Тема: Гнев не сме никад очи да замрачи.
А бес да отровом запени у крви.
Ко себе савлада, постаће још јачи,
И као последњи биће увек први.” – Ђорђе Гпумац

Ко тражи реванш у будућности,
победе славне губи у освети,
заборавља традицију прошлости
и поразе своје даље ће понети.
Отерај болне старе ране,
не дај капљица отрова да кане,
савладај те сумње бескрајне,
докучи небеске чаробне тајне.
Не буди судија другоме мачем,
покојно дочекај ново јутро,
не дозволи бити жртва свачем,
себи си вечну стазу утро.
Ко уме да прашта и да опет воли,
да срџбу своју у љубав претвара,
ко уме да се смеје и када боли,
гвоздене капије пред собом отвара.

Шифра „Ана”
Ана Петров, 6. разред
ОШ „др Арчибалд Рајс“, Београд

ТЕМА: Легенда о Светом Сави из мог краја

Легенда о Савином прозору

Била једна земља, баш ту насред груди, где душа спава и боли. Да, баш ту, лево од срца и десно од разума. У њој је живео скроман народ, баш ту, на сред груди, источно од срца и западно од разума. А шта су срце и разум без душе? И шта је свет без таквих људи?

Куће су им увек биле мале, скромне али светле. Нису биле ни налик на оне зграде од стакла и челика , али ни налик на оне огромне куће са прозорима на крову. Правили су мале беле куће са пуно прозора на зиду. Ти прозори нису били само рупе које су затворили рамом и стаклом да их штити од хладноће. Имали су свога Светитеља који их је научио животу, скромности и мудрости. Имали су Савин прозор!

Кроз тај прозор сунце је увек било зубато. Али је грејало. И сијало.
И кад је напољу био мрак, густ дим или дубока ноћ, кроз прозор су гледали у даљину, до најсјанијих звезда. Поред прозора су чекали да виде прву светлост јутарње зоре. Уз светлост прозора рађала им се деца.

У прозору су чували јабуке и дуње, босиљак и орахе. И клупче са вуном и
иглама за плетење…

На Савином прозору су четири шарке – истина и љубав, вера и мудрост. Прозор гледа и на исток и на запад. Лако се отвара, пуштајући и разум и срце да уђу у кућу. Лако се и затвара, чувајући душу народа.

У Савином прозору чували су своју земљу и небо, постојање и сећање, писмо и песму. Какве куће, такви и људи. Каква душа, такви и прозори.
Године су пролазиле. Дошао је век напредне технологије и ту, где је живео скроман народ.
Има људи који лако забораве одакле су дошли. Њима је битно куда ће стићи. Има људи који лако забораве одакле су пошли. Њима је битно када ће стићи. Они верују да су на правом, добром путу. Они верују да иду напред, у боље. Цена тог пута у жељеном правцу била је -да затворе прозор. ,, Ионако се затвара лако. И шта су прозори него само обичне рупе са рамом и стаклом које нас штите од хладноће”, мислили су они.

И тако направише нове куће са фиксним и и слепим прозорима. Фиксни прозори су били само застакљени оквири. Никада се нису отварали. Светлостје била слаба, а стакло замагљено. У њему је ваздух који дишемо остао заробљен заувек.

Слепи прозори били су зазидани оквири. Никада се нису отварали. Без светлости били су лажна слика – имитација прозора. Без ваздуха, некима су служили као украс на зиду, уместо слике.
Фиксни и слепи прозори нису имали шарке. Нису им биле ни потребне! Ови прозори, увек затворени, били су наизглед модерни, лепи. Куће су будиле осећај удобности са вештачким светлом и централном вентилацијом. Какве куће, такви и људи. Каква душа, такви и прозори!

Године су пролазиле. Радећи вредно и живећи без светлости дана , постали су себични, љути и саможиви. Онај скромни народ полако је нестајао. Од њих посташе кртице..
Увек је било и људи који су памтили одакле су дошли. И који знају куда су пошли. Они су били на правом, добром путу. Нису са другима отишли напред у боље сутра. Пошли су назад, чувајући свој прозор, прозор на сред груди, са душом. Светлост Савине буктиње их је водила! Назад, достојни светог пепела из којег су се уздигли. Напред – значило је назад. Вратити се Светосављу!
Бесмртну птицу, која се рађа из свог пепела у цик светлости зоре, на Западу зову Феникс, а на Истоку Жар птица. Како год да је зову, има снагу и тело Орла. И симбол је рађања Сунца.

Сунце се увек рађа на Истоку, а залази на Западу! Најјаче греје и милује у подне, између, изнад Истока и Запада

Тада удахни дубоко, отвори прозор и поново бићеш – Човек!

Никола Боровчанин, 7. разред
Основна школа „Свети Сава“, Београд

Тема: СВЕТОСАВЉЕ ДАНАС – ЉУБАВ, ТРАДИЦИЈА, ТОЛЕРАНЦИЈА

Данас се сетих речи прадеде мога: не поклањам ти чедо моје ни одела, које ће ти већ сутра бити мало, ни сребра, ни злата, ни сребрна сата на навијање. Остављам ти ове речи, да их памтиш и као молитву изговараш. Тражим сине само једно: онога дана кад на тебе дође ред ти ћеш ове речи отргнути од заборава и пренети роду своме, и помињати и наглас и у себи.

Некад, давно, поче ова прича саткана од речи и вере. Видици јој нису измерени, ни друмови препешачени. У тој причи беше гора, хиландарска, и један пут што води у поље, до једног дрвета, разгранатог, које засади монах Сава, старе лозе Немањића син, и остави српскоме народу. Прођоше године , оставише трагове на лицу, рукама, срцу и души монаховој. И дрво претури преко главе многа лета, пролећа и јесени. Минуле године дадоше му цветну раскош, ход времена увећа лепоту, уздигну га к небу. А дрво расте, цвета и рађа, расте, цвета и рађа.

И знај чедо моје, да тај човек учини први корак, и остави нам путеве наших дедова и прадедова, да се сећамо историје своје, народа малог, а великих књига, врата манастирских, икона и мозаика, и храмова са свим прецима нашим који у њима живеше; и остави језик да се на њему мисли, и запише, да се препричава, исповеда, да чељад чита, да научи и доучи; и остави у наследство храбрости Немањића, срце мајке Југовића, милост косовке девојке, видовитост слепих гуслара и сјај крсне нам славе.

И каза тај човек сине, одатле са тог светог виса: „Вама се обраћам људи, народе, што трпиш, смејеш се и тугујеш, певаш и псујеш; вама смркнутих лица, спуштена погледа,што заборависте укус традиције и времена. Човече, жено, ма где те пронашле ове речи спусти крај себе свој тежак терет и пођи да трагамо, не за златом или сребром, већ за нечим много вреднијим… за кључем…једним обичним кључем који ће откључати наша срца. Да осетиш да су ти крила довољно очврсла за лет; да не пожелиш да завириш иза капије прекопута; да не идеш на другу обалу и одатле гледаш назад, гледаш ка кући, па схватиш да си и овде много лепог доживео и да би волео да се вратиш. Пробуди се душо народа, пробуди се срце, отвори очи и погледај, устани и ходај, да путеви твоји не чекају путника свога; да немаш недоумице кад кажеш и напишеш да ли си рекао „збогом,, или назвао „С Богом,,. Не дозволи да на друго место будеш пресађен, па да се тамо сам окопаваш, зриш и береш.

У свему је први корак увек најтежи: и онда кад душом желиш да потекнеш ка другима, кад тражиш речи ка љубави, али им не налазиш место па их бришеш и премешташ; кад покушаваш покидано да наставиш. Јер свет је овај подељен на све и свашта, на ноћ и дан , на годишња доба, на сан и јаву, на времена прошла и садашња, између љубави и мржње, и по врагу и по Богу.

Али знај дете, почетак је и свака пружена рука која пад ублажава. Имај стрпљења и за оне чији се путеви са твојим не поклапају. Запитај се сине јесмо ли рекли све што смо желели; јесмо ли дали све што смо хтели дати; јесмо ли неком окренули леђа и отишли; јесмо ли пресекли тишину речима подршке и охрабрења .Не чекај да имаш пуно да би бар мало дао. Научи да онај који пружа из једне руке увек добија у обе. Не чекај бол да би веровао ономе ко пати. Буди и ти човек са срцем и душом, а не само запечаћено писмо које је неко заборавио да отвори. Научи сине да делиш и да прашташ, јер таква је вера наша светосавска. Ма колико данас тиха била можеш да је чујеш. Зато сине иди путем светосавским, јер тај пут је и оновремени и ововремени, и свака стопа на њему значи: љубав, доброту, добродушје, човекољубље, друговање, поштење, поштовање.

Дрво остави у времену траг, путоказ куд корак да пустиш. Зато чедо моје, остављам ти као завет, да не заборавиш руку која је дрво посадила, да пазиш на дрво, да би оно цвет цветало, род родило, да не буде само себи и предак и потомак.

Никола Тасић, 8. разред
ОШ „Свети Сава“, Врчин