Друштво “Свети Сава” одржало је 22. новембра 2014. године у Педагошком музеју своју редовну изборну скупштину.

Скупштина је једногласно усвојила извештај о раду и финансијском пословању за период 2010. – 2014. година који је поднео председник Друштва Душан Зупан.
Изабран је нови Управни одбор, који ће, са своје стране, изабрати нови Извршни одбор и предложити нове чланове Савета.
Усвојен је предлог да досадашњи председник Друштва “Свети Сава” настави да обавља исту функцију, док се нови Управни одбор не конституише и не изабере новог председника.
Продужен је мандат Надзорном одбору у досадашњем саставу за наредне четири године.

Чланови новог Управног одбора су:
др Драган Новаковић, помоћник директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама
проф. др Злата Бојовић, Филолошки факултет у Београду
проф. др Вељко Брборић, Филилошки факултет у Београду
др Љубодраг Ристић, Балканолошки институт САНУ
др Недељко Радосављевић, Историјски институт САНУ
svsava-znak

Шири изводи из извештаја председника Друштва “Свети Сава”:
ЧЕТВОРОГОДИШЊИ МАНДАТ РУКОВОДСТВА ДРУШТВА “СВЕТИ САВА”

Поштовани учесници ове редовне Скупштине,
Даме и господо,

Прошле су пуне четири године, па и један месец више, откако је Скупштина на овом истом месту дала мандат новом руководству да води Друштво у тешким условима наше друштвене и економске стварности. Сада је време да тој истој Скупштини положимо рачун и да се договоримо како ћемо даље.
Ја сам овај мој извештај поделио у неколико тематских делова, да би био и прегледнији и прецизнији, а можда и лакши за размишљање, дискусију и критику.

Традиционалне и друге активности

Од 16. октобра 2010. године па до данас, Друштво је у својим активностима бележило успон што се одразило на његов углед у Друштву: постало је препознатљиво и све више респектабилно, о њему се данас много више зна у Србији а и изван ње, него што је то било у почетку његовог обновљеног рада. То је, такође, период када се, оснивањем Пододбора у Бањалуци, Друштво проширило и на територију Републике Српске са изгледима да ту опстане и напредује, на шта смо посебно поносни.

Иако се углавном задржало на својим трима основним активностима од самог почетка – Светосавском конкурсу, издавању часописа “Братство” и организовању јавних предавања, Друштво је бар у две области, у последње четири године, забележило видан напредак – Светосавски конкурс је значајно проширен са простора Републике Србије и на Републику Српску, а укупни број учесника, ђака основних и средњих школа је увелико премашио хиљаду, рачунајући, поред књижевног, и ликовни конкурс, који се поново традиционално организује, после неколико година паузе.

Часопис “Братство” је у последње четири године растао по свом квалитету и обиму. Постепено, али стално, ширио се и број аутора и обим самог часописа, а од пре три године “Братство” се, испуњавајући предвиђене стандарде, поново налази и на листи званично категоризованих домаћих научних часописа. Чињеницу да је тираж часописа мали, три стотине штампаних примерака, надокнађујемо тиме што је његов садржај доступан на Интернет сајту Друштва и имамо податке да се тај садржај користи, не само у Србији, него у целом међународном простору. У контексту побољшања рејтинга а самим тим и квалитета, Уређивачки одбор часописа је проширен чланицама са универзитета у Румунији и Пољској.

Ове године смо упорно покушавали да приступимо дигитализацији старих бројева “Браства” и нових првих седам бројева које немамо дигитализоване. У томе смо коначно успели. Новац нисмо добили у првом покушају, на конкурсу Министарства за културу, али нам је Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде финансијски помогла да посао приведемо крају, у сарадњи са Народном библиотеком Србије. Јуче сам обавештен да је цели тај велики и значајан посао приведен крају у да ће у најкраћем року постати доступан широкој публици на сајту Народне библиотеке Србије и са линком на сајту Друштва, који је повезан са сајтом НБС.

Мало је рећи да је дигитализација старог “Браства” значајан подухват. Дозволите ми да кажем да смо њиме, заправо, одужили дуг свему ономе што је чинило Друштво “Свети Сава” од почетка – и великанима који су га створили и подржавали, и активностима које су биле “на ползу народа сербскога”. И да нисмо ништа друго урадили за ових двадесет година обновљеног друштва, а јесмо, вредело га је обновити због тога што смо постигли.

Ипак, не треба спавати на ловорикама и немамо право да сада станемо. У праву ће бити сви они који кажу да се могло урадити и више, али и они који примете да нам друштвене и политичке околности нису ишле на руку. Кад то кажем, мислим да је у деветнаестом и почетком двадесетог века било далеко више тог општедруштвеног и државног разумевања за активност Друштва и његове циљеве, него што је то данас. Иако, наравно, има доста разлика између данашње Србије и Србије 19. века, има и неких важних сличности: једна од њих је, рецимо, да поново један значајан део нашег народа више не живи у истој држави са матицом и да има исту, ако не и већу потребу за помоћи културном, просветном па и моралном. На томе цело Друштво, а не само његово руководство, морају да раде у времену које је испред нас.
Трећи вид традиционалне активности Друштва, предавања за јавност, махом из српске културне и друге историје,смањивао се временом у протеклом четворогодишњем периоду и скоро дошао до минимума пред гашење (једно или ниједно предавање у циклусу). Разлози су и субјективни и објективни. Да поменемо само ове друге: недостатак одговарајућих финансијских средстава за оглашавање у медијима као и за изнајмљивање одговарајућег простора за скупове, а самим тим и релативно мали број посетилаца на организованим предавањима. Остаје да се на томе даље упорно ради и остваре побољшања, тим пре што кроз такве акције можемо да наступимо и ван Београда, што може бити добар повод и за даље ширење нашег Друштва.

Поред ових традиционалних, Друштво се у периоду између две скупштине ангажовало и на неким другим пословима. Тако је, рецимо, заједно са Међународним славистичким центром, успешно конкурисало за државне стипендије намењена нашој омладини из иностранства која преко лета учи српски језик у Србији. Такође смо успели да обезбедимо једну стипендију из једног шведског фонда за једну нашу студенткињу са Филолошког факултета у Београду. То се такође показало као успешна прича.
Друштво “Свети Сава“, са својим пододбором у Бањалуци и Завичајним друштвом “Змијање“ из Бањалуке и Представништвом Републике Српске у Србији, организовало је и пренос Кочићеве иконе – Св. Игњатије – из Београда у манастир Гомионица, у којем се Петров отац, свештеник Јован Кочић, оставши удовац, закалуђерио (1879, отац Герасим) и у којем је Петар Кочић, две године потом, стекао прво образовање. О томе ће, веруујем, опширније говорити мало касније и председник Извршног одбора господин Петровић.

Од других хуманитарних активности, може се забележити да је Друштво „Свети Сава“ је поклонило Библиотеци српске патријаршије у Београду комплет послератних издања часописа „Братство“I-XV, као и оба издања антологије „Свети Сава у песмама“, затим Избор из предратних издања часописа „Браство” и збирку најбољих радова ученика са традиционалног Светосавског књижевног конкурса – „Млади Светом Сави“.Иста издања смо поклонили и Архиву Српске православне цркве, чији је директор и члан нашег Друштва.

У складу са својим начелима о културном, просветном и хуманитарном раду, Друштво „Свети Сава“ је комплете својих издања поклонило и Првој крагујевачкој гимназији, као и Библиотеци Музеја Аранђеловца, а поједине бројеве часописа „Братство“ и антологију „Свети Сава у песмама“ – црквено-школској општини у Јоханесбургу, Јужна Африка.
Највише публицитета у јавности добила је иницијатива Друштва за сахрану посмртних остатака Николе Тесле, која је започета октобра 2011. године, после свечане академије у Народном позоришту у Београду, поводом обележавања 125-годишњице Друштва. Тада је ту идеју актуелизовао изасланик покровитеља прославе, принца Александра Карађорђевића, књижевник Матија Бећковић. Руководство Друштва је прихватило да се заложи за тај хумани и цивилизовани акт, тако да је та иницијатива, као подршка захтеву Светог синода СПЦ из 2006. године добила велики публицитет у јавности. Управа се трудила да став и аргументе Друштва изложи мирно и конструктивно, не упуштајући се у политичку комбинаторику нити у приземну полемику, што је била тенденција многих других учесника у дебати. Сви смо сведоци најновијег развоја догађаја с тим у вези. Надамо се да неће проћи још пуно времена да се та иницијатива преточи у дело. Када до те сахране дође, може се сматрати да је улога Друштва у том историјском чину била од значаја и користи.

Као што је већ речено, Друштво је 2011. године обележило свој велики јубилеј, 125-годишњицу од оснивања, а велика Академија у Народном позоришту, за коју су сценарио написали наш књижевник Милован Витезовић и председник Извршног одбора Друштва Душко М. Петровић, а режирао Живорад Ајдачић, била је на нивоу значаја јубилеја. Скупу су присуствовале истакнуте личности српског јавног живота, истакнути интелектуалци и дипломатски кор.

На Академији је Друштву уручен Орден Светог Саве другог реда којим је СПЦ одликовала наш вековни рад.
С друге стране, а поводом тог јубилеја, Друштво је установило и своја признања: Медаљу за велике заслуге за рад и активност Друштва, а на добробит српског народа, као и Плакету за сличне заслуге.

Добитници тих медаља до данас су, хронолошким редом: проф. др Богољуб Шијаковић, ранији министар вера у влади СРЈ, проф др Јасна Јанићијевић, дугогодишњи секретар Друштва, академик Петар Влаховић, члан управе Друштва, књижевник Милован Витезовић, а ове године и патријарх српски Иринеј, академик Драгољуб Живојиновић, председник Савета Друштва и Народна библиотека Србије.

Плакете Друштва за посебан допринос раду и активностима Друштва, а на добробит српског народа додељене су др Драгану Новаковићу, ранијем помоћнику министра вера и дијаспоре и члану Управног одбора Друштва, Заводу за уџбенике у Београду, Филолошком факултету у Београду, г. Млађену Цицовићу, директору Установе Републике Српске за сарадњу са Србијом и Библиотеци града Београда.

Интернет

Интернет сајт Друштва само у 2013. години видело 9,552 посетиоца од којих су се неки враћали више пута, па је број посета 15,771, односно сваки посетилац је просечно на нашем сајту био 1,65 пута. Сваки од њих је погледао бар 4,41 страну, а укупно су “скинули” 88,39 гигабајта текста, што је готово равно једној великој библиотеци.
Број земаља из којих су долазиле посете сајту је изван свих очекивања, толико занимљив да се мора приказати табеларно да би се уопште поверовало о каквом интересовању је реч. При томе, ваља нагласити да наш сајт уопште не спада у групу посећених на Интернету. Напротив, број посетилаца је мали у поређењу са другима. Али, ако се има у виду тема и садржај (некомерцијалан, углавном тематски, национално и географски фокусиран) онда можемо бити више него задовољни тим доприносом који имамо усмерени на наш задатак: ширење српске културе, историје, светосавља…

….

Занимљиво је рецимо, да је поред многих егзотичних земаља за које се не би претпоставило да уопште имају интерес за нас, посетиоци из НР Кине “скидају” врло велике количине садржаја. Углавном се ради о часопису “Братство”.

Односи са државним институцијама, СПЦ и другим установама

У протеклом периоду Друштво је имало одличне односе и уживало значајну подршку прво Министарства вера Владе СРЈ а касније и Владе Србије (сада Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде), у последње две године и Министарства културе Владе Србије, док није успело да успостави било какав однос сарадње са Министарством просвете Владе Србије, и поред више покушаја у том правцу током ове четири године.

И поред наших покушаја, није остварена ни комуникација са канцеларијама претходног и садашњег председника републике Србије, на акцијама од интереса за Друштво.
Поносни смо на плодну сарадњу са Српском православном црквом која је била одлична у целом периоду од оснивања Друштва, па до садашњег његовог обновљеног рада. У последње четири године имали смо пуну подршку, сарадњу и разумевање са Патријаршијом, посебно са патријаршијском Библиотеком, Архивом и Управним одбором. Управни одбор СПЦ нам је, рецимо, доставио неке од докумената који се тичу нашег власништва на национализованим некретнинама у Београду.
Такође, имамо примерну сарадњу са Храмом Светог Саве, чији је старешина и члан нашег Савета.

Од осталих установа, пре свега културних, Друштво је остварило добру сарадњу са Народном библиотеком Србије, Библиотеком града Београда, Заводом за издавање уџбеника РС, Службеним гласником РС, Српском књижевном задругом, Удружењем књижевника Србије, Друштвом за српски језик и књижевност, Вуковом задужбином, приватном издавачком фирмом Драслар партнер, Удружењем “Ћирилица” и другима.

Та сарадња је углавном једносмерна и огледа се у подршци тих установа нашим акцијама, пре свега онима усмереним на Светосавски књижевни и ликовни конкурс.
Сарадња коју смо, на наше велико задовољство, имали у једном периоду са Руским домом, престала је у оном тренутку када су они почели да траже наплату пуне тарифе за своје просторије. Са великим жаљењем, не толико због просторија колико због симболике, морали смо да се одрекнемо овог простора, иако је он одговарао не само нашим потребама већ и нашим другим опцијама.

Финансије и имовина

Финансијска ситуација Друштва је углавном стабилна захваљујући, пре свега, подршци садашње Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, а раније Канцеларије за вере, односно, Министарства за веру Владе Србије (СРЈ). Та подршка се заснива на пројектима за које Друштво сваке године конкурише на објављеним конкурсима. Ваља нагласити да без великог разумевања садашње Управе, односно раније Канцеларије а некадашњег Министарства вера, Друштво вероватно данас не би било у стању да се похвали постигнутим резултатима.

….

Поред ових средстава из државне касе, једини стални приход јесте надокнада коју Канцеларија Републике Српске за сарадњу са Србијом уредно плаћа као свој допринос за суфинансирање Светосавског конкурса који се организује у обе српске државе.

Других извора прихода је веома мало и они су заиста симболични: минимални износи чланарине (ни сви чланови Друштва не сматрају за потребно да плаћају минималну чланарину и поред опомена), продаја “Братства”, добровољни прилози (у последње четири године око 900 долара прилога од чланова из САД (што је утрошено за израду медаља и плакета Друштва у јубиларној години) и 300 аустралијских долара од чланова из Аустралије (што је утрошено на хонораре за наше издање “Млади Светом Сави”).

Сагласно приходима, ни расходи не могу бити велики. Домаћински, да не кажемо “цицијашки”, вођено је рачуна о сваком динару, уз плаћање само онога што се мора платити: закуп пословног простора, трошкови око Савиндана и Светосавског конкурса (највећа ставка), минимум канцеларијског материјала, трошкови закупа Интернета и одржавања сајта, хонорари техничког особља на припреми и штампању “Братства”, закуп штанда на Сајму књига. Сви други трошкови заједно, поштански и други, нису вредни помена, ако их је и било.

Друга по величини ставка наших расхода, закуп пословног простора, свео се на наше учешће за један сто и један плакар у једној соби у Савезу самосталних синдиката Србије, коју делимо са још два удружења – Геронтолошким друштвом Србије и Заводом за проучавање села. То је учињено да би се трошкови даље смањили. Постоји нада да бисмо у скорој будућности могли да дођемо до бољих просторија, али пре свега захваљујући доброј вољи и разумевању руководстава установа са којима о томе разговарамо, а не признању државе и политичких организација да треба вратити оно што је одузети, ако се већ не налази интерес да се нове вредности улажу у Друштво од националног значаја.

Ово руководство предаје новом Управном одбору, подносно новом руководству, задовољавајућу финансијску ситуацију, у плусу, али са стално претећом могућношћу да досадашњи извори пресуше, а да се нови не појаве. То је, наравно, Дамоклов мач којег трпшимо изнад наших глава већ пуних двадесет година.
Данашњи српски Закон о реституцији национализоване или на други начин одузете имовине после Другог светског рата није био повољан за Друштво, јер је предвиђао повраћај имовине, поред приватних лица, још само задужбинама и верским установама, а не и удружењима. Били смо у више наврата у контактима и договору са сличним организацијама (Коло српских сестара, Соколи Србије, Српско лекарско друштво) и закључили да је једини пут да дођемо до одузете имовине – промена поменутог закона. То је тежак и неизвесан пут, готово једнако као и евентуално тражење правде пред европским институцијама. За то нам је потребна стручна, правна помоћ, а за промену закона и – политичка подршка. Све то је тешко, али не и немогуће, нарочито ако успемо да објединимо напоре сва четири удружења.

У међувремену, успели смо да дођемо до релевантних докумената и доказа на коју имовину Друштво може да рачуна и то је, поред две зграде у Душановој улици, још и плац у Ускочкој улици у центру града, на којем је сада изграђена нека зграда.

Све док не нађемо неки компромис са државом или док на суду не остваримо наша права и повратимо имовину, Друштво ће бити материјално зависно од добре воље појединаца, из власти или ван ње, за своје акције и, заправо, неће моћи да функционише у пуној мери, као пре рата.

Ширење Друштва

У последње четири године, једини, али значајан, успех Друштва на ширењу структуре, догодио се оснивањем Пододбора у Бањалуци. То нам је омогућило да лакше организујемо Светосавски конкурс, а заинтересованост и одазив школа у Републици Српској готово да је превазишао оне у Србији.

Пододбор у Бањалуци се, међутим, суочава са сличним проблемом као и ми овде, недостатком финансијских средстава и простора, који умногоме ограничавају ширење активности. Друштво није у стању да финансијски подржи Пододбор, као ни да финансира неке акције које би ишле из Београда, као што су, на пример, промоција часописа “Братство” у Бањалуци. У овом четворогодишњем периоду одржане су само две такве акције – у Бањалуци, на самом почетку рада Пододбора и, касније у Бијељини. Другим речима, нема довољно ни средстава ни просторија, ни за путне трошкове, а поготову за развијање неких других активности.

Људи

У две деценије постојања и рада обновљеног Друштва, јасно је дошло до смене генерација. Из групе која је присуствовала седници обнове пре двадесет година у Народној библиотеци, на прсте једне руке се могу набројати данашњи чланови. Други су, у међувремену, силом биолошких закона или сопственом одлуком, удаљили или редуцирали своје присуство.

Прилив нових чланова није био равномеран и био је најмасовнији крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година, при чему је приметно да је тада највише дошло са Филолошког факултета.

….

У истом периоду су се неки од истакнутих чланова Друштва пасивизирали и повукли, а, на нашу жалост, неки од активних нису више међу живима, што је све довело до тога да се веома смањио број оних који конкретно могу да раде и помогну Друштву. По принципу спојених судова, повећао се притисак на оне који још раде, пре свега на уже руководство.

Таква ситуација, видљива уназад већ неколико година, није добра за Друштво, његов углед и његову будућност.
Сада чинимо напор да нове снаге окупимо око Друштва у наредном мандату и то је видљиво у предложеном саставу Управног и Извршног одбора.

Персоналне недоречености у Друштву се догађају у време када наша финансијска ситуација, и поред очигледних тешкоћа због економске ситуације у држави, није критична, а на видику су и нека боља решења канцеларијског простора, када поред угледног “Братства” издајемо и друга издања и када је, на крају крајева, Друштво “Свети Сава” у бољој општој ситуацији него икада од свог обнављања до данас. Уз све то, чини ми се, Друштво је данас потребно српском народу бар онолико колико је било на свом почетку у 19. веку и првим годинама двадесетог века.

У наредном периоду то је један од задатака који се свакако мора обавити, јер су Друштву потребни нови, млађи и способни људи, који желе да нешто ураде у корист свог народа, а да за то не добијају никаква друга признања и награде, осим моралне и личне сатисфакције. У данашње време то, међутим, изгледа као немогућа мисија и то је највећи изазов пред свиманама који желимо да Друштво напредује и буде од још веће користи српском народу.

У Београду, 22. новембра 2014.