Путује без пута и пут се пред њим рађа!
Васко Попа

Кренуо је голобради путник,
принц Захумски,
од оца побегавши,
на незнан, трновит пут.
Обревши се на Гори Светој
краљевство земаљско небеским смени
и Цару Света посвети живот свој.
У испосници самујући, у тишини тихујући,
Он спозна себе и творца свог.

И себе, инока, посвети роду свом.
Кроз себе самог кренуо је смерни путник,
испосништвом уздижући дух свој.
Кроз време ратова, сплетки и подвала
корачао је чудесни путник.
Кроз запреке и забране, с крстом у руци,
с Христом у срцу, стварао је мир
крчећи пут кроз окрутна срца тирана.

Тамо где ловци улова нашли нису
Сава је вукове припитомљавао.
У сметовима паганских обреда
пртину православља је прогазио
и пут светосавља прокрчио
остављајући путоказ роду свом.
И пусти, неспаљиви, да га спале на Врачару
како би пепео Његов нове искре запалио.

И крену Савин род Савиним путем
и, с вером у Бога и уздањем у Свеца,
пет векова издржа јарам ропски.
Набијањем на коље мученика који Сави клицаху
тиранин се предао и пораз признао.
И распламса се нови пламен у новом беспућу
и прокрчи Сава пут кроз Орашац и Таково.
На Мишару и на Чегру показа се
Његов пут.

У свакој муци Србин је Сави клицао,
у Саву се заклињао и следио Свечеву стазу.
На Церу и Колубари, на Кајмакчалану,
у блатњавим рововима, жив сахрањен
палио је српски сељак парче лојанице
и с комадом таина славио славу. И Саву.
Јер нема смрти која српску кичму слама,
јер Србин нема пута ван Светосавља

А кад је роду Савином дошао мир
Савин пут је почео да се сужава.
Јер Савин пут је одрицање и жртва,
Савин пут је крчење пута кроз беспуће.
И било је све мање оних који су га следили:
свети Николај жички, свети Јустин ћелијски
и свети Павле српски којег народ,
као и Саву, за живота посвети.

А где смо ми, Срби новога века?
Кренуо је кроз беспуће и, загледаном у небо,
пут се пред Њим отварао.
У новом беспућу, загледани у приземне мете,
не препознајемо Његов пут и лутамо.
Молимо Те, Саво наш пресветли,
помози нам да се вратимо путу Твом,
да се пред нама роди пут за потомке наше.

Невена Јеремић 4-4, Земунска гимназија
Шифра „Невен“

***********************

„Путује без пута и пут се пред њим рађа“

Васко Попа

Негде далеко у давно заборављеној земљи, ишао је странац. Гледали су га многи како корача мирно, без речи, али са благим осмехом запечаћеним на уснама. Нико се није усуђивао да проговори пред њим.
„Познат ми је;“, рече један човек окренут према другоме „И мени је;“, одврати други климајући главом, погрбљен збогтерета на леђима.
Пратили су га погледом. Личио је на монаха, али имао је другачије држање- чвршће, усправније, али опет опуштено и пријатно. Странацје застао пред нараслом травом, која само што му није досезала колена и подигао поглед ка зараслој цркви. Његов осмех се скамени, само на трен, пре него што га поврати у онај пријатни израз и сигурно крену напред. Пролазио је споро, трава му се склањала са пута милујући стопе докје за њим остајао узан путељак, свеж, а по која кочоперна травка би се враћала на своје место, високо и срдито.

Баш у том трену кроз место је пролазио један племић, он угледа где гледају сељаци и скиде шлем са своје главе пролазећи прстима кроз злаћану косу он се зачуди. У цркву је ишао само пред бој, да затражи од Бога победу и да замоли да неко пази на његову породицу. Није могао да замисли зашто би неко ишао у цркву из чисте радозналости којује он видео на профилу странца.
Те вечери странац је заспао у кући једног доброг домаћина. Отишао је зором, а домаћин је пронашао погачу на столу и два сребрењака.
Млекарице које су пролазиле од раног јутра поред цркве приметиле су да је стаза опет свежа, а врата црква одшкринута. Занесене тим призором жене се запиташе.
„Није недеља, зар не?“, упита једна спустивши ћуп са млеком и подбочивши се од умора. „Није, није.“, друга јој одговори и обриса зној са прљавог чела. „Шта ли ради?“, опет се зачу прва.
Ваздух испуни мрмљање и полугласно негодовање због странца који им је реметио свакодневицу.

Црнокоса млекарица заћута и повуче своју пријатељицу, испред цркве је стајао странац са кандилом у руци и посмaтрао их са миром у тим дубоким очима. „Желите ли ући?“, упитао је добродушно
Његов глас се чинио свежим попут жубора воде, говорио је разговетно и умило. „Не, не, морамо млеко однети у село“, најстарија одврати одмахујући руком. Тамнокоса млекарица примети неку тугу у тим очима, али ништа не рече већ се окрену и настави са осталима.

Мирис тамјана је лебдео у цркви док је младић певао са црквеним хором, сунце се сакривало на западу, а младић је певао, затворених очију, унесен у мелодију певао је његов глас је био другачији, уносио је нешто ново у дотадашње гласове, свежину и дубину, разумевање. Свештеник је задивљено слушао пробу хора док су отворени прозори мале, сиромашне цркве преносили мелодију ваздухом, а вихорје ваљао по житним пољима и враћао о зидове цркве где се разбијала у ехо који је попут хиљаду гласова пратио оних неколико из унутрашњости црквице.

Другог дана младић је отишао до продавца јабука праћен мусавом децом која су странца видела другим очима. За њих еј н био ратник, принц, лопов, крадљивац, прерушени племић, чак и чаробњак.
Младић је течно говорио језиком те младе државе, као да је у њој одрастао, а старац који је продавао јабуке није могао да одоли, слушао је хармонични глас младића како збори и гладио своју седу браду.
„Да ли сте чули пробу црквеног хора?“, младић је упитао гледајући јабуке са великим интересовањем.

Прост огртач му је сакривао већи део одеће, што је терало старца да се замисли. Младић није био као ни један странац пре. Није их гледао као ниже од себе, што је терало старца да закључи да није племић, а опет говорио је лепе речи и са сталним осмехом, а кожа му није била напаћена од рада, те није био ни кмет. Збуњивао га је овај тако познати, а опет непознати странац.
„Јесам, јесам;“, старац је рекао и спаковао још две јабуке у врећу.
„Што нисте свратили? Није забрањено улазити;“, младић се насмејао кратко, лагодно, неколицина око њега се окренула и гледала тамнокосог младића како се смеје са бисерним зубима и мудрим очима.
„Није, није синко, али немам ти ја времена за то;“, старац узврати и искези своја два пожутела зуба у осмеху задовољно примајући новац од младића.
„Пробајте да нађете, зачудиће вас колико музика може да прија.“, одвратио је младић и окрену се на пети, сусрећући се са погледом многобројне деце која су га пратила. Осмех се рашири по његовом лицу и он клекне те им уручи по јабуку у замену за по коју лепу реч.
„Имате леп поток мало даље од села.“, рече му један дечак и отрча за својим братом халапљиво заривајући зубе у слатку јабуку.

Са празном врећом младић настави даље, из села машући млекарицама које су враћале краве са паше. Није говорио, али у његовим очима се видело нешто што до тада нису виделе, нека сета. Збуњене, застале су и гледале како се пешке провлачи кроз уску стазу поред пута, лагано као да не корача, већ лебди, са главом упереном испред себе док је поподневно сунце сијало на његову косу боје кестена.
Сунце је одавно нестало иза брда када се отворише врата крчме и у већ пуну крчму закорачи фигура у простом црном плашту са широком капуљачом.
„Помаже Бог домаћине!“, младић је рекао гласно скидајући капуљачу, а крчмар му климну главом и настави брисати кригле испред себе.

Окупљени су се ућутали и посамтрали придошлицу како лагано ходи. Није био то крупан младић, али био је изузетно снажан у лицу, јаке браде и господског држања. „Како вам могу помоћи господару?“, упита крчмар погледавши младића у пуном издању.
„Ја нисам ничији господар пријатељу.“, младић одговори и спусти сребрењаке на сто, „Једну собу на вече и вечеру, дуго сам путовао.“, младић се осмехну ка задовољном крчмару и смести се за празан сто.
Крчмарева жена послужи младићу вечеру и удаљи се зачуђена добротом младића. Младић наздрави свима у крчми и отпи свог вина.
Док је младић завршавао залогаје своје вечере врата се отворише и кроз њих уђе старац, под толиким теретом на леђима стара колена попустише и старац се сручи н колена, а младић се први нашао до њега и скинуо терет са сиротог човека повлачећи га на горе.Старац уморно захвали и затражи од домаћина кору старог хлеба или устајале воде, за толико је имао новца.
„Немој се мучити стари“, млаић га позва. „овде има више него што мени треба“. Младић радо одгурну свој нањир и пружи старцу погачу, а затим се окрену крчмару и позва га.
„Сместите и старог негде.“
„Нажалост немамо више места.“, крчмар одговори, спуштајући главу.

Иако је имао поглед пун топлине, странац је имао и неку јачину у очима, која није дозвољавала да се предуго гледа у њих.
„Смести његов пртљаг у моју собу.“, младић заповеди и понуди своје вино старцу који је лаптао за ваздухом између залогаја.

После вечере младић седе на под и намести свој огртач на под.
„Не, не, дао си ми своју вечеру, ја ћу спавати на поду“, старац закука дрхтавим гласом. „Мени је и камен под главом добар, вама је потребан одмор више него мени, у мени још има снаге“. Младић је био у обичној платненој туници и панталонама са дубоким чизмама. Деловале су као рите, на њему су сијале док је из свог малог руксака вадио кожом повезану књижицу. Наслонио се на зид и задовољно отворио књигу. „Има ли шта паметно у томе?“, старац изненада упита окренут ка младићу. Не дижући поглед са књиге младић климну главом и поглед му одлута на зид. „Знате ли ви да читате?“, упитао је љубазно, његове очи прелазећи преко старих зидова до старчевог кревета.„Не, није то мој посао.“, човек одговори и прође руком кроз своју седу, већ проређену косу.
„Чији је?“, младић упита заинтригиран старчевим одговором.
Окренуо се на бок и наслоњен на лакат преко пламена свеће гледао у жуто лице старца.
„Монаха и богаташа, није то за просте људе као што сам ја.“, старац одмахну главом дубље се увлачећи у јорган.

Нервоза му је пролазила телом, није знао ко је овај младић, нити шта му мисли. „Који је ваш посао?“, младић је упитао пролазећи слободном руком кроз косу док је књига лежала, сигурна, до њега.
„Да обрађујем земљу, да путујем кроз ову земљу у нади да ћу наћи неко парче земље да прехраним своју децу.“, рекао је старац замишљено.
Већ данима путује у нади да ће продати нешто од жениних радова да прехрани породицу, док његови синови обрађују земљу.
„Зашто ви продајете, ако немате коме?“, младић је упитао и погледао на пукотине на плафону од трске.
„Како немам коме?“, старац је био сигуран да ће се неко наћи, речи младића су натерале старо срце да се стегне у мршавим грудима, и да доња усна задрхти. „Исто као што монаси немају коме да преписују књиге, ако нико нема времена за њих.“,младић је одговорио брзо и дунуо у свећу.

Оставио је старца у мраку и месечини која је упадала кроз прозор да размишља. Први зраци сунца су пробудили старца, осетио је неку промену у ваздуху, устајали ваздух је нестао, а нека свежина је испунила његове старе ноздрве и он удахну пуим плућима.
Соба је била празна. Огртач покупљен, руксака није било. На сточићу поред кревета стајалаје кожна књижица. Као опарен, старац је скочио на ноге. Кренуо је из собе. Ишао је најбрже што је могао кроз дугачак ходник и шепао низ пропале степенице док се није нашао у крчми. За истим столом као и јуче седео је младић и доручковао. Забооавили сте ово!“ старац повиче и крену ка младићу.
„Сигуран сам да ће у оближној цркви бити одушевљени радовима ваше жене.“, младић одговори и набаци руксак на раме.
„Тата!“, зачу се негде са улице, болни повик младог гласа.
Крчмар испусти криглу коју је гланцао посивелом и испраном крпом. Његова крупна фигура у белој кошуљи се проби кроз мали шанк и отвори дрвена, изрезбарена врата. Пратио га је странац, својим лаганим кораком који је подсећао на кас доброг пастува, лаган и неприметан.

Блато од синоћне кише је покривало простор између крчме и оближњег пута, док су преврнута коњска кола са просутим сеном ломила ногу уплаканом дечаку. Неколико девојчица свих узраста је стајало око њега, све су причале у глас, несигурно, по која би викнула и извила главу да види како крчмар иде кроз блато, а за њим младић, обојица уплашени и донекле збуњени.
Бесно и уплашено човек је викао на своје кћери да се помере од кола и његовог јединог сина.
Уплашени коњ је трчао у даљини, као ношен ветром јурцао је до каменог зида и назад као несвестан да га може прескочити.

Крчмар у свој својој величини вратио је кола на старо, али дечак није престајао да плаче и цвили док му се светла коса, помешана са блатом, лепила за лице знојаво од бола.
„Унесите га у кућу!“, младић је наредио и крнеуо назад ка крчми, брзим ходом. „Помозите му, помозите му.“, крчмар је плакао и носио уплашеног и бледог дечака.
Уз крик крчмарева жена испусти храну коју је припремила и сручи се уз зид кухиње. „Стари помажи.“, младић нареди, не хладно, већ умилно, али строго. Збуњен, старац расклони сто и допусти да отац положи зеленооког дечака на сто. Дуго и споро су му чистили рану на нози, облоге су се брже грејале на његовом челу него што су сестре могле да отрче до извора и донесу свеже воде. Крчма није радила. видар није могао да помогне, а крчмар и крчмарица су седели попут воска жути и топили се безнадежно како се сунце померало. Нису проговарали док су младић и видар превијали рану и стискали руку малог дечка.

Старац је седео у ћошку и превртао књижицу по рукама као опчињен њоме. Није виде ништа друго, јер није желео, није могао да мисли о својој деци и о њиховој патњи. Видар је напустио породицу и два странца у крчми пред сумрак. „Ако преживи ноћ, живеће.“, рекао је уморан човек гледајући у дрвени праг под њим. Мајка је само зајецала на мужевом рамену пре него што је повела све кћери на починак, са мутним очима од бола и црвеним образима од туге која ју је урушавала. Крчмар је био авет, бео, испијен, са крвавим очима и велик као кућа. Младић га је кратко одгурнуо и вратио се до дечака.
„Вечерас ће бити служба, субота је.“, младић је говорио и квасио облог „Иди у цркву моли се за своје дете, и ја ћу.“, рекао је.

Нешто у младићевом гласу није дало крчмару избора. Био је то одлучан тон, али оп милостив и пун наде. Огрнуо је крчмара и помогао му да нађе врата док је збуњен иповређен отац бацио последњи поглед на свог сина и изашао у мрачну ноћ. Младић се вратио и сео поред дечака који се тресао од грознице. Ставио је руку на дечаково срце и на његову главу смирујући га. Позвао је старца.
„Доведи ми мајку“, рекао је и гледао у склопљене модре капке маленог бића пред собом.
И даље уплакана, мајка је села са друге стране странца, учинило јој се да је осуђује з; нешто, те је погнула главу и гледала у рад хастовог стола, желела је да загрли своје чедо, да га грди шо улази прљав у кућу, да љуби његове зелене очи и да гледа како преводи девојку преко прага.

Зајецала је из све снаге и закукала из гласа бацајући се напред. „Молим те, помози нам, молим те! Учинићу било шта!“, говорила је и љубила младу руку странца који ју је другом руком миловао по коси боје сувог сена. „Оно што тражим није много“, рекао је меко и сео преко пута ње гледајући је у очи, „Тражим да даш шансу свом сину, да му даш шансу да се образује, да чита књиге, да зна шта жели када одрасте, тражим да му даш шансу да нађе прави пут у овом и оном свету.“, тихо, али јасно је говорио свечаним тоном, док су му очи сијале наспрам свећа. Старац подиже очи на ове речи, дубоко у себи је знао да је тај младић од Бога, од самог почетка је знао да је посебан, и он крене да кори онај део себе који је сумњао. Уплакана и уплашена жена је климала главом и љубила бледо лице свог сина. Младић стави руке на чело и срце младића и у молитви склопи очи. Дуго их није отварао, ћутао је, мирно док је ватра тињала у огњишту, напољу је завијао ветар, а крчми је владао мир, чуло се само дисање, старца који је једва држао отворене очи седео је у ћошку, скупљен у своје прње и стезао књижицу на грудима, мајка која је с главом на столу и руком у дечаковој плакала у сну и он. Младић који је и даље стајао – његове ноге нису биле уморне – као ни усне које су се немо мицале у неизговореној молитви за младу душу.

Изнурен, крчмар се враћао из цркве. Очи су га пекле од суза и недостатка сна, а срце болело, није осећао да куца док је ишао, стопа испред стопе, споро. Желео је да зн шта се десило, желео је да загрли свог сина, да га учи како да испија први пехар вина,како да брани сестре и како да лови са њим у шуми која је окруживала село. Отворио је врата крчме како би осетио притисак на стомаку. Мала глава светле косе била је залепљена за његову одећу док је дечак својим кратким ручицама покушав да обухвати што већи део великог стомака свог оца. Обузет радошћу отац подиже сина и заврте га у ваздуху љубећи дечакове румене образе. Стопе одоздо и кикот означавале су пробуђене девојчице.

У свој тој срећи нико од крчмареве породице није приметио како младић одлази. „Младићу, куда идеш!?“, упита старац журећи за младићем. „Идем к оцу своме“, младић одговори са замишљеним осмехом док је кроз прљае прозоре гледао обличја сретне породице.
„Стари!“, позва га младић са истим осмехом и погледа на старца испод густих трепавица. Старац климну главом спреман да учини све што младић затражи.
„Остани, поучи га да чита, али не само њега, већ све који су ради да слушају.“, младић изговори у даху и спусти главу испуњен неким миром са тим уснама боје кајсије док је уживао у мирису жутог лишћа око себе.
„Како? Ја не знам да..“, старац испружи књигу испред себе изненађен и допусти младићу да му је узме из руке и окрене странице враћајући је у борама и пегама оцртане руке старца.
„Да ли си сигуран да не знаш?“, упита и старац отвори уста када схвати да знакови и цртице формирају мисли у његовом уму.
Младић се окрену и продужи даље, лаганим кораком док га старац поново не заустави. „Реци ми само како ти је име!?“, старац повиче у и даље у чуду од овог тако познатог странца.
„Сава.“, младић одговори лако, допуштајући јесењем ветру да му носи локне косе. „А ко ти је отац?“ старац запита стежући књигу на грудима.
„Наш Бог, и велики жупан овога краја.“, младић рече уз наклон и допусти магли која се спустила низ планину да га прогута.

Лишће је шушкало под налетом ветра, а старац је стајао без речи са једном помишљу – изгубљени краљевић се вратио и створио свој пут.

Милица Цар 4-4 Земунска гимназија
Шифра „Цар“

********************************************************

„Оче српске школе и Цркве нам свете Слава теби слава, Светител»у Саво!“
Војислав Илић Млађи

Светитељу Саво,
Светлости најсветлија
Овог народа

Знаш ли да смо
Пуни поноса
И тако кроз живот
Корачамо
Годинама
Вековима.

Твој лик
Најсјајније светли
И траје,
Животну снагу
Даје.

Самим твојим постојањем
Српски народ је
Дарован.

Топлина у срцима
Данашњих ђака
Је доказ да трајеш,
Да твој лик не тамни
А слава не пролази.

Када неко народу покаже прави пут
Онда вечно живи и срце тог народа
И онај ко је тај пут показао.

Лука Максимовић
ОШ „Цар Константин“
Ниш
Шифра: ДЕЧАК