Светосавско благо

 

Tatjana Dinic cita svoj rad
Татјана Динић чита свој рад

Причали јуче бата и сека
О хришћанству, о Крсној слави,
О цркви, вери и о Богу,
О нашем великом Светоме Сави.
Сека се хвалила старијем брату:
Да зна шта је људима драго.
Шта је најскупље и највредније:
По њенoм то је светосавско благо.
Бата је питао сестрицу млађу:
Шта се под тим подразумева?
Образ и част, мој драги брате,
И сва добра учињена дела.
Цркве направљене на светом месту,
Да се моле они што пате,
Школе да сви стекну знање
И да дугове све своје врате.
Умереност и скромност у свему,
Доброту, смиреност кад затреба,
Љубав према Богу и према ближњему,
Дарежљивост и слогу до неба.
Е, то је оно вољени брате,
Што сваком треба да буде драго.
Све то је, брате, имао Сава,
И то је највеће његово благо.

 

 

Обраћам ти се: „Брате, који си измирио браћу, сине, који си подигао оца, оче, чији пепео синови расуше!

 

Tea Gutic cita svoj rad
Теа Гутић чита свој рад

Спушта се мрак.
Свјетлост и тама боре се крвнички на ужареним небесима.
Хладна је ноћ.
А вријеме одмиче.
Одмиче као уморан путник, изгубљен у пролазности.
Застане, па нестане.

Стојим грешна. Склопљених руку. Озарене душе. Пред ликом Светитеља.
Престрављена од ужаса. Више нас не познајем.
Гдје је Савин народ?

Светитељу, обраћам се теби. „Брате, који си измирио браћу, сине, који си подигао оца, оче, чији пепео синови расуше“, просвијетли замршене путеве наше.
Шта нас је то одвратило од истинских вриједности човјека?
Зар ћемо се продати за лажне идеале, вапећи да будемо запамћени,
а да негдје успут испустимо људскост?
Срца нам, српска, окаменимо?
Ријечима поганим изгубимо духовну чистоту?

Да ли смо ми онај окрвављени народ? Обескосовљен. Стрељан. Прогањан.
Свједок су вијекови.
Чувају нам бедеме, живе душе мученика.
Кости сломљене. Главе одрубљене. Груди рањене.
Народ чији синови и кћери, усправно стојаше, на паљевинама огњишта угашеног
Чију дјецу погубише. Од свијета отргнуше. Вапајима успаваше.

Не допусти, Светитељу, да заборавом избришемо страдалнике наше.

Зар смо онај народ?
Побожан и спокојан.
Дал’ нас обједињује молитва, док трепери кандило, поред иконе Свеца и крсне славе.
Корачамо ли, са страхом, према храму Божјем?

О, Светитељу, врати молитве у домове наше.

Постајемо звијери.
Жељне братоубиства. Ратом похараних градова. Мржњом окованих мисли.
Не чинећи добро. Величајући себе, газимо друге. Бесрамних дјела.
Штитећи се лажима, правдањима, сумњама и осудама.
Куда то води?

Опрости нам, Саво, молим ти се, оборене главе.
Подари вид заслијепљеним очима. Помози нам да се оборени подигнемо.
Да вратимо оно што блиједи. Спусти маглу која се издигла над путем твојим.
Дај нам снаге и воље, да слиједимо оно што нам је у аманет остављено, и останемо Светосавци. И православци.

Благослови нас, помози народу свом: „Брате, који си измирио браћу, сине, који си подигао оца, оче, чији пепео синови расуше.“

Услиши и помилуј.

Амин.

И најзад сину свјетлост. Света и оплемењујућа.
Надвлада таму. Кao искра наде.
Да нас има. Да постојимо.

 

 

САВИН МОНОЛОГ

 

Milica Todorovic cita svoj rad
Милица Тодоровић чита свој рад

Вратио сам се, дошао да спасим што се спасити може, да мртве оживим. посвађане помирим, гладне нахраним, жедне напојим. Вратио сам се на земљу по којој сам давно ходао, да научим вас како да по њој ходате, вратио сам се на земљу коју сам волес поштовао. да научим вас како да је волите и поштујете.

Дошао сам овде да помогнем, одазвао се позиву угњетаваних душа које вапе за помоћ. Нисам веровао шта говоре, али сад видим да је још теже него што су душе говориле. Не могу да препознам своју земљу коју сам оставио, не препознајем путеве, не препознајем небо, ваздух је другачији. Од земље коју сам вам оставио остали су само трагови, камење поред пута. Претворили сте земљу мојих и својих предака у сиве блокове, сиве путеве, ћубришта. Палите цркве и храмове, рушите дедовска огњишта, имања прописте и прокоцкасте. Реке и природу уништавате, историју не поштујете, заборављате претке. који су се борили да вама буде боље и живели у нади да ћете бити паметнији њих и учити на њиховим грешкама, а не понављати их.

Вредности сте изгубили, поштовање заборавили. Посао сте ставили на прво место, заборавили на породицу и ближње. Живот сте свели на новац, жену претворили у објект који ради за вас, мушкарце у банку, пријатељства и љубави склапате из користи, без осећања. Не марите да ли некога повређујете, али се жалите када вас повреде. Губите све зарад ситница. Човека сте свели на то како изгледа и да ли је луксузно обучен или није. Све мање времена имате, само радите. увек негде журећи и каснећи. Ви који сте родитељи не придајете значај својој деци, не поштујете их као бића, на пружате довољно љубави. а деца која расту без љубави одрастају у људе са хладним душама. Не поштујете школу као храм знања, нити професоре и људе који желе да вас изведу на прави пут. Не желите учите. али желите да све буде по вашем и како ви кажете. Ни веру више не поштујете, газите по њој или је искоришћавате у погрешне сврхе. Кршите заповести, чините све грехове и наводите друге да их чине, не тражите опроштај, молите се за туђе зло, радујете се када се другом деси нешто лоше. И нису вам потребни никакви непријатељи, јер једни другима ножеве стављате под врат. Лажете родитеље, варате супружнике своје, тучете децу, недужне стављате на стуб срама, другачије од себе вређате и понижавате. Све што не разумете осуђујете, мислећи да сте најбитнији на свету. Идете кроз живот залеђених душа, мислећи како економски да се уздигнете, газећи сваког при томе. Не мислите на духовно уздизање.

Гледам вас како ништа нисте научили од дедова. Ако се рат завршио, покопана је мржња. Не наставља се даље. Не треба ви да водите нове ратове и давно покопане гробове својих дедова поливате свежом крвљу. Не треба да мрзите људе друге вере, јер сви смо ми браћа, сви идемо истоме на суд.

Видим да сте заборавили моја учења и да су моји ученици променили учитеља. Зато сам вас данас посетио, да бих вас подсетио и покушао вратити.