Промоција једанаестог броја часописа „Братство“ и другог, допуњеног издања антологије „Свети Сава у песмама“ одржана је у Библиотеци града Београда у среду 5. марта 2008. године, у присуству чланова друштва, истакнутих културних личности и новинара београдских медија.
У Вуковој сали Библиотеке говорили су академик Петар Влаховић и главни уредник часописа проф. др Злата Бојовић, обоје чланови Извршног одбора Друштва.
О допуњеном издању антологије „Свети Сава у песмама“ говориле су проф. др Светлана Самарџија и један од аутора антологије, проф. др Александра Вранеш.
Мултимедијалној промоцији ових издања Друштва допринео је гитариста Урош Дојчиновић, добитник Вукове награде за 2007. годину.
Главни уредник „Братства“ Злата Бојовић, председник Друштва Александар Милошевић и гитариста Урош Дојчиновић на промоцији
Академик Петар Влаховић, проф. Универзитета и члан Извршног одбора Друштва „Свети Сава“
БРАТСТВО XI, Друштво „Свети Сава“, Београд 2007., стр. 180.
Указана ми је част да овом приликом кажем неколико речи о најновијем, једанаестом, броју часописа „Братство“, које од 1997. године, под будним оком проф. др Злате Бојовић, редовно излази као орган обновљеног Друштва „Свети Сава“ 1994. године.
Часопис „Братство“, као што се зна, од 1997. године, наставља традицију часописа „Браство“ који је, као орган Друштва „Свети Сава“, излазио од 1887. до 1941. године.
Проф. Др Злата Бојовић је, кроз уређивање ове публикације, зналачки успела да повеже прошлост са садашњошћу и успешним новим тематским обогаћивањем, стави у функцију науке раније и садашње садржаје ове знамените публикације коју су користили, па и сада користе, бројни посленици у културно-историјским и друштвеним наукама.
У часопису који је пред нама, уосталом као и у осталим бројевима, има неколико тематских целина.
Целину за себе чине расправе и научни прилози у којима се разматра историјски положај цркве на Косову и Метохији и њена улога у народном животу. Ту интонацију имају и уводни стихови Даринке Јеврић „Дечанска звона“ који су, за ову прилику, изванредно добро одабрани. Стихове прате, рекло би се, три изврсне студије о улози цркве и њеном значају за очување српског етничког бића. Недељко Радосављевић је усмерио пажњу на проблематику којује насловио „Пећка патријаршија од обнове аутокефалности до укидања (1557-1766)-поводом 450 година обнове“. Зоран Вукадиновић је обратио пажњу на „Храм Светог Саве у Косовској Митровици-поводом 110 година од почетка изградње“. Академик Драгољуб Живојиновић разматра прилике у којима је радила „Српска православна црква 1941-1945“. Све три студије о којимаје овде реч хронолошки приказују проблеме и истовремено скрећу пажњу на трезвеније решавање проблематике са којом се одавно сусрећемо на Косову и Метохији.
Уосталом, Др Герхард Геземан, који је у првом светском рату делио судбину са српским народом и у том метежу 1915. године први пут прошао преко Косова које је на њега и у таквој прилици оставило импресиван утисак, у својој другој посети 1936, поручио је следеће: „Човек, дакле, који путује данас (тј. 1936) по Косову и по другим пољима Јужне Србије, не мора да гледа само у прошлост, не мора само да се преда песничком сањарењу, него може и мора да гледа у будућност“. „Ја се бојим, каже Геземан, да ће ваши потомци (обраћа се Србима – П. В.) једнога дана доћи на Косово да виде старо бојно поље – а да ће цело поље бити њива и башта, сама села и стазе. Онда ће Гази Местан бити окружен не овим турским каменим чалмама (тј. споменицима – П.В.) него главицама купуса, а Муратово турбе једва ће се видети у силном кукурузу. Залуд ће ваши синови тражити онај пашњак и миришљаву траву по пустињи. Залуд ће тражити оно ситно бело камење за које народ каже да је окамењени турски тајин; залуд ће тражити косовске божуре. Ништа нећете наћи осим паприке и патлиџана“.
Геземан апелује : „Издвојте бар простор од десет километара дужине и најмање пет километара ширине… Нек се бар очува за увек изглед Косова поља тамо, где је била најкрвавија битка.. .Нек се очува бар последње европско историјско бојно поље што још данас заслужује име „бојно поље“… Важно је да се не само зна за сјај старих ваших дворова и манастира у Јужној Србији – него и за несрећу, пропаст, пустош и бол јер је само из овога бола и гњева, из освете за претрпљени бол, могла да никне жеља за ослобођење, а из жеље – дело… Кад бисте ви сами себи дали тај косовски национални и природни парк, дали бисте га и нама странцима и ми бисмо вама за то било захвални“, закључио је Герхард Геземан.
Геземенове речи веома јасно и документовано поткрепљују непосредним чињеницама ова три прилога о којима је у „Братству“ реч.
Другу целину у овом броју „Братства“ чини допринос појединих личности који су дали науци и култури. Реч је о Урошу Предићу, Михаилу Идворском Пупину и безразложно или намено заборављеном Др Драгутину Мијушковићу, веома заслужном професору и хуманисти с краја 19. века, чији је сродник и наш познати историчар академик Јованка Мијушковић-Калић…
У изванредно садржајној студији „Урош Предић (1857-1953)“, проф. Др Миодраг Јовановић је свестраним анализама потврдио да Урош Предић није био „провинцијални уметник“ из свог родног Орловата, већ припада кругу најодабранијих сликара свога времена. Уосталом, Предићева слика „Свети Сава благосиља српску децу“, не треба изгубити из вида, само је једна од бројних које припадају и уметности и просвети.
Расправа Слободана Кљакића „Хоће ли наука претворити траву у млеко као што чини крава или о Михаилу Пупину (1858-1935)“ обележила је стогодишњицу рођења (2008) овог изузетног научника који је својим истраживачким подухватима задужио не само Сједињене Америчке Државе него и Човечанство у целини. Из тих разлога је 1958. године установљена „Пупинова медаља за заслуге нацији“. Ипак, и поред свих успеха, Пупин је сматрао да нису научници чудотворци, већ једино Господ Бог твори чудеса. Пупин је, уосталом, то образложио чињеницом да ни највећи научници света нису открили „како могу траву претворити у млеко као што то чини крава“.
Студија проф. Др Арсена Ђуровића „Др Драгутин Мијушковић – скица за портрет професора и хуманисте“ посвећена је животу, образовању, научном и друштвеном раду у Београду и Србији крајем 19. и почетком 20. века. Осветљена је личност и њено животно и научно дело које се појавило у време када се у Србији уз велике отпоре традиционалног почело изграђивати модерно друштво и држава. Један од тих протагониста био је свакако Др Драгутин Мијушковић, утемељивач историје словенских права, који је, упркос свом громадном научном и друштвеном делу, остао без веома заслужених признања, што се студијом проф. Ђуровића знатно ублажава.
У посебну целину у овом броју „Братства“ могу се издвојити радови Богдана Љ. Поповића и Божице Младеновић. Богдан Поповић у раду „Начертаније Илије Гарашанина и његова примена“ указује на значај који је овај докуманат („Начертаније“) имао у српској државној политици до уједињења Србије у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Божица Младеновић у раду „Топлички устанак 1917. – особености и значај у српској историји“ указује на разлоге за дизање устанка, простор који је он захватио, време његовог трајања и његове важније особености. Занимљиви су закључци да је устанак за српску владу и савезнике дошао у невреме без обзира што је следио идеје за ослобођење и стварање српске националне државе.
Прилог Светлане В. Недић, под насловом „Два здања Друштва Светог Саве и Дом Светог Саве“ настао је поводом обележавања 120. годишњице Друштва Светог Саве. Проучена је архивска грађа и приложенене су две фотографије поменутих здања. Светлана Недић је приказала здања којима је Друштво Свети Сава својевремено обогатило београдску архитектуру. Здања „Друштва Свети Сава“, била су намењена приходовању за помоћ Србима у неослобођеним крајевима, ширењу просвете, штампању књига, оснивању школа, стипендирању. У овој племенитој функцији остала су, као што се из рада види, све док одлуком АВНОЈ-а 22. маја 1945. године Друштво није укинуто и тако престало са радом.
У одељку „Срби у свету“ Душан Зупан, потпредседник Друштва „Свети Сава“, се веома информативно осврнуо на друштвену и културну делатност Срба у Швајцарској који шаљу матици годишње око пет милијарди франака, што чини око 7% друштвеног доходка наше земље. Све ово поткрепљено је освртима из којих се види како се у новије време имиџ српског народа мењао у свету под утицајем пропаганде и светског јавног мњења, на које ми нисмо довољно и разумно реаговали, тако да је Србину, због прокажености, у једном периоду, било тешко наћи и стан у Швајцарској. („Одједном као Србин ништа ниси вредан“, „Срби нису банда“ – (из Првог св. рата), „Срби шансу не користе“, „Алармантно стање у допунским школама на српском“ и други)
Веома добра и садржајна је информација Душана Зупана о Друштву „Свети Сава“ на Интернету („Србија до Токија“), као и веома прегледан и садржајан „Годишњи извештај о раду Друштва „Свети Сава“ у 2006. години“ из пера проф. др Јасне Јанићијевић, генералног секретара.
Из садржаја „Братства“, о коме је овде реч, јасно се види, да његов уредник проф. др Злата Бојовић, са Уређивачким одбором, крајње савесно обавља поверени јој посао и на тај начин даје најбољи и незаобилазни допринос развоју наше науке и научне мисли у минулом и нашем времену. Најбољи сведок тога је садржај часописа „Братство“ који је пред нама, који већ има своје уважено место, како би рекао песник, и за садашње и за далеко неко покољење. Због тога треба честитати проф. др Злати Бојовић, као главном и одговорном уреднику и њеним сарадницима на овом значајном достигнућу.
Проф. др Злата Бојовић, гл уредник Братства
Представљање часописа “Братство“ бр. 11 (2007) Друштва Свети Сава 5. марта 2008, Библиотека града Београда
Поштовани чланови и пријатељи Друштва “Свети Сава“, поштовани сарадници и учесници на нашим трибинама и у оба издавачка подухвата које данас представљамо – најновију, 11. свеску “Братства“ и ново , допуњено издање анто-логије Свети Сава у песмама, поштовани уважени гости који сте се одазвали да данас учествујете у представљању, а то су професор доктор Снежана Самарџија, познати гитариста и добиник Вукове награде – зато нам је и јесте част што је данас у Вуковој сали, господин Урош Дојчиновић, песник Душан Петровић, чија се песма о светом Сави нашла у најновијем избору, хвала Вам што сте данас са нама.
Данас, као и сваког претходног пута када смо представљали наш часопис, а било је то у неким приликама такође у овој сали, који је, обновљен ушао у 12. годину трајања, далим са свим осталим сауредницима осећање велике одговорности и искрене бриге колико ће обновљено “Братство“ моћи да оправда своје значајно име које у српској периодици и култури траје преко 120 година.
“Братство“ је од првог броја било нераздвојно од Друштва “Свети Сава“, најстаријег хуманитарног и културно-просветног друштва, које је имало од идеје о оснивању и од оснивања, готово романтичарски задатак, у времену када су романтичарске идеје одавно припадале прошлости и на другим странама биле одавно остварене, али га је осећало као историјски задатак – духовно обједињавање српског народа на овим просторима и бригу за његове духовне корене.
Од оснивања – 24. септембра 1886. године – Друштво “Свети Сава“ је једним од првих и најважнијих задатака сматрало покретање и издавање часописа, који би преко научних, књижевних и других популарнијих прилога преносио идеје Друштва и помагао у њиховом остваривању. Одмах после оснивања, Књижевни одбор Друштва је позвао културне посленике на сарадњу. Прва књига часописа, који је понео симболично име,данас архаичног звука, “Браство“ изишла је из штампе већ 1887. године у Београду.
Часопис је излазио од 1887. до 1941. године, различитим ритмом. Са прекидима током неколико ратова које је преживео у претходном веку, за 54 године изишле су 32 књиге “Браства“, а у низу његових уредника налазе се часна имена наше науке, уметности и културе Момчило Иванић, Тихомир Ђорђевић, Тихомир Остојић, Никола Вулић, Станоје Станојевић, Владимир Ћоровић, Зарија Поповић, Глиша Елезовић и дугогодишњи главни уредник Јован Хаџи-Васиљевић. Број угледних сарадника био је још далеко већи.
Садржај 32 књиге “Браства“ одсликавао је културно-националну опредељеност Друштва и, у складу са његовим програмом, доносио прилоге који су обухватали: српску историју, језик и књижевност, културу и просвету, народне умотворине, етнографску грађу, историју цркве, историју уметности, уметничку књижевност.
Сви они који прате деловање обновљеног Друштва “Свети Сава“, од 1994. године, које је праћено низом издања, антологијским избором највреднијих прилога из 32 свеске старога “Браства“, историјатом првог периода рада Друштва после оснивања коју је наисао један од претходних председника Друштва, историчар проф. др Михаило Војводић као и обновљеном антологијом Свети Сава у народним и уметничким песмама из 1935. године, два пута допуњеном антологијским избором до 2007, знају да су све те књиге један од највиднијих резултата рада у условима у којима се налазимо. Некадашња примарна хуманитарно-просветна улога, коју је Друштво себи одредило још у 19. веку, да би обједињавало српство свих ободних и несрећним границама раздвојених простора, сведена је на ову једину оствариву врсту деловања.
Ипак, основне идеје нису напуштене, остварују се онолико колико је могуће. Настојимо да разгранамо везу са духовним српским оазама у другим земљама, пишемо о њима, не потискујемо њихове проблеме и стварност у коју су доспели, макар и слањем стотинак књига антологије у онај магловити простор који се зове дијаспора.
Уређивачки одбор часописа је настојао да одржи у свим битним цртама примарно опредељење старог часописа, чија се исправност потврдила десетинама прилога највише вредности који ни у чему нису изгубили научни значај већ су и даље релевантни за науку, уз, што је неопходно и природно, промене и новине које одговарају савременом тренутку. Као што је од покретања крајем 19. века, до 1941. године увек задатак био да часопис буде, уз сву историчност и традиционалност, савремен и да прати живот српског народа у свим областима, тако и садашње “Братство“ одржава и то опредељење.
У 11. годишту,на самом почетку, после песме савременог песника, што се усталило током десет година, а овога пута су то стихови недавно преминуле Даринке Јеврић „Дечанска звона“, објављују се предавања која су одржана у оквиру Трибине Друштва у прошлој години и обележила значајне годишњице српске историје и културе – обнову Пећке патријаршије, 150 година од рођења сликара Уроша Предића и 90 година од подизања Топличког устанка, а њихови аутори су Недељко Радосављевић, Миодраг Јовановић и Божица Младеновић. У другом блоку, који доноси увек прилоге из фундаменталних националних дисциплина, прилози су о Начертанију Илије Гарашанина у тумачењу Богдана Љ. Поповића и Српска православна црква 1941-1945 Драгољуба Живојиновића. Непосредно за историју друштва везан је прилог Светлане В. Недић о здањима Друштва “Свети Сава“ у Београду, која су још увек , по неправди, ван домашаја наследника и о судбини храма посвећеног светом Сави у Косовској Митровици Зорана Вукадиновића.
Уз остале прилоге, који прате такође редовне рубрике, поменућемо да су у овом броју у рубрици „Срби у свету“, коју је приредио Душан Зупан, представљени Срби у Швајцарској, а да је избором из старог “Браства“ , написом Владислава Петковића Уметност у Србији за владе деспота Стефана Лазаревића,“Братство“ обележило шест векова од градње манастира Манасије.
Издавање часописа “Братство“, бр. 11 (2007) финансирало је Министарство вера Србије, а антологију Свети Сава у песмама (2008) Министарство вера и Министрство за дијаспору Србије.
Проф. др Снежана Самарџија
Свети Сава у песмама
(Свети Сава у народним и уметничким песмама, прикупио и средио Урош Џонић; Свети Сава у уметничким песмама 1935-2007, скупили и приредили Александра Вранеш и Бојан Ђорђевић), уредник проф. др Злата Бојовић, Друштво ,,Свети Сава”, Београд, 2008, 597 стр.
Када је слепи гуслар опевао почетак Првог српског устанка, кроз његову визију је гром на Савиндан огласио још једну судбоносну ,“премјену“ у српској историји. Али, и вековима пре Вишњићевих стихова, Свети Сава је Србима био ослонац и заштитник, учитељ и узданица. Песме и приче преносили су нараштаји, да би сам ,,најнационалнији наш светац”, како каже Веселин Чајкановић, постао симбол културе, традиције и духовности свога рода. У Савиној биографији сабирају се историја и митологија, пагански корени и православље, слава и страдања, снага молитве и вере са гневом, милосрђем и знањем. Од трена када је Растко Немањић закорачио 1192. у руски манастир на Светој Гори започиње његова посвећеност српском народу, коју ће потврдити и као монах и као архиепископ и као писац, оснивач болница и школа, светац и чудотворац. Целокупну историју српске културе и уметности обележио је Савин лик. Он је давао надахнућа живописцима и иконописцима, сликарима и вајарима, средњовековним књижевницима, усменим ствараоцима, духовницима и ђацима, славним и заборављеним песницима из свих нараштаја. Зато је осврт на дела посвећена Светом Сави ход кроз векове српске културне баштине, почев од Доментијановог и Теодосијевог житија и Силуанових стихова до архитектонског здања на Врачару.
Нова књига Друштва „Свети Сава“ успоставља управо један такав лук кроз времена поезије, инспирисане Савиним именом, поетском биографијом и околностима у којима се појединац обраћа претку заштитнику, био он вучији пастир, културни јунак, принц, мученик, светац просветитељ, чувар православља или све то заједно. Први пут је 1935. Урош Џонић приредио велику песмарицу Свети Сава у народним и уметничким песмама, настојећи да сабере на једном месту текстове из претходних збирки, „књижевних часописа, календара, алманаха и делимично из новина“. Пре десет година овај Џонићев подухват је увећан песмама о Светом Сави, настајалим од 1935. до 1997. Иза проширеног издања, које су приредили Александра Вранеш и Бојан Ђорђевић, поново је стајало Друштво „Свети Сава“ и уредник проф. др Злата Бојовић, чији сензибилитет и залагања су подстакли и најновије допуњено, импозантно издање Свети Сава у песмама (Београд, 2008).
Књига је сачињена од неколико целина, како их је осмислио Урош Џонић, те је први одељак посвећен народној поезији. Варијанте су преузете из различитих извора, а разнолике су и по уметничкој вредности и по аутентичности. Осим Вукових и Сарајлијиних записа већи део одражава стање усменог песништва из последњих деценија 19. века. Прештампана из листова, забавне и поучне периодике грађа заправо илуструје прелазне форме „певања на народну“, са јачим или слабијим уделом записивача, па и уредника периодичних публикација. Но, чињеница да су их и њихови творци и потоњи читаоци доживљавали као јек или ехо усменог стваралаштва ову руковет чини драгоценим културним сведочанством. Одреднице „народна“ и „уметничка“ поезија и у оваквом контексту више истичу особеност стварања и трајања дела, него разлику у извориштима инспирације, па и у естетским дометима. Али, независно од лакоће оспоравања ове поделе, која је у новом издању већ насловом избрисана, хронолошки след знатно обимнијег корпуса потврдио је присутност Савиног имена у разним песничким формама, слојевитост и снагу традиције којој су се враћали и коју су богатили нараштаји песника.
Савин песнички жиотопис склапа се од завршне вечерње стихире, тропара и служби, преко светосавске химне, преписа из рукописних песмарица, кроз одломке Качићевог Разговора, пригоднице спеване за обележавање школске славе. Разноликост размера, риме и ритма обухвата биографске и легендарне детаље, разнородне форме од лирских спевова до молитви, од декламација до метафора и симбола, чврсто повезаних са слојевима традиције. Неретко се у дубини стихова уочавају и фолклорни модели, митски комплекс, историјске појединости из Савиног живота, али и животне околности у којима се рађала сама песма. Џонићева књига и ново проширено издање кроз многобројне гласове песника откривају и друге, занимљиве слике – садржаје и садржину српске периодике, удео ове поезије у просветно-педагошком штиву, али и однос према националној историји и култури.
Различити по образовању и темпераменту, таленту и књижевним струјама, песници су стварали и у пригодним и свечарским тренуцима, али и у драматичним историјским околностима, сведочећи о тегобама кроз које је пролазио читав народ, али и о личним сећањима, болима и немирима. Химнично интонирани стихови – На дан Светог Саве, На Светога Саву, Празновање Светог Саве настајали су у предпразничној славској живости, и они су веома чести током деценија до Другог светског рата. Колико поезија одражава општу друштвену и културну атмосферу показују усамљени слични пригодни текстови, испевани од 1935. до 2007. Али, тај уско тематски раскорак још јаче издваја мотиве и теме ове поезије, који су континуирано присутни у српској књижевности. Највише пажње привлачили су бекство у манастир, Савина путовања, ходочашћа, доброчинства, смрт и спаљивање моштију. Његов животни пут потпуно је приближен судбини српског народа, онако како је Брана Црнчевић спојио Хиландар, ропство под Турцима, сеобу Србаља и страву Јасеновца.
Као кроз опевану историју и историју поезије, огледа се све што су други чинили нама, али и оно што смо сами себи учинили. Или, како би о томе посведочио Љубомир Симовић:
„Ми смо у мастионицу Савину песак усули,
од таковског грма кашике издељали.
Све усијано, и осијано, и озарено – угасили,
па, у мраку, сабрано расули,
зашивено рашили, помирено закрвили,
исцељено озледили, утешено уцвелили,
недељиво разделили.“
Уз Савин живот у традицији и поезији, у похвалама и молитвама, у родољубивом заносу или у песничкој исповести оживљава и светородна Немањина лоза и слава косовских витезова, дворишта сеоских школа, пејзажи Свете Горе, скровити углови соба. Некада песма спаја векове, некад се усмерава на детаљ, на Савине вериге, икону, моћ његовог штапа или власт дату му над водама, знања која је предавао Србима. Забеласа кроз стихове Милешева, слуте се зидови Ватопеда, спокој Студенице и сјај Хиландара, мермерни стубови који су као уклети деценијама спајали небо и земљу на платоу где је некад ломача примила свето тело.
Као лајтмотив кроз векове песничких записа одјекују чежње за бољим, обичним и мирним животом, али и вапаји за спасењем и слогом, како је ускликнуо Јован Јовановић Змај:
„…Из те слоге да поникне
Нова срећа, нова слава.
Те да Српство васколико
једном душом кликнут’ може:
Велики смо, јер смо сложни,
О, хвала ти, мили Боже!“
Иако на безброј начина удаљени, многи стихови се међусобно дозивају и настављају, можда и зато што старе и нове спаја иста судбина. Тако је 1916. Никола Вучетић испевао у Лозани следећу строфу:
„Расут свет је по туђини
Горке сузе он где лије;
Лута као лист у тмини
Кад га ветар зраком вије.“
На самом почетку 21. века, ученица основне школе из Дворана, Марија Агатоновић је свој бол срочила у исповест о напуштеним баштама божура и молитву:
„Свети, ми не тражимо немогуће,
само повратак у родни крај,
да још једном пољубимо праг куће
и да из пакла уђемо у рај.“
Свакако да би антологија песама о Светом Сави, неко критичко или научно издање дали другачију слику о вечитој инспирацији српских песника. Уосталом, већ су савременици у малобројним потписаним и анонимним приказима истицали да Џонићева књига има карактер зборника. И, управо оваква, обимна песмарица, проширена антологијким додацима и подацима о новим изворима, открива живост,непосредност и топлину, некад ученост, некада само труд, понекад мајсторство и тајне стваралаштва. Баш због тога у изобиљу разноврсних стихова могу пронаћи своје песме исто толико различити читаоци. Сви они, творци и тумачи, песници и читаоци повезани су овом књигом на више начина.
Претварајући усмена казивања у метафоре и воде родне понорнице у врело своје поезије, Васко Попа је о Сави испевао руковети збирке Усправна земља, која је једним делом и овога пута објављена. Кроз једну од Попиних песама док светац хода по ,,мрачној земљи”:
„Путује без пута
И пут се за њим рађа.“
Иако је предање овом сликом „протумачило“ ток реке Саве, песник је свечевом чуду дао моћ да се свакодневно понавља сасвим обичним смртницима. Ма где да се нађемо, као староседеоци или ускоци, сујетни или смерни, завађени са собом и другима, смирени или помирени, сви ходамо у неизвесно, на маленој стази која за нама настаје и нестаје. Тако су, уосталом, још једном изједначени са својом публиком, чувени и заборављени, анонимни и прослављени песници. Свих 328 песама посвећених Светом Сави из ове песмарице доказују како се пролазност ипак повлачи пред снагом духовног и културног богатства, пред оним вредностима које је Друштво ,,Свети Сава” и овога пута заштитило од заборава.
Александра Вранеш говори на промоцији „Братства“ и „Антологије“
Проф. др Александра Вранеш
Свети Сава у песмама/прир. У. Џонић, А. Вранеш, Б. Ђорђевић. Бгд, 2008
Библиотека града Београда, Вукова сала, 12,00 сати
Заведено садржајем и насловом антологије „Свети Сава у народним и уметничким песмама“ Уроша Џонића, Друштво Свети Сава је два пута обновило њено издавање, проширујући га избором својих чланова Бојана Ђорђевића и Александре Вранеш, усклађеним са прецизним опредељењем и уређивачким искуством проф. др Злате Бојовић. Култ светог Саве, просветитеља, архиепископа, законодавца, творца српске цркве, у Џонићевој антологији, пре свега, представљен је у светлу народносно-фолклористички схваћеног обележја националне индивидуалности, латентно извирућег из заноса фолклором, из скоро национално-романтичарске искључивости, израстајуће увек из историјски, политички, економски тешких раздобља и прилика по српски народ.
Хронолошки распоред грађе пружио је овој антологији хроничарски квалитет, који је, по добрим назорима Стојана Новаковића примењивим у библиографији, омогућавао «хронологически преглед напретка српске књижевности». Каткад се од хронолошког прегледа одступило, када су у допуне укључиване песме Десанке Максимовић, Васе Живковића, Војислава Илића Млађег, изостављене из Џонићевог избора не само због објективне критичарске строгости, већ и због личног приступа. Емотивно ангажовање није могло изостати ни код овдашњих приређивача, нису им то допустили ни доба, ни околности, но ваљало би да је њихов труд уродио избором оних песама чије трајање неће зависити искључиво од овог антологијског избора.
Без обимних и сугестивних предговора и поговора, књига свој обим дугује искључиво поезији, којој се као «поуздан руководитељ» придружују библиографске белешке са подацима о првом појављивању прештампане песме и извору из кога је преузета. Џонићево искуство као библиографа (записано је да је сакупљао библиографску грађу за ретроспективну библиографију од 1868-1905. заједно са Павлом Поповићем и Николом Антулом), било је здрав темељ за одређивање карактера напомена, а његови настављачи су слободу искористили само на плану поштовања међународног стандарда за библиографси опис публикација.
Редовна вишегодишња акција Друштва „Свети Сава“, да омогући младим литератама јавност њиховог песничког умећа, као и да им пружи адекватан подстицај, заокружена је пропорционално и симболично и објављивањем песама четири млада аутора.
Предајући, на заједничко или лично читање, старим и младим читатељима песмарицу о светом Сави, усхићени, као и Милош Црњански, пошто «у историји скоро нема примера сличног мистичном веровању и оданости једног народа, кроз столећа, тако узвишеној сени своје мучне прошлости», верујемо да је ова антологија, уз прозно-поетски зборник Савиндан приређивача Ратомира Дамјановића, из којег су поједине песме и преузете, попут старе химне црквене, ново рухо исте утехе истог народа.
