсала се у српским медијима ових дана. Гласна мањина, вешта интернет манипулацији, супротставља се било каквој промени садашњег статуса Теслине урне.
Припадници групе „Спасимо науку“, очито умишљени да представљају све научнике Србије а можда и шире, сада би да спасавају и Теслу од цивилизацијског чина који српски народ дугује свом великану још од 1957. године. Противници сахране верују да се од тада до данас ништа није променило. Што би неки рекли – нису приметили да је пао Берлински зид. Уосталом, зашто су само научници „задужени“ за Теслу. Највећи српски проналазач припада не само цеху научника, него и целом српском народу, као и целом човечанству.
Те 1957. године, познато је, било је тешко време за цркву и црквене сахране, нарочито познатих личности. Данас више то није случај. Ако су се Карађорђевићи коначно вратили на свој Опленац, ако се Свети владика Николај вратио у свој Лелић, време је, ваљда, и да се Никола Тесла, кум цркве Свети Сава у Герију (Чикаго), из Нинчићеве виле у некадашњој улици Пролетерских бригада а данашњој Крунској, пресели на Светосавски плато, кад је већ његов Смиљан далеко, не толико по географији, колико по ближој и даљој историји која се још упечатљиво памти.
Из дебате (ако је уопште то дебата), произлази да се центар отпора сахрани урне са Теслиним пепелом налази у Музеју Николе Тесле, у реченој улици Пролетерских бригада, данас Крунској. Логично, рекло би се, јер остају без важног експоната. Да ли тај експонат сам по себи говори нешто о Теслином делу? Не говори. Да ли ће други експонати којих има толико да не могу сви ни бити изложени истовремено трпети због недостатка позлаћене урне? Сигурно неће. Да ли ће публика бити ускраћена за посебан доживљај? Сигурно ће то бити један њен мањи део, само они посетиоци Музеја који су љубитељи бизарних и морбидних представа.
Занимљиво је да је Музеј и истовремено најважније место где су похрањени сви документи који показују и доказују: 1. да је Теслина последња жеља била да буде сахрањен по православном обичају; 2. да је био православне вере и 3. да је, заправо, и сахрањен по својој жељи али убрзо и откопан и спаљен. Како то да они који имају одговарајуће доказе крше вољу покојника?
Те неспорне чињенице демантују сва могућа подметања или исказе незнања или лоше намере који се противе сахрани, а који се могу прочитати или чути ових дана. Посебно оне који измишљају да је Тесла био будиста, или атеиста, или нешто треће. Он је свакако био човек, али човек чија генијалност обавезује цело човечанство а још више народ из којег је потекао.
Још мање се може прихватити као готова ствар исказ да су религија и наука супротстављене, да искључују једна другу и да стога Тесла не треба да буде сахрањен, а поготову не у порти Храма Светог Саве. Ако је у Средњем веку и било примера борбе цркве против науке, одавно је човечанство превазишло искључивост типа „или вера или наука“. Многи научници су истовремено и верници, а има и пуно примера свештеника који се баве науком. То је данас општепозната ствар.
Када се све те чињенице узму у обзир, остаје нејасно зашто се са толико жара неки људи боре да урна са Телиним пепелом по сваку цену мора да остане у Музеју. „Оставите Теслу на миру“ кажу они. Шта ћемо са онима којих је много више и који кажу да Тесла неће имати свој мир све док не буде поново сахрањен?
Дебата заправо и није дебата јер противници сахране или немају аргументе, или имају, као што се види, лажна објашњења. Једино што им се може признати јесте вишак емоција који зачуђује својом жестином, а да заправо за то не постоји рационално, сувисло објашњење.
Да ли Музеј нешто губи уколико се Теслина урна достојно сахрани? Да ли црква нешто добија? Ако већ мора да се подвуче црта плусева и минуса (има ли минуса?), рекло би се да тим цивилизацијским и хришћанским чином – сви добијају. Али не као појединци и установе, него као део српског народа. Једну по једну, раније или касније, српски народ исправља различите неправде нагомилане од Другог светског рата наовамо. Од реституције, преко рехабилитација, до – сахрана. То је потребно да би се у будућности мање грешило.
Ако се велика већина и слаже да Теслине посмртне остатке ваља сахранити, један део те већине сматра да то не би требало учинити баш у порти Храма Светог Саве. Ни они неће тачно и аргументовано моћи да кажу зашто им се баш то место не свиђа и вратиће се на критику цркве уопште или Српске православне цркве појединачно. Тачно је, међутим, да би машти могло да се пусти на вољу када је реч о томе где би било најпримереније сахранити Теслу, у Београду или широм Србије, чак. Али, ако сузимо фокус на оно што је могуће, прихватљиво и одговарајуће, долазимо до – Светосавског платоа. Велико име српске православне духовности је домаћин великом српском имену светске науке. Куму истоимене цркве подигнуте преко Атлантика. Сину православног свештеника и нећаку двојице православних владика. Сахрањеном, па ископаном, па спаљеном. Иста симболична коначна судбина и Светог Саве и Николе Тесле. Ако пепео првог не можемо да нађемо јер је свуда око нас, овом другом знамо адресу и где је сада и где ће бити после сахране. Имамо ли примере од раније за такво решење? Имамо: Вука и Доситеја у порти Саборне цркве.
Најзад, нешто и о тренутку у којем је донесена државно-црквена одлука о подизању споменика Николи Тесли и у том контексту сахрани његових посмртних остатака. Некима смета ово предизборно време и боје се да се ради о још једном предизборном гесту. Генеза акције нам каже да се ради о настојањима Синода СПЦ још од 2006. године, да би, затим, 2011. године Друштво „Свети Сава“ уз подршку Матице Српске, Удружења књижевника Србије и још неких организација, обновило ту иницијативу, па све до данашњег дана, када је идеја већ стекла и многе друге заговорнике.
Од 1957. године до данас многи управљачи Србије и Београда су имали прилику да сахране Теслину урну на начин који је њима најбољи. Иако подсећани и замољени, нико ту могућност и прилику није искористио до ове данашње, сада већ техничке владе и овог данашњег, сада привременог органа управе Београда. Избори ће доћи и проћи, владе републичке и градске ће се смењивати, као што је то и досад био случај, али ће остати записано да су баш ови, привремени органи власти имали довољно слуха, вештине, саосећања да са Црквом склопе историјски споразум о сахрани великог српског сина и генија којем се диви цело човечанство.
Душан Зупан
Објављено на Интернет порталу Нова српска политичка мисао, 4. марта 2014.
„САМОУПРАВЉАЧИ“ СЕ НЕ СЛАЖУ СА ТЕСЛИНОМ САХРАНОМ
У ово предизборно време доживели смо, као нација, још један излив неслоге и странчарења: мала али гласна и медијски добро пласирана група грађана, супротставила се недавном споразуму о сахрани посмртних остатака Николе Тесле, који се од 1957. године налазе у свом беохградском музеју. Споразум су потписали они који и јесу задужени и овлашћени за такав чин: представник српске владе, представник градске власти београда и патријарх, као челник Српске православне цркве.
Циљ споразума је био, колико је познато, да се оконча чудно и људском роду непримерено стање да се пепео сахрањеног па ексхумираног и спаљеног истакнутог покојника и даље чува у његовом музеју, а да се, истовремено, око тог чина, око сахране истакнутог Србина међународног угледа, унапреди и истакне и српски понос и српски углед и у земљи и ван земље. Тешко да је ико могао да помисли да ће се наћи људи који ће моћи са толико жучи да се супротставе нечему што се свакодневно догађа са сваким човеком којем дође крај живота.
Немогуће је, међутим, сасвим могуће у земљи Србији. Прво, као неозбиљан аргумент ваља занемарити онај да се сахрани „противе наследници“. Тесла више нема наследника, а врло далеки рођаци „по бабине линије“ – и да су много ближи – нису меродавни за одлуку да ли ће њихов рођак бити уопште сахрањен или неће. Друго, „оставите Теслу на миру, пошта му се може одати и у музеју“ не вреди ни коментарисати јер и није аргумент. Значи, долазимо до два кључна разлога који су извор садашње непријатне ситуације које мора да се стиди сваки цивилизован човек: први је противљење да Тесла уопште буде сахрањен, а посебно под окриљем Српске православне цркве, а други – коинциденција да је споразум потписан у предизборно време.
Зашто некоме може да смета што се Црква „меша“ у Теслину сахрану? Верски представници свих религија по правилу учествују или чинодејствују у сахранама свих људи. Има и изузетака, углавном код атеиста и у неким случајевима, у неким религијама, посебних околности (самоубиство, јасно изражена жеља, кремација). Овде то није случај. Тесла је сахрањен, па тек онда откопан и спаљен – не по својој вољи. Значи, не стоје ограничења која у том погледу предвиђа православна вера, мада треба напоменути да СПЦ последњих година и није уопште толико искључива када се ради о кремацијама и све зависи од случаја до случаја, од парохије до епархије. Уосталом, Свети Сава је после смрти имао сличну судбину па то није сметало да буде проглашен за свеца.
Ко су онда људи који се тако жестоко супротстављају сахрани Теслиног пепела испод споменика у порти Храма Светог Саве? По логици ствари, то су они који су атеисти или, из неког другог разлога, жестоки противници СПЦ. Или они којима смета подсећање или још један доказ да је Тесла био Србин. Да ли постоји још неки „разлог“ против сахране Теслиних посмртних остатака у Храму Светог Саве? Могуће, али када се све то узме у обзир, ипак се ради о убедљивој мањини српског народа. Ко не верује, нека пита за мишљење своје пријатеље, колеге и комшије. Или, нека посети гробља широм Србије, па нека преброји надгробне знаке. Уосталом, нека се распита колико његових познаника држи своје преминуле најмилије на комоди или у витрини. Зашто са Теслом радимо нешто што није примерено ни нашој култури, ни нашој вери, ни нормама цивилизације? То што је он био изузетан ум и изузетна, несвакидашња личност, треба да нас инспирише на добре и корисне поступке, посебно према младима (стипендије, радионице, истраживања), а не на морбидне егзибиције о којима избегавамо да говоримо већ деценијама.
Други и вероватно главни разлог противљења гласне мањине Срба против Теслине сахране јесте тајминг када је дошло до потписивања споразума. Предизборно време. Страх да се потписници споразума не окористе чињеницом да су они и једино они допринели овом цивилизацијском чину. Ако је ово тачно, онда се имплицитно подразумева чињеница да већина народа подржава Теслину сахрану и да ће зато подржати представнике владе и града, односно гласаће за политичку партију (СНС) којој припадају. Ако то није тачно, онда чему толики отпор једној нормалној иницијативи?
На такав закључак наводи и запажање да су оне политичке странке које су и досад биле против сахране посмртних остатака Николе Тесле (ДС и ЛДП) и сада поновиле свој став. Оне друге странке, за које би се по њиховој досадашњој „патриотској“ конотацији па и односу према СПЦ, могло претпоставити да би подржале сахрану (СПС, ДСС, СРС, Двери итд) углавном нису сматрале за потребно да се уопште изјашњавају овог пута. Другим речима: није важно шта је добро за Србију, важно је да ли ће од тога странка имати предизборне користи или штете. Не треба подржати супарничку странку ни онда када је кристално јасно да се ради о националном интересу. Толико о патриотизму, српској слози и о страначким интересима.
Жеља и идеја да се Никола Тесла достојно сахрани, наравно, није потекла у садашње предизборно време нити је намера била да се то обави до 16. марта ове године. Свети синод СПЦ се званично и јавно огласио са том жељом и намером још 2006. године, а Друштво „Свети Сава“ 2011. године. Многи мислећи људи и људи добре воље су још раније указивали на ту потребу, јер и то је, на крају крајева чин који треба да нас приближи и Европи и Америци (тле где је Тесла први пут био сахрањен, али и место где је спаљен) – цивилизованом свету уопште. Значи, намера никада није била да се кроз Теслину сахрану убирају било какви политички поени, бар када се ради о СПЦ, а још мање о културном, просветном и хуманитарном Друштву „Свети Сава“, лаичком удружењу грађана које постоји од 1886. године. Напротив. Циљ је био поштовање цивилизацијских норми, а ако би на силу могле и да се припишу политичке намере, то би биле – одавање достојне и достојанствене поште једном од највећих српских синова и, преко тога, унутрашњи мир и већи углед Србије у свету.
Шта сада ваља чинити кад смо се још једном нашли подељени и то око ствари око које се никако не треба делити? Па, сачекати да прођу избори и да нова влада, којих год страначких боја била, потврди потписани споразум. Без јавне дискусије, јер неким стварима као што су сахране, нису примерене јавне дискусије и самоуправљање.
Евентуално поништење споразума и продужавање статуса кво би била велика срамота за све нас, за државу, земљу, народ, интелектуалну елиту. То би значило општи морални и етички пораз, који би неке будуће генерације морале да накнадно исправљају.
Као верник и син српског православног свештеника, што је неспорна истина о којој постоје материјални докази баш тамо где се сада налази, Тесла нема свој мир у музеју. Он ће наћи свој мир тек када буде достојно опојан и сахрањен. А са њиме ће мир наћи и велика већина српског народа, свесна да је, после свега, одужила бар још један велики дуг, од многих који је још чекају.
Душан Зупан
Објављено на Интернет порталу Нова српска политичка мисао, 11. марта 2014.
Објављено на Интернет порталу Србин-инфо, 12. марта 2014.
Коментаре читалаца на ове текстове можете видети овде.
