Димитрије (Дишко) Путниковић је рођен у Касидолу 6. (19) феб-руара 1859. године, у тадашњем округу Пожаревачком, од оца Јована, свештеника, и мајке Стеване, домаћице. Основну школу је завршио у месту Смољинац 1869. године, четири разреда гимназије у Пожаревцу 1873. године, а разред и по Земљоделско-шумарске школе, такође у Пожаревцу, 1875. године. Исте године отвара се Учитељска школа у Београду, и Путниковић у њу ступа у други разред, да би, као ђак прве генерације, матурирао 1880. године.
Школске 1880/1881, постављен је у Прокупљу за учитеља VII класе и преузима трећи и четврти разред основне школе. Жени се колегиницом Надом и рађа им се кћи Љубица. Осим Прокупља, где обоје учитељују, Димитрије ради и у Жабарима (Крагујевачким). Због Надине болести (ТВС) премештен је, на сопствени захтев, у Београд, где она убрзо и умире. У новом браку са Катарином Николић, ћерком Косте Николића, угледног београдског трговца, и Драгиње, рођене Вучковић, домаћице, добија седморо деце, и у животу остају троје -Миодраг, Милош и Даница.
Прва београдска школа у којој службује, као управник и учитељ, била је основна школа на Западном Врачару. Поред ње, службовао је у свим другим школама београдским: на Теразијама, на Јалији, код Саборне цркве (данас школа «Краљ Петар»), на Чубури, Источном Врачару, Дунавском кеју, Савинцу и другим. Затим је постављен за учитеља и управитеља Дома за сиротну и напуштену децу у Прову, тадашњи округ Шабачки.
Професионалну каријеру обележили су вишемесечни прекиди у служби. Поред поменутих Жабара и Прова, једно време учитељевао је у Габровцу, у округу Нишком. То је било време бурних политичких прилика, када се Димитрије експонирао као присталица Светозара Марковића и Николе Пашића.
На иницијативу тадашњег министра просвете и вера Андре Ђорђевића, у периоду од 1894. до 1895. године, влада шаље Путниковића у Праг, где је требало да проучи организацију и уређење просветног система Чешке. Посебну пажњу је поклонио очигледној настави, што му је дало идеју за оснивање Школског музеја у Београду, као референтне установе за просвећивање учитеља у Србији. По повратку у земљу интензивно се укључио у студијску активност и припрему за формирање музеја. На стручним предавањима, у дневним листовима и посебно издатој брошури, истицао је значај очигледне наставе, а самим тим и доприноса целокупне савремене наставе просвећивању.
На XIII учитељској скупштини, одржаној августа 1896. године, Путниковић подноси уводни реферат Шта учитељи могу учинити за наставна средства у основним школама. У раду истиче:
Што више и бољих наставних средстава, то ће и настава бити разумљивија и лакша; а у настави ми се морамо старати, да на што лакши начин, што више и боље децу научимо. Јер, она настава је најбоља која најлакшим начином што више и боље децу обучи.
И закључује да се у пракси показало, да без наставних средстава учитељ само намучи и себе и ђаке своје, а опет му је успех несигуран.
Путниковић предлаже да се учитељи ангажују и у својим срединама на прикупљању новчаних средстава од имућнијих људи, или се и они мотивишу у куповини и даривању школа, па завршава:
Ми немамо тако великих богаташа, који би школама хиљаде и милионе даривали; али, наш свет школу цени и воли, па је готов да јој помогне колико може. Љубављу овог света, може се користити учитељ!
Учитељско удружење је 24. новембра 1896. године одржало свечаност у згради основне школе код Саборне цркве, поводом сто година рођења Јована Гавриловића[1], бившег књажевског намесника и добротвора сирочади српских учитеља. Тада је донета одлука да Главни одбор прима Школски музеј као своју установу, бира управу Школског музеја, данас Педагошког, на челу са Димитријем Путниковићем као оснивачем.
До отварања прве изложбе, 3. августа 1898. године, у основној школи на Западном Врачару, настала је велика и интензивна активност око формирања и организације музеја, обезбеђења простора, при-купљања и формирања збирки. На изложби је било приказано око 3500 униката, на простору сличном магацину. Формиран је фонд у вредности од око 5000 динара, захваљујући донацији школских и педагошких установа европских земаља, пре свега Чешке, Аустро-угарске, Немачке, Француске, Русије, Белгије, Румуније, Бугарске, итд.
Приликом боравка у Прагу, Путниковићеву пажњу су привукле и грађанске школе, па је по повратку у земљу интензивно радио на њиховом оснивању. Истицао је колико су оне важне за друштво тога доба, посебно за привреду, која је била у развоју.
Тадашње четворогодишње основно школовање није задовоља-вало, а евентуални продужетак образовања најчешће је подразумевао двогодишње учење заната или пољопривреде. У дневној и струч-ној штампи, истицао је ово разложно и поткрепљивао примерима. На Путниковићев предлог, Министарство просвете оснива прве грађанске школе 1898/1899. године у Београду, Обреновцу, Јагодини и Лесковцу, које почињу да раде по његовом плану и програму.
Године 1889. Димитрије Путниковић је постављен за ванредног члана Просветног савета и вишег учитеља Грађанске школе у Београду за предмете: природне науке, народна економија, земљопис и историја. Крајем 1904. прекида наставничку активност због болести, те се у Ми-нистарству просвете и вера ангажује за специјалне области просвете. По опоравку, наставља делатност наставника, све до пензионисања.
Његов последњи наступ у јавности био је 8. децембра 1908. године, када је освећена нова школа «Светог Саве» на Савинцу (срушена шездесетих година прошлог века), у оно време пета у Београду. У свом тадашњем говору између осталог је истакао:
Мени, као по годинама службе, најстаријем у колегијуму, пала је у део част, а мени је ово у толико милије, што пред собом имам једно лепо дело, коме треба само одати заслужену хвалу. О томе се не мора много говорити, кад сама дела говоре. Јер где дела говоре излишне су многе речи. И ја ћу на та дела само «прстом» указати, а она сама говоре више и лепше од најлепших речи. Није давно било, кад су београдске основне школе биле у зградама свакојаким, али више лошим него добрим. Чак је једна учионица била преправњена од некадашње штале. Где су пређе држали коње, кола и сено, то су се после учила деца ове вароши – деца српске престонице… …тамо доле стоји соба једна, која служи за учионицу, а ниска је тако, да јој плафон можете руком дохватити, кад се у њој човек исправи. Од његове главе до плафона нема више од 2-3 педља. И овде се учило 50, 60 и више ђака; велим учило се а тачније би било рећи: овде су се сједне стране деца учила, а с друге стране гушила; докле се јачао ум, дотле се убијало тело.
Он указује да у Београду, поред кућа виђених грађана, административних зграда, па чак и двора у граду, његове су највеће и најлепше општинске куће основне школе. Затим одаје признање, тадашњем градоначелнику Кости Главинићу и свим грађанима који су дали свој допринос да просвета добије «овако дивно здање поред раније подигнутих нових школа». Критички се осврће на подизање школа у другим крајевима Србије, у познатим варошима у источној и западној Србији:
На источној страни је Пожаревац, варош у богатој околини, те не може се рећи да је сиротна, а још се поноси да је мало била престоница српска. У том Пожаревцу, општина је још пре 28 година подигла велику, лепу двокатну – општинску кафану, а ни данас, после четврт века још није подигла зграде за своје основне школе. За све ово време тамо је била највећа и најлепша општинска зграда – општинска кафана, а најгоре зграде, општинска судница и основне школе.
Тамо на западној страни, имамо богату Мачву. У њој данас хукће стотину парних вршалица; кроз њене равнице јуре бујни коњи, лепа кола и чак много фијакера; на народу се блиста богато чојано одело, а школе мачванске чаме у бедним зградама. Мачва се на тркама и изложбама поноси тиме како коње гаји, а не види и не мисли где јој децауче. Наш Београд се не поноси коњима и колима, него школама. (…) И Београд се може поносити пред целом Србијом. Али се Београд ни пред Европом неће застидети.
Завршавајући исти говор, Димитрије Путниковић се обраћа у име учитеља, учитељица и ђака нове школе на Савинцу, председнику општине Београдске Кости Главинићу, молбом:
Господине председниче кад будете у седници општинског одбора, будите тумач онога што смо овде чули и видели; кажите представницима београдске општине, да њихов рад овамо налази признање и старање њихово за школу прими захвалност и учитеља и ђака ове школе; реците им да захвалност тече из хиљаде срдаца дечјих, како је у Светом Писму речено: «Из уста дечјих стварали сте себи хвалу».
Овом последњем Путниковићевом учествовању у просветној јавности 1908. год., је предходила његова иницијатива за градњу школе на Савинцу, у «Учитељу» и «Дневном листу», априла 1895. године.
У то време се пришло градњи цркве «Свети Сава», поводом триста године од спаљивања његових моштију. Као што је у породичном животу био прагматичан и рационалан, тако се понашао и у социјално-економским и друштвеним односима ондашње Србије. Предлагао је формираном^ Одбору за градњу цркве, да је тренутак подићи на истој локацији и школу, која је већ тада била неопходна за тај крај Београда, из националних и просветних потреба.
Поздрављајући из свег срца почетак градње цркве «Свети Сава» у «Учитељу» он каже:
Рад и заслуга Светог Саве тако су велики да смо ми данас готово мали и слаби подићи му овакав и онолики споменик као илто је он заслужио. Мали смо и слаби јер Српство је данас раскомадано, јер Српство није онако као што би требало да је подигнуто на темељу који је полагао наш велики светитељ. па ипак смо дужни чинити што можемо, одужити се колико можемо. А ко чини колико може, тај чини доста (…) Свети Сава није само подизао и уређивао цркве и манастире; он је и школе подизао, он је за њих радио тако много као и за цркве, а можда и више. Он је цркви велики, највећи трудбеник; али /е српској школи отац и творац њен. (…)
И зар подижући споменик Светом Сави самом црквом на Врачару не истичемо само једну страну његовог рада, зар тиме не указујемо видљива знака поштовања само према једној половини светитељеварада? А дужни смо дати вид-љива знака поштовања целокупном раду светитеља Саве. Такав знак поштовања биће само ако се на Врачару подигну два дома која ће носити име Светог Саве – црква и школа. Оба што већа и лепша, оба један поред другог или један према другом.
Ценећи да овај предлог може бити неприхватљив, због слабог економског стања Општине, јер су и средства за саму цркву недовољна (било је потребно 200.000 динара а рад је почео са половином ове суме), истиче већ раније утврђену потребу градње школе у овом крају, зашта и тако треба да се обезбеде средства. Од тада се залаже за прикупљање средстава, за недостајућих 100.000 динара, преко месних школа и црквених одбора путем добровољних прилога. То би, сматра Путниковић, најбоље обавили учитељ и свештеник. Учитељи би се ангажовали највише на обавештавању становништва преко деце у школама:
Овако пак и учитељ и свештеник биће удружени, а њих је по целом Српству, они су у таквим приликама да за ову ствар могу највише радити и урадити; они су ти који могу највише помоћи да се по целом Српству збира камен по камен за зидање споменика Светом Сави. Кад велим да се по Српству збира камен по камен за овај споменик мислим на новчане прилоге; али одиста би било красно кад би се с новчаиим прилозима баш и из сваког спрског краја послао и по један истински камен који би се лепо отесао и с натписом земље одакле је, кад би се то узидало на видно место поменутих грађевина.
Путниковић истиче пример Светог Саве «који је оставио дворе сјај и господство, па отишао стазама апостола српског; оставио угодности и благовања па се рада прихватио (…) »
Радио је дуго, радио много, урадио много – све за нас за народ свој. За нас му је и тело спаљено било и по земљи нашој ветар му је пепео разнео.
Помозимо да споменик Светом Сави буде што лепши, да казује сваком шта је био и шта је радио, а такав ће споменик бити: ШКОЛА и ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ на ВРАЧАРУ.
Грандиозни споменици српског идентитета, српске духовности и традиције би то били, али се на жалост Путниковићева замисао тада није остварила. Изграђена је мала црква и освећена априла 1895. на дан спаљивања мошти Светог Саве. Она је касније срушена и на њемом месту изграђена нова, 1936. године, а поред ње започета је изградња Храма који је завршен крајем XX века.
Ову иницијативу Димитрија Путниковића у «Учитељу», под насловом «Споменик Светом Сави» прештампао је «Дневни лист» 27. априла 1895. године, са намером да подржи реализацију предлога.
Уредништво листа коментарише чланак, познајући тадашњи чаршијски менталитет:
Чим се истакла мисао да се подигне Храм Светом Сави на Врачару одмах су се појавиле неке сумње: да ће неко том приликом да се окористи, да неко хоће своје имање да прода скупље него што вреди, да неко из себичних намера утиче да црква буде овде, други онде итд. Оваква сум-њичења истичу се и преко јавности а то нам се чини да није умесно и може бити више од штете него од користи за саму ствар. То сумњичење уздржаваће мног да помажу ово племенито дело, а многима ће бити згодан изговор да прилоге не дају, бајаги да помажу да се неко лично користи итд. (…) У Одбору који је склопљен има честитих људи којима сви пошту указују па докле су они тамо, ваљда неће дати да се чине злоупотребе ни да се задовољавају само лични интереси појединаца.
На крају, уредништво препоручује Одбору да поједине примедбе пријатеља ове акције «разложно прима и поклања томе своје пажње како треба.
За свој просветно-педагошки рад одликован је орденом св. Саве петог степена, а 1901. године, приликом посете чланова Учитељског удружења Софији, његово краљевско височанство кнез Бугарске Фердинанд I одликовао га је орденом IV реда за грађанске заслуге.
Оронулог здравља, када је болест почела да узима маха, пензионисан је 1909. године. Наставља рад до последњег дана свог живота, до 17. маја 1910. У болесничкој постељи пише свој последњи рад, студију под насловом Циљ васпитања у настави, постхумно штампану у Учитељу за 1910/1911. годину.
Димитрије Путниковић је напустио овај свет у педесет првој години, најбољем добу за стваралаштво, оставивши иза себе велика, за оно време авангардна просветна дела, која су настала као резултат његових истраживања. Путниковићев просветитељски рад ценила је просветна јавност. То потврђује четрнаест некролога, штампаних 1910. године у часописима и дневној штампи.
*
* *
(Из Библиографије радова Димитрија Ј. Путниковића (Београд 2007), аутор Д. М. Путниковић)
[1] Јован Гавриловић, рођен 3. новембра 1796. године, завештао је своје имање, вредно 250.000 динара, учитељским удовицама и њиховој деци. Учитељско удружење му је, као свом добротвору, подигло спомен бисту на Калемегдану.
