Из спреге музике и ТВ, на једној страни имамо уметничке елементе који се појављују у већ постојећим ТВ формама, у документарном програму, контакт и образовним програмима, а с друге стране, из те спреге јавиле су се нове форме: ТВ опера, ТВ балет, спот, видео-денс – каже др Снежана Николајевић, музиколог и пијанисткиња

УМЕТНОСТ И МЕДИЈИ

Биљана Лијескић
Ако ТВ уредник остави иза себе око 1.500 запажених емисија класичне музике, ако су неки од његових серијала трајали више од две деценије и привукли многобројну публику, онда је он испунио професионални задатак.
Управо то важи за Снежану Николајевић, музиколога и дугогодишњу уредницу Телевизије Београд, која је урадила многе емисије посвећене класичној музици, а недавно је објавила и књигу Музика и телевизија – умеће и/или уметност у издању Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу.
Разматрајући да ли је телевизија уметност или занат и недоумице око класификације различитих жанрова, ауторка нас детаљније упознаје са разним ТВ формама које носе клицу уметничког.

Snezana-Nikolajevic-1
У улици са именом прадеде: Снежана Николајевић Из личне документације

Квалитетан програм је вечан
Тако у поглављима, са примером сценарија за поједине емисије, и уз ДВД обрађује пренос као суштину телевизије на примеру Бечког новогодишњег концерта, говори о непосредној комуникацији са гледаоцима у омиљеној серији Недељом увече. Кад је реч о уметности документарности, као пример се наводи диптих Уметност дириговања у продукцији Би-Би-Сија, у ком је коришћен материјал из 23 приватна и државна архива широм света и снимци десет најзначајнијих светских оркестара, док је за пример изабран сценарио из сегмената који приказују диригенте Артура Тосканинија и Леонарда Бернштајна.
Занимљиве су и области које говоре о доку-менту као уметности и о портрету и TB монографији на примеру програма Рихтер – енигма, редитеља Бруна Монсежона са тада осамдесетогодишњим Свјатославом Рихтером, легендарним пијанистом. У TB остварења која се могу означити као портрет издваја се програм Енглеска, моја Енглеска, поводом 300 година од смрти енглеског композитора Хенрија Персла.
Посебно се истиче да је осамдесетих година Школски програм TB Београд био релевантан у европским размерама, а велика пажња била је посвећена музици!
Известан простор посвећец је антологијској серији TB представљања музичке историје чији је назив Рађање српске музичке културе.
„Књигу сам писала за студенте, са идејом да практично искуство преведем у теоријски план и пред вамаје збирка мојих предавања у току четврт века”, каже Снежана Николајевић, позната музичким љубитељима и као пијанисткиња која четири и по деценије музицира у клавирском дуу са Весном Кршић, на домаћој и иностраној сцени. Садржину нове књиге поделила је на два одсека. Један је Уметност у оквиру форме, а други је Уметничка форма:
„Из те спреге музике и ТВ, на једној страни имамо уметничке елементе који се појављују у већ постојећим ТВ формама, у документарном програму, контакт и образовним програмима, а с друге стране, из те спреге јавиле су се нове форме: ТВ опера, ТВ балет, спот, видео-денс.”
Др Снежана Николајевић, која је осим шест књига аутор око хиљаду музичких критика и текстова у београдским дневним листовима и специјализованим часописима, уредник је на ТВ пуне три и по деценије (почела је као спољни сарадник још 1972):
„Сада сам помало сетна, јер сутра емитујемо последњу емисију из серије Недељом увече, која је на програму 26 година. Садашње руководство сматра да би требало да се заврши овај серијал и жао ми је због тога, јер је ту многи уметници оставили траг. Некада се звала Суботом увече. Водитељи су Дејан Ђуровић и Катарина Ерић. Мишко Милојевић је редитељ, а ја уредник. По том концепту ова емисија може да траје вечно. Имамо топ-листу класичне музике, гости су нам најистакнутији уметници. А почели смо 7. јануара 1990. Са редитељем Александром Мандићем тада смо Дејан Ђуровић и ја брусили њен концепт.”
Снежана Николајевић се присећа разговора који је давно имала са уредником бечког Новогодишњег концерта, који јој је објашњавао да је за дуготрајан квалитетан програма важно да се не мења видно, али да се унутар њега праве гибања. У том случају гледаоци се везују за њега, а он не може да им досади.
Како се радило деведесетих, још се памти, али било је и добрих идеја:

Стварање а не прећење догађаја
„Деведесетих година прошлог века било ми је жао што нисам могла да пратим светска дешавања. Радећи серију емисија Светска премијера досетила сам се и послала позив светским композиторским асоцијацијама и ауторима да пошаљу партитуре неизведених дела, да их наши музичари изведу и био је невероватан одзив из целе Европе и света. Критичарка Бранка Оташевић је тада, пишући о тој серији, истакла да је ТВ овде први пут направила инверзију, није пратила него је сама створила догађај.”
Кад је реч о телевизији у овим временима, поготово о музици, наша саговорница упозорава:
„Телевизија је кренула данас путем забаве, све мора да буде забавно, духовито, кратко, а имате ствари које нити могу, нити треба да буду такве. Мора доћи до промене када ће се радити вредне ствари. Можда ће се појавити нове могућности у сукобу ТВ и интернета, који ће довести до тога да се ТВ окрене уметничким програмима, са ауторским печатом. Имамо и вредне опере и балете које би требало адаптирати за ТВ. Снимци из наших архива говоре да је наша ТВ својевремено и снимала и куповала изванредне програме. Сећам се када смо на великим ТВ фестивалима били, ако не водећи, врло релевантни и респектабилни, иако никада није било идеално. Треба представљати врхунску уметност, не само за му-зичаре већ за ширу публику, морате да направите ‘интригу’ да би неко гледао ваш програм.”

(Политика, Културни додатак, 19. септембар 2015).