Најновији, тринаести број часописа “Братство” представљен је у Библиотеци града Београда, у понедељак 7. децембра. У препуној читаоници Одељења за периодику на Студентском тргу, говорили су главни уредник проф. др Злата Бојовић, академик Динко Давидов и мр Триво Инђић.

Promocija Br13
Говорници

Овогодишњи број “Братства” је један од најобимнијих које је Друштво објавило још откако се први број појавио 1887. Године. То сведочи о преданом раду Уређивачког одбора, али и о интересовању аутора да своје радове објаве баш у “Братству”.

Publika Br 13
Публика на промоцији Братства

И овај број изашао је из штампе захваљујући финансијској подршци и великом разумевању које Друштво и часопис имају од стране Министарства вера Владе Републике Србије.

Trivo na promociji
Триво на промоцији

Исцрпно излагање проф. др Злате Бојовић на скупу објављујемо у наставку овог текста.

Реч проф. др Злате Бојовић

Поштовани чланови и пријатељи “Друштва Свети Сава”,

Уважени сарадници, поштовани и уважени гости који сте се одазвали да данас учествујете у представљању новог броја “Братства”, а то су академик Динко Давидов и господин Триво Инђић, хвала вам што сте данас са нама да заједно обележимо једну од најважнијих активности Друштва “Свети Сава”. Захваљујемо такође госпођи Бабић, која је уприличила ово представљање и што се оно обавља тамо где му је прво место – у одељењу и читаоници периодике.

Златa

Свако представљање “Братства”, а то чинимо већ дванести пут откако је часопис обновљен, за чланове његовог Уређивачког одбора, односно редакције, као и за сараднике, увек је и чин одговорности и израз бриге колико ће свако ново годиште моћи да оправда значајно име часописа који од покретања, већ 122 године, заузима видно место у српској периодици, у неким временима и деценијама, крајем 19. и почетком 20. века, потом у годинама пред Други светски рат не само као културни, већ и као друштвени, и патриотски и политички чинилац.

Од првог броја “Братство” је било јавни глас Друштва “Свети Сава”, најстаријег хуманитарног и културно-просветног друштва у нас, које је имало од идеје о оснивању и од оснивања готово романтичарски задатак, у времену када су романтичарске идеје биле прошлост, али су у нашим условима, у српском просторном разједињењу биле вредне, као и у свим потоњим временима – духовно обједињавање српског народа на свим просторима и бригу за његове корене.

Друштво “Свети Сава”, у чијој је “оснивачкој повељи” био тај задатак, од самог почетка сматрао је покретање и издавање часописа, који би преко научних, књижевних, културних и других популарнијих прилога преносио идеје Друштва и визију духовног обједињења као чувара, првим и веома важним послом. Одмах после оснивања, 24. септембра 1886. године (у једној згради недалеко од овог места на коме се налазимо, у кући Светомира Николајевића), Књижевни одбор Друштва позвао је културне посленике на сарадњу. Прва књига часописа, симболичног имена, изишла је из штампе 1887. године у Београду.

“Братство” – тада под именом “Браство” (према ондашњем правопису) излазило је, као годишњак, иако не увек из године у годину, од 1887. до 1941. године, када је, као што је угашен и велики број сличних друштава, која су се оснивала после Друштва “Свети Сава”, и, уосталом, као и скоро целокупна српска периодика, престао да излази. У периоду од покретања, до почетка Другог светског рата, са прекидма током неколико ратова (балканских ратова, Великог рата, односно Првог светског рата), током 54 године изишле су 32 књиге “Браства”, међу чијим су се уредницима налазила часна имена наше науке, уметности и културе Момчило Иванић, Тихомир Ђорђевић, Тихомир Остојић, Никола Вулић, Станоје Станојевић, Владимир Ћоровић, Зарија Поповић, Глиша Елезовић и дугогодишњи главни уредник Јован Хаџи-Васиљевић. Број угледних сарадника био је још много већи и у “Братству” су током више од пола века објављене неке од најважнијих студија настајале током прве половине 20. века.

Када се данас погледа садржај старог “Браства”, иако је настајао у великом временском распону и преживео многе и то најкрупније друштвене и државне промене, одсликавао је културно-националну опредељеност Друштва и, у складу са његовим програмом, доносио прилоге који су обухватали: српску историју, језик и књижевност, културу и просвету, народне умотворине, етнографску грађу, историју цркве, историју уметности, уметничку књижевност. Покривао је све оне области које су се сливале у духовни простор и српске традиције и реалности. Та разноврсност, а у оквиру ње крајња озбиљност, били су и остали су важна карактеристика овога часописа. Како је један наш уважени сарадник, који, на жалост, више није међу нама, Иван Ђорђевић, рекао, “Братство је увек било шарено2 – али не у површинском значењу појма – и то је била његова посебна драж.

Сви они који прате сада већ петнаестогодишње деловање обновљеног Друштва “Свети Сава“, од 1994. године, које је праћено значајном издавачком делатношћу (објављен је историјат првог периода рада Друштва Михаила Војводића, обновљена антологија Свети Сава у народним и уметничким песмама Уроша Џонића, коју је Друштво издало 1935. обележавајући на тај начин годишњицу спаљивања моштију светога Саве у Београду, и то у два издања, и оба пута допуњена песмама о светом Сави настајалим од 1935. до наших дана, издата је мала антологија награђених песама које стижу сваке године на наш Светосавски конкурс, као и избор репрезентативних прилога из 32 књиге старога “Браства”), знају да су све те књиге један од највиднијих резултата рада у условима у којима се ову деценију и по налазимо. Некадашња примарна хуманитарно-просветна улога, коју је Друштво себи одредило још у 19. веку, да би објединило српство свих ободних несрећним границама раздвојених простора, сведена је великим делом на ову једино оствариву врсту деловања.

Ипак, основне идеје нису напуштене, остварују се онолико колико је могуће. Иако су се последњих деценија те несрећне границе умножиле, помериле, истовремено сузиле и прошириле, створене су око оаза у свету где живе Срби, основна идеја о духовном јединству и очувању корена и даље је подједнако актуелна и важна, да српски народ , ма где био, не буде изолован у оази или “расејан”, одсечен од корена, и тамо где пушта нове корене, већ увек духовно сједињен на свим странама. Да очува оно што није увек лако дефинисати, али што их везује и са прошлошћу и међу собом. Тако су у новим годиштима “Братства” негдашњи прилози о Србима у Јужној или Старој Србији, у Лици, Босни и Херцеговини, у Барањи, у зависности од историјског тренутка који је померао границе и преко ноћи отаџбину претварао у дијаспору, заменили прилози о Србима у Шведској, у Јужној Африци, у Америци итд.

У сагледавању свих тематских питања која улазе у круг интересовања последњих година и Друштво и сам часопис имају подршку Пододбора Друштва “Свети Сава” и сарадника из Републике Српске и тиме се, поново, простор деловања , после многих константних сужавања ипак и шири.

Уређивачки одбор часописа, чије језгро чине чланови од његовог обнавља-ња, који се унеколико мењао, искључиво из објективних разлога, силом природних околности, одласком неких чланова и примањем нових настојао је да током 15 година у свим битним цртама одржи концепцију првобитног “Браства”. Мењајући је онолико колико то савремене и актуелне околности захтевају. Као што је од покретања крајем 19. века, до 1941. године увек задатак био да часопис буде, уз сву историчност и традиционалност, савремен и да прати живот српског народа у свим областима, тако и садашње “Братство” одржава и то опредељење.

Последњи, 13. број, на првом месту доноси, као што је постало уобичајено, песму која има додира са свеукупном темом православља, а овога пута је то позната песма Васка Попе Жича, којим “Братство” обележава велики датум, осам векова постојања једног од најзначајнијих српских манастира, као и прилогом Ивана Ђорђевића Жича и Студеница, што је истовремено и подсећање на једног од наших предавача и аутора.

Први део часописа посвећен је, као и у претходним бројевима, значајним јубилејима – а то је трибина која се усталила у Друштву “Светог Саве” – овога пута то су предавања, организована заједно са Педагошким музејом у Београду, којима је обележена 150. годишњица рођења оснивача музеја Димитрија Путниковића (1859-1910).

Без обзира на разноврсност прилога, а они су, по природи ствари из разних области и дисциплина, историје, филологије, књижевности и језика, етнологије, културе и сл., часопис увек објављује и најмање један прилог, или прилоге који се односе на светог Саву и свeтосавску тематику. У овом годишту управо су га ти прилози у највећој мери и обележили: на првом месту помињемо прилог Сава I архиепископ српски у Јерусалиму 1229. и 1234-1235 (насталог на основу текстова Доментијана,Теодосија, архиепископа Никодима, типика светог Саве освећеног (јерусалимског), превода типика и преписа академика Динка Давидова, затим занимљиву, можда унеколико и полемичку расправу Живојина Андрејића, који, у основи наставља истраживања која су се већ сретала на страницама нашег часописа, Србија и свети Сава између Византије, Угарске и Бугарске, виђено из неког другог угла, као и прилоге који сведоче о светосавском уделу у духовном животу новијих времена. То су прилози Зорана Жив-ковића Сећања Светозара Томића на светосавске прославе у Старој Србији и Маћедонији крајем XIX и почетком XX века, који доноси доста нових, изворних података и, посебно занимљив прилог о садашњем прослављању Светог Саве на Катедри за славистику, на универзитету у Гдањску, у Пољској, где се прославља као патрон Катедре и славистике у целини. Аутори тих прослава већ више година, као и прилога који објављујемо су професори србистике Универзитета у Гдањску Јоланта Ђуба и Регина Вишкјевич-Максимов. Њихов прилог носи наслов Где су србисти, тамо је и слава, према познатој изреци “Где је слава, тамо је и Србин”. Ми смо им, наравно, за све ово захвални.

Прилози из историје и историје цркве, друштва и културне историје Драгана Новаковића, Динка Давидова, Триве Инђића, уз аутобиографска сведочанства о историјским догађајима на нашим просторима за време и после Другог светског рата Томислава Крсмановића, из етнологије, музике и уметности и народне културе, просвете академика Владимира Стојанчевића и Петра Влаховића, Бориславе Лилић, Зорана Живковића, Арсена Ђуровића, Саше Недељковића доносе низ нових вићења духовне прошлости и илуструју високи ниво грађанског живота у претходним вековима. Пропраћени су и драгоценим фотографијама градске архитектуре 19. века ( данашњег Музеја Понишавља у Пироту, из прве половине 19. и др.). Светлана Недић пише о првом извођењу Мокрањчеве Шесте руковети, компоноване за откривање споменика Хајдук-Вељку у Неготину 1892. године, а тој свечаности су присуствовали и чланови тадашње Управе Друштва “Свети Сава”, председник Светомир Николајевић и његови секретари. “На тај начин је – подсећа аутор – настављена сарадња Друштва “Свети Сава” и Београдског певачког друштва, започета 1889, када је оно учествовало у свечаном полагању камена темељца за Светосавски дом”.

После паузе, поново се у часопису среће рубрика “Из путне бележнице”, у којој је Душко Петровић представио један од мало познатих манастира бихаћко-петровачке епархије – Рмањ, који постоји више од пет векова, његову историју, архитектуру и остатке фресака и, у највећој мери, важну улогу коју је имао и који има за Србе на овим просторима.

У сталној рубрици која постоји у новом “Братству” и која је одраз опште животне и политичке актуелности, под називом Срби у свету, и коју уређује и о прилозима брине Душан Зупан, у овом броју су представљени Срби у Јужној Африци (на жалост, техничком омашком прилог није у целини објављен, па ће бити поновљен у следећем броју).

Хроником живота и рада Друштва у току прошле године Јасне Јанићијевић и програмом рада Друштва председника др Александра Милошевића часопис у целини испуњава своју улогу његовог гласила.

И овај број “Братства” изишао је захваљујући финансијској помоћи Министарства вера Републике Србије, коме најлепше захваљујемо за сталну бригу и за Друштво “Свети Сава” и за издавање његових публикација.