Даме и господо, драги пријатељи,
Први пут сам на Убу, иако већ двадесет година живим у Друштву и са Друштвом „Свети Сава“, а то значи и са Светомиром Николајевићем, личношћу из вашег краја, која свакако заслужује епитет „ренесанснe“. Тако су биле велике и разнолике области његовог интересовања и деловања у Србији на крају 19. и на почетку 20. века.
Угледни професор опште историје и књижевности, велики познавалац прошлости балканских народа и њихових међусобних односа, као и политике великих сила, књижевник – свакако један од највећих српских интелектуалаца, не само свог времена, Светомир Николајевић је заузимао и важна места у власти тадашње Србије – био је председник владе, министар унутрашњих послова, градоначелник Београда, члан Државног савета и Сената, посланик – амбасадор у Атини, делегат Србије при стварању Хашке конвенције а у унутрашњем политичком животу још и оснивач Српске радикалне странке.
Није тиме ни издалека исцрпљена листа његових интересовања и активности. Али, ја сам овде да вас подсетим да је једно његово дело остало живо и активно до данашњег дана – то је Друштво „Свети Сава“. Добро, постоје још и масонска ложа „Побратим“ и Српска радикална странка. Странку је Николајевић, брзо напустио, а и та странка није оно што је била у тренутку оснивања. За ложу „Побратим“ не знам, али Друштво је у највећој мери остало оно што је било тада. Сачували смо Статут, који се данас од старог разликује само у оним одредбама које су од нас захтевали савремени српски прописи и закони, сачували смо часопис „Братство“, који у великој мери следи основне принципе старог „Браства“ (без „т“), и данас је у употреби стари, препознатљиви лого Друштва. Немирна времена, ратови и политичке промене учинили су да нисмо могли ни да сачувамо, а ни да повратимо, засад, имовину којом је Друштво располагало, али се не предајемо и не посустајемо у напорима да нам се врати оно што је наше. Уосталом, наш велики оснивач, у свом првом програмском говору приликом оснивања Друштва, позвао је да се „чува своје“. Притом он, додуше није мислио на имовину Друштва, већ на много веће, више и драгоценије – на српску државу, српски народ, српску културу, традицију, веру.
Бољи познаваоци наше историје ће се свакако сетити у каквим политичким, економским, друштвеним и међународним околностима младе српске државе је деловао професор Николајевић. Није то било лако време, али је било време наде и оптимизма – не само за онај део српског народа који је задобио своју слободу после стотина година ропства под Турцима, него и за делове српског народа који су још били под окупацијом и тежили да се споје са матицом.
Српски је патриотизам, којем је снажан ветар у једра давало једно ново и пуно наде српско друштво – од Круне, државе и Цркве, преко интелектуалаца чија се имена и данас спомињу као културни и уметнички оријентири Србије, све до младе средње класе али и сељаштва које је умногоме на својим леђима и својом крвљу отворило те путеве српске слободе.
Иако су сви били свесни да напори и жртве нису завршени и да пред српским народом тек лежи задатак да слобода дође у све његове делове, Срби не би били Срби да се нису и тада разликовали у виђењима уређења властите куће, по разним питањима. А такве разлике не само да нису користиле српском народу у Србији, већ и оном који је остао „пред вратима“, очекујући, с правом, да га матица врати под своје окриље.
У таквој атмосфери, Светомир Николајевић је сматрао делотворним оснивање једне организације која би премостила унутрашње поделе и успешно парирала спољним претњама – културом, просветом и хуманитарним активностима пре свега у Старој Србији и Македонији, али са намером да се развије и слична активност у Босни.
Таква идеја у то време била је „осуђена“ на успех.
Група српских интелектуалаца, иза којих су, као што рекох, стајали и држава и Двор, и Црква, и угледни донатори, али и широки народни слојеви градске средње класе и сељака, основала је 1886. године Друштво „Свети Сава“, под вођством Светомира Николајевића. Задатак је био да се брзо и ефикасно помогне, пре свега, српским заједницама у Старој Србији којима је претила опасност од бугарског културног и просветног утицаја, преко читаве мреже школа које су Бугари организовали и примали српску децу. За кратко време, уз општу подршку о којој је било речи, резултати нису изостали. То се најбоље видело по томе што су непријатељи почели да се множе. И споља и изнутра. Док је било логично што су Турци врло брзо осетили значај Друштва и почели да прогоне његове чланове, или је било очекивано да бугарска пропаганда у њима види озбиљног противника, мање је за хвалу било то што се у делу српских званичних кругова јавило незадовољство јер је, наводно, Друштво Светог Саве постало исувише самостално у својој политици помоћи Србима изван граница Србије. Чак је и Призренска богословија стављала замерке на рад Друштва, истичући, рецимо, да она производи довољно свештеничког и учитељског кадра и да не треба правити вишкове.
Оно што нису могли Турци и Бугари, учинили су – сами Срби. Септембра 1891. године Министарство спољних послова у влади коју су је тада држала она иста Радикална странка чији је оснивач био Николајевић, укинуло је сваку државну помоћ Друштву, са образложењем да Друштво не обезбеђује квалитетне кадрове какви су потребни Србима у неослобођеним крајевима. То је био ударац не само Друштву које је и даље уживало подршку у народу, већ и Србима у поробљеним крајевима, јер је оно било заиста један од најважнијих фактора подршке Матице народу ван Србије. Светомир Николајевић је касније, додуше кратко, био и председник српске владе, али се државна помоћ није вратила Друштву које је наставило да буде активно захваљујући рентирању својих великих зграда у Душановој улици у Београду, имовини широм Србије, подршци донатора какви су били Ђорђе Вајферт, Лука Ћеловић и многи други, све до разних тестаментарних оставина и задужбина.
Да бих илустровао стање духа какво је било преовлађујуће у време оснивања Друштва Светог Саве, дозволите ми да овде прочитам пар пасуса из речи Светомира Николајевића на Првом јавном скупу Друштва у Београду 24. августа 1886. године. Тај његов говор у целини је вероватно један од најлепших примера говорништва у српској историји, а најзанимљивије од свега је то што ће многи од нас и данас уочити да нека његова одређена запажања могу да буду и сада актуелна.
Каже Светомир Николајевић:
„По моме мишљењу, ма каква се политика водила у Београду, ма какве партије управљале пословима у Србији, не би се смело никад и ни у којој прилици, ма како тешкој дозволити, да се види нехат и небрига Краљевине Србије о целокупном српском живљу. Ну да оставимо, официозну Србију. И зар је баш она једна само одговорна за то, што мећу српским земљама нема више и јаче моралне везе? Што нам туђински утицаји и пропаганде онако лако улазе и завојевају најлепше српске покрајине? Што је у гдекојим крајевима у самоме народу настала нека малаксалост у чувању народских обичаја и особина, у чувању језика свога и имена? … Много већа одговорност за све то лежи на интелигенцији и патриотизму српском. Докле се поједине владе могу пред светом и историјом бранити овим или оним тешкоћама, народ сам, или рецимо боље, разборити и увиђавнији део данашње генерације не може никака извињења наћи, што сам није чинио оно што званични у Србији или Црној Гори нису могли, или нису умели или нису хтели чинити. Многе ствари патриотске народ сам много лакше и брже извршити може, него бог зна како добровољне владе. Пример један само да наведем. Нас све боду у очи чудновате и туђе фирме у нашим главним улицама, које се од неког времена тако множе, да ћемо скоро морати као какву реткост тражити натпис српске радионице и Србина радника. И ми смо готови да се жалимо на читав низ државника, који се нису довољно постарали, да осигурају српски рад пред туђинским освојачем. Наша је жалба можда умесна. Али што ми сами не радимо ништа? Та ми сами имамо један лак, веома лак начин, да наше рођене, српске раденике вратимо у главне улице и палате а странце да натерамо, да се брзо селе далеко од нас. Хоћемо ли само? Тај је начин, немојмо ми, и то немојмо само ми, који знамо шта је отаџбина и народни понос, и који знамо шта је то бити без отаџбине, куповати код странаца, и они ће се селити, будите уверени. Народу је лако чувати своје само ако хоће.
Да, тако исто, што ми сами не радимо ништа, да очувамо нашу народност онамо, где је она опасностима изложена? Што ми сами не прегнемо да подгрејемо и подигнемо српски понос онамо, где је он под утицајем туђинштине почео слабити? Што ми сами ништа не радимо да морална веза и заједница у мислима и осећајима буде јача и крепчија измећу свих српских лепих земаља? Што ми сами ништа не радимо да се просвета и сећање на лепе српске радње шири и утврђује у оним крајевима, куда се туђинштина мародерски окомила да нам краде име, језик и веру? Што се не угледамо на Бугаре, на Грке, на Хрвате, на кога хоћете другог? Сви они имају друштава да отимају од нас: зашто се ми не удружимо да се бранимо? Ето питања, која се чују од неколико година из свих крајева српских, питања, која ничу у оправданој зебњи и страховању нашег народа за своју народну мисао. Некада су се убојни јеци српских јунака, који су се дозивали, преламали унакрст кроз српске земље; данас се дозивају патриоте на свети посао, на патриотску мобу, да своју отаџбину, своју народност, своју народњу мисао чувају од опасности какве им прете. У одјеку тог патриотског дозивања, господо, ниче „Друштво Св. Саве.“…
……………..
„Друштво Св. Саве“ позива у своје коло свакога Србина и Српкињу, који воли своју велику отаџбину, да раде на одржању и јачању свих оних врлина народских које су вазда биле најтврђи штит народне мисли и моралног јединства. Његов посао није бунтовнички; није освојачки. Оно позива да се чува своје. У његовом колу може радити сваки Србин, живео он ма на ком крају наше велике отаџбине…“
Препоручујем свакоме кога интересује овај говор у целини, а има ту још доста ствари које и данас наводе бар на размишљање ако не и на деловање, да га пронађе на Интернет сајту Друштва „Свети Сава“, где је постављен. Укуцајте на Гуглу Друштво „Свети Сава“ и сајт ће вам бити доступан, а са њиме и Светомир Николајевић.
Долазимо, напокон, и до данашњих дана који, ево, трају двадесет година откако је Друштво обновљено о Савиндану 1994. године, на Врачару, у Народној библиотеци Србије. Сви смо овде сведоци да последњих двадесет година нису биле најлакше у нашој историји, распад заједничке државе је показао да је парола на корицама предратног „Браства“ – „Брат је мио које вере био“ остала на нивоу никад испуњених нада и очекивања. Спољни притисци, санкције, рат, укрштање интереса великих сила на овим просторима, лицемерна антисрпска политика Запада, а на унутрашњем плану још и трули компромиси, нејединство, међусобни сукоби, незнање и некомпетенција, узели су свој данак и допринели да се запитамо: да ли је теже било Краљевини Србији у доба Светомира Николајевића или данашњој Републици Србији чији смо ми савременици?
Уз ово питање иде још једно, једнако легитимно и логично: уз признање свих околности које свакако разликују те две Србије, да ли ми данас чинимо довољно да бисмо могли да одговоримо на патриотске позиве Светомира Николајевића. Лично је он у многим приликама звучао као Џон Кенеди, много година пре Американца: Не питајте шта ваша држава може да учини за вас, него шта ви можете да учините за њу!
Одговор, нажалост, мора бити негативан. И као Друштво са великим Д (Друштво „Свети Сава“) и као друштво са малим „д“ (српско друштво) – нисмо на нивоу наших предака. Разлика између некадашњих и данашњих прилика јесте велика, али су опасности по Србе врло сличне.
И нису само материјалне разлике оно што разликује положај Друштва „Свети Сава“ у доба Светомира Николајевића и данас.
Читајући Николајевићеве говоре и прелиставајући „Бра(т)ство“ видимо да се отворено и без устезања, искрено и гласно говори о одбрани српских националних интереса, да је патриотизам нешто што се од свих очекује и да се љубав према свом роду и својој земљи потврђује делима, а не фразама. После таквог стања духова, после тог самопрегорног рада у просвети, култури и на уздизању моралних вредности српског друштва, уследили су сви они ратови у којима је проливено много српске крви, али је одбрањена земља и чак увећана толико да је велика већина Срба била поновно окупљена у једној, својој земљи, око своје монархије, своје цркве и својих школа.
Није такво стање потрајало дуго, као што, изгледа на овим просторима ретко које уређење и стање траје дуго. Николајевић је умро 1922. године и није дочекао да види страхоте Другог светског рата, братоубилачку борбу Срба, полувековно комунистичко – социјалистичко послератно уређење са свим његовим и лошим и добрим странама. Друштво „Свети Сава“ је потрајало још 19 година после свог оснивача, да би утихнуло 1941. године прво под немачком окупацијом, а затим и формално забрањено указом Президијума Народне републике Србије, по ослобођењу земље.
Требало је да се у Србију врати вишестраначје и оживе неке демократске слободе, да би оживело и Друштво „Свети Сава“.
То се догодило на Савиндан 1994. године, на Врачару, у Народној библиотеци Србије, у близини Храма Светог Саве, уз доста симболике коју су потврђивали и присутни потомци бивших чланова Друштва, а међу њима и праунука Светомирова, Снежана Николајевић, као и сада покојни Младен Гавриловић, покретач обнове Друштва у данашњим условима, нећак последњег генералног секретара Друштва и уредника „Браства“ Јована Хаџи-Васиљевића, историчара, етнографа и књижевника.
Једна група српских интелектуалаца, међу којима су били професори универзитета, лекари, адвокати, новинари, књижевници, официри, дипломати и други, удружила се у подухвату да се обнови старо Друштво и тада почиње наша савремена двадесетогодишња историја, обележена борбом за опстанак, далеко од некадашње опште подршке коју је на почетку своје активности уживало старо Друштво, али уз одлучност да се неке главне ствари, међу којима је су централне – окупљање младе генерације око светосавске мисли и издавање годишњака „Братство“ и даље наставе као некада.
Политички вихори новије историје су довели Србе у ситуацију да многи поново остану ван своје матице – државе. Другим речима, затворио се круг у односу на ситуацију када је у 19. веку Друштво основано. Указује се поново потреба за оним на шта је указивао и Николајевић: да се брани своје. Ако се то у данашње време и не чини оружјем, може се и мора чинити књигом, просветом, уметношћу, моралом, језиком, вером, знањем. Не помињем овде политику, јер бисмо онда запловили у неизвесне воде које су ретко када донеле Србији добро, мада политика не сме бити амнестирана.
Лишено своје законите имовине, уз спорадичну подршку државе, а без страначке подршке (такву и неће и не сме да тражи, јер би онда изневерило саму суштину свог устројства), чак и без одговарајућих просторија које би омогућиле нормалан рад, ослоњено махом на интелектуалце који и сами имају различите преокупације – од преживљавања па до реалних обавеза у својој каријери и професији, данашње Друштво може тек малим делом да одговори изазовима које пред Србе поново ставља историја. У оквиру тих и таквих могућности, оно то и чини. Зато и има углед који га чини достојним настављачем плејаде предратних великана. Признања Културне заједнице Београда „Златни беочуг“ за трајни допринос култури Београда и Орден Светог Саве Српске православне цркве за делатну љубав према светој мајци Цркви – признања су на која смо поносни, исто као и на хиљаде ђачких радова који сваке године притичу на наше светосавске конкурсе, књижевни и ликовни, у Београду и Бањалуци, на часопис „Братство“ који има и признати научни рејтинг, на дигитализоване све бројеве предратног „Браства“ које смо учинили доступним јавности, у сарадњи са Народном библиотеком Србије, и на многе друге акције којима чинимо доступним нашој култури и просвети српску традицију, историју и светосавску мисао, у новије време и преко Интернета.
Нисмо поносни на неуспех да своме оснивачу поставимо бар спомен плочу у улици на Звездари, која већ неколико година носи његово име, упркос нашем залагању. Ни понуда да о свом трошку то учинимо, није успела да омекша општинску бирократију Звездаре. Наставићемо и даље да радимо на томе по оној народној: „тиха вода брег рони“.
Још једна од наших акција, да не кажем битака, коју водимо јесте наше залагање да се српски великан, личност светског значаја, Никола Тесла, достојно сахрани, уместо што му се пепео налази у музеју који носи његово име.
Предузимајући ту акцију пре три године, на предлог књижевника Матије Бећковића, дат у својству изасланика принца Александра Карађорђевића на нашој свечаности поводом 125-годишњице постојања Друштва, а уз подршку Српске православне цркве, нисмо се ни надали колико ће отпора доживети овај, по логици и здравом разуму, потпуно нормалан акт људског и хришћанског поштовања посмртних остатака сваког човека.
Остајемо у уверењу да ће једног дана ипак та, не само хришћанска, него одлука дубоко сагласна са људском цивилизацијом, превладати. Немамо сумње да би нас у томе подржао и Светомир Николајевић. Тим пре, јер бисмо чином цивилизоване сахране Теслиног пепела показали да смо народ који брине о својим појединцима, који има неке неприкосновене моралне и етичке норме са којима не тргује, и који је спреман да буде јединствен у стварима које су исправне и истините. Јединство је за Србе, чини се, чак и потребније него за друге народе, управо зато што му деобе кроз историје нису биле стране. То је у својој политичкој каријери осетио и Светомир Николајевић и то је усуд који нас дуго прати.
У будућем раду, видимо прилику и за веће ангажовање на одбрани српског језика и писма, наше ћирилице, јер је и то једно од поља где је српски интегритет угрожен.
Можда је дошло време да, чак и кроз различите теме и активности, упутимо поруку да као народ морамо да будемо више јединствени. Да се постигне консенсус око главних, виталних ствари. То је уосталом у не једној прилици заговарао и Светомир Николајевић. Ако ми, као Друштво „Свети Сава“, у данашњим условима успемо да дамо наш скромни прилог таквом прегнућу и таквим промишљањима, биће то не само допринос савременом српству и светосављу, већ и одужен дуг нашим врлим прецима и оснивачима.
Уб, 23. децембар 2014.