Поштовани,
књижевник сам и песник који живи у Београду (пуковник у пензији, магистар, дипл. инж. хемије).
Поводом Богојављења написао сам песму која је ушла у најужи избор на конкурсу ПОЕТЕ из Београда, а поводом сутрашњег Савиндана и песму СВЕТИ САВА, коју вам достављам у прилогу.
Уколико вам се допадне и сматрате да одговара постављеним циљевима и захтевима вашег Друштва, волео бих да се нађе на вашем сајту или у неком од информативних гласника.
Срдачан поздрав!
26.01.2016.
СВЕТИ САВА
/Никола Ц. Станковић, Београд/
Било где у свету сваки Србин прави
даје почаст српском Светитељу Сави;
најмлађему сину великог жупана,
највећем Србину међу свима нама.
Што одору принца монашком замени,
оданошћу вери све друге засени;
српску цркву диже под небеским стропом,
а он поста првим архиепископом.
Са оцем Немањом Хиландар обнови
и краљевску круну Стефану избори;
добијену лично од римскога папе,
којом Рашка српско краљевство постаде.
Над моштима оца, Светог Симеона,
смири завађену браћу око трона,
а с доласком Саве Студеница поста
сам центар црквено-просветног живота.
У народу приче почеше да круже
да молитвом својом све што хоће може,
и кроз његов живот строго испоснички
да још за живота на свеца им личи.
Дипломатским даром, уз Божју наклоност,
испослова српској цркви самосталност;
манастир му Жича постаде седиште,
осам епископа му се поклонише.
Које тад у вери, ко Христ апостоле,
усмери у службу, да се Богу моле,
целом земљом шире хришћанску истину,
о своме народу да очински брину.
А сви Богумили и сви јеретици
да буду проклети као отпадници,
ко и они који не штују икону
и не клањају се крсту дрвеному.
Стеко путовањем по тадашњем свету
знање да уреди државу и цркву,
зато је духовно-интелектуални
творац ране српске државности славни.
Преводом зборника закона са грчког
узором на зборник права византијског.
уредио живот у народу српском,
са црквеним и са световним кодексом.
Све што је видео у далеком свету
пренео је нашем српскоме човеку,
учећи га вери и добрим делима
у складу са Богом даним правилима.
Морал на темељу проповеди Христа
био основ просветитељскога рада,
с темељима чврстим на вери, истини,
да се човек с Богом духом уједини.
Старао се лично и са пуно воље
да свуда где треба буду богомоље,
да монаси својим духовним животом
допринесу своме роду православном.
Писао и друге учио да пишу,
а његови списи светошћу одишу;
утемељивач је наше писмености
и зачетник српске ране књижевности.
У центру Бугарске, Великом Трнову
представи се Богу и царству његову;
хиљаду и двесто тридесет и шесте,
па у Милешеву мошти му пренеше.
У спомен на тај дан зимски, јануарски,
Савиндан се слави као празник ђачки.
Уз мошти се клели српски устаници,
Савино их име јачало у бици.
Ту где окупатор мошти му запали
ниче велелепни храм Светоме Сави;
па уместо да тим укине култ Саве,
постиже да Срби још више га славе!
Од задње декаде двадесетог века
поново се слави као слава школска;
а због култа Саве српско православље
данас с правом носи име Светосавље.
У свом роду живи ко јунак из прича,
светац из престоног Манастира Жича,
свестан да без цркве нема просвећења
и да са ђаволом погађања нема.
Зато сваком правом Србину у свету
име Светог Саве на првом је месту;
и гледаће на њег’ као на свог своји
док иједан Србин на Земљи постоји!
