Свети Сава јуче и данас

sv_savaОснивање Друштва Светог Саве 1886. године било је у непосредној вези са отпочињањем организоване националне акције Србије у Старој Србији и Македонији. Српска напредњачка влада на челу с Милутином Гарашанином била је сачинила план вођења добро осмишљеног просветног, културног и верског рада међу тамошњим Србима и управо те године започела је с његовим спровођењем.

С том акцијом требало је да се крене још претходне 1885. године пошто се на неколико великих митинга одржаних у Београду, Врању и Нишу у пролеће те године чуо једногласан захтев да се треба што пре организовано супротставити све снажнијој бугарској и грчкој пропаганди у Старој Србији и Македонији под чијим притиском се у великој опасности нашао тамошњи српски народ коме је у ствари претило однарођавање. Српско-бугарски рат који се водио у новембру 1885. године зауставио је почетак акције али је губитак тога рата био за Србију још један подстицај у уверењу да се само мирним путем, књигом, школом и црквом као и коришћењем легалних метода она може носити са својим ривалима на тлу европске Турске.

План је подразумевао активно укључење Министарства просвете и црквених дела као и Министарства спољних послова, коришћење значајних средстава за посебне намене које је имала да одобри Народна скупштина и слање агената, учитеља, свештених лица и књига и оснивање конзулата у Старој Србији и Македонији и, уз то, отварање школа, читаоница и цркава и покретања листова на српском језику. Координатор целе акције, која је отпочела 1886. године, требало је да буде српски посланик у Цариграду па је, у том циљу, упућен на то место Стојан Новаковић, један од најбољих познавалаца прилика у Турској.

Пошто је то све био опсежан програм за једну званичну српску акцију, а у питању су били велики и деликатни задаци, изгледа да је у владиним круговима постојало расположење да би се томе могла прикључити и нека друга акција, незванична, како би се цео фронт деловања раширио, облици рада постали разноврснији а извора и организатора било више чиме се и теже томе могло супротставити. То је и био разлог што је из напредњачких, односно владиних кругова, дошао подстицај за оснивање Друштва Светог Саве које је требало да подсећа на некадашњи Одбор за школе и цркве ван Србије из 1868. године, а чији би рад био изузетно користан као додатак званичној акцији, покаткад и да покрије неке задатке који се званично можда не би могли спровести.

Организатор Друштва Светог Саве био је Светомир Николајевић, угледни професор опште историје и књижевности на Великој школи и велики познавалац прошлости балканских народа. Одлучио се на то с групом истомишљеника и патриота међу којима је било истакнутих личности и одличних стручњака за проблематику европске Турске али и опробаних националних радника. У руководству Друштва – које је свој Први скуп одржало 24. августа/6. септембра 1886. године у сали Велике школе у Београду – заједно с Николајевићем, били су поред осталих Стеван Владислав Каћански, Милан Ђ. Милићевић, Срета Стојковић, Љубомир Ковачевић, Панта Срећковић, Коста Шуменковић, Милојко Веселиновић, Милош Милојевић, протосинђел Фирмилијан и др. Друштвом је руководио Главни одбор на челу са Светомиром Николајевићем. Непосредно по оснивању Друштва била је изграђена читава његова структура. Био је основан велики број пододбора у Србији. Тамо где није било пододбора, Друштво је имало своје поверенике. Већ у току прве године рада код појединаца у Србији владало је велико интересовање да постану чланови Друштва или његови дародавци. Значајна средства која ће оно прикупити служила су за финансирање разноврсних активности. Главни задаци Друштва међутим били су усмерени ка Старој Србији и Македонији а његово укупно деловање у вези с тим одвијало се у три правца: културно-просветни рад на терену, издавачка делатност и оснивање школских установа у Београду за школовање заграничних кадрова који би се касније враћали натраг. Од огромне важности за рад Друштва била је чврста сарадња с Министарством просвете и црквених дела и Министарством спољних послова који су, пре свега, значајно учествовали у покривању његових трошкова.

Главно поље активности Друштва Светог Саве било је дакле на тлу Старе Србије и Македоније. Требало је што брже и организованије притећи у помоћ тамошњим Србима. у првом реду њиховим школама и црквама. Њима је претила велика опасност пре свега од великобугарске пропаганде која је уз подршку Егзархије и турских власти преузела или затворила велики број српских школа и цркава. Друштво је приступило обнављању старих и подизању нових школа и цркава у Старој Србији и Македонији. Слало је и новац за тамошње учитеље и свештенике. Залагало се и за упућивање младих људи из тих крајева на школовање у Србији и затим њихово враћање натраг да раде као учитељи или свештеници с тим што би им главни задатак био да утичу на уздизање свести код тамошњих Срба. Разним путевима достављало је пошиљке оних материјалних средстава у којима су школе и цркве посебно оскудевале као, на пример, одежде, утвари и богослужбене књиге за цркве и манастире, разна учила, карте и уџбенике за школе. Велики број књига које је Друштво добијало на поклон од разних добротвора или их је откупљивало од аутора или издавача, и то из различитих области пре свега књижевности, језика, географије, историје, етнографије, најчешће националне садржине или родољубиве проблематике, упућивало је у Стару Србију и Македонију. За само кратко време Друштво Светог Саве израсло је у значајног организатора националне радње у неослобођеним јужним српским крајевима.

Друштво Светог Саве је велику пажњу посветило и сопственој издавачкој делатности. Од свих издања најзначајнији је био часопис “Браство” који је редовно излазио почев од 1887. године. У њему су објављивани разноврсни текстови из прошлости и савременог друштва Старе Србије и Македоније, а односили су се на различите области живота и стварања људи. Они су имали задатак да својом садржином и тумачењима покажу да се ради о српским крајевима и да тако утичу на осећања људи, посебно тамошњег народа да буде свестан своје прошлости, идентитета, језика и својих обичаја а све у циљу лакшег супротстављања туђој култури и утицају. Већину чланака писали су угледни истраживачи, међу којима су се већ на почетку појавили Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић, Љубомир Ковачевић, Милојко Веселиновић и др. Објављени текстови доносили су пуно података о тамошњим варошима, људима, збивањима, па је самим тим часопис веома обогатио научни живот у Србији добивши у њему веома високо место. Друштво је издавало и годишње извештаје о свом раду у публикацијама под насловом Друштво Светог Саве и Поменик.

Опсежна делатност Друштва Светог Саве односила се и на отварање школских установа у Београду и школовање младих питомаца пореклом из Старе Србије и Македоније. Кандидати су најчешће стизали с препорукама српских конзула у европској Турској или српских националних радника с тамошњег терена, а по завршетку школовања враћали су се натраг да раде као учитељи или свештеници. Друштво је најпре, крајем 1887. године, основало Светосавску вечерњу школу која је отпочела с радом у јануару 1888. године. Међу њеним ученицима било је доста оних који су се бавили разним пословима по Београду, најчешће занатима, а који су били пореклом из Старе Србије и Македоније али и из унутрашњости Србије. Поред општих знања, пре свега из прошлости српског народа, ђаци су учили и по нешто од онога што је било неопходно занатлијама (зидарима). С обзиром да се врло брзо показала потреба за оним ђацима који су већ имали завршену ову или неку основну школу, а којима је требало дати само нека допунска знања, била је у току 1888. године отворена Припремна светосавска школа. Ту су се спремали будући учитељи. јер су се њени свршени ђаци могли уписати у Државну учитељску школу где су слушали једногодишњи скраћени курс.

Да би се, међутим, помогло оним младим људима који су долазили непосредно из Старе Србије и Македоније, а тамо су већ били започели или завршили неку школу, па су хтели да наставе школовање у Србији, за њих је, у новембру 1888. године, био отворен Светосавски пансион. За питомце Пансиона је, поред редовног школовања, била предвиђена и посебна вечерња настава из српског језика, историје и књижевности, а била им је на располагању и пригодна читаоница. С обзиром да се број ових питомаца из године у годину увећавао, за њих је почео 1889. године да се гради Светосавски дом. Када је овај Дом био завршен 1890. године, у њему је била смештена и Управа Друштва Светог Саве. У новембру 1890. године, Друштво је основало Богословско-учитељску школу. Радило се о школи која је ђацима пружала бољу стручну спрему, потребну будућим учитељима и свештеницима. У њој су имали да се школују питомци имајући у виду посебне услове у Старој Србији и Македонији где је требало да се врате и да раде као учитељи и свештеници. Предавања у њој отпочела су у јануару 1891. године а управник је био познати национални радник, Милош Милојевић.

Од великог значаја за целокупни рад Друштва Светог Саве била је чињеница што је оно уживало велику подршку званичних органа у Србији, најпре Министарства просвете и црквених дела а од 1889. године, Министарства спољних послова, и што је од њих финансијски помагано. При Министарству просвете и црквених дела је од 1887. године постојало Одељење за школе и цркве ван Србије које је одлично сарађивало с Друштвом Светог Саве. Најчешће је његовим посредством министар био обавештаван о активностима, жељама и намерама Друштва. Министарство је давало сагласност и за отварање светосавских школа и пансиона, одобравало школске програме, учествовало у њиховом финансирању и бринуло се око свршених светосавских питомаца. Када је 1889. године ресор заграничног националног рада прешао из Министарства просвете и црквених дела у Министарство спољних послова, Друштво је било у непосредној вези с његовим Одељењем за политичко-просветни рад у Старој Србији и Македонији (Политичко-просветно одељење) а такође и са српским конзулатима у Турској и Посланством у Цариграду. Друштво Светог Саве је, међутим, створило и своје канале и мрежу поверљивих људи, па је тако водило и самосталну пропагандну делатност што је често доводило до срџбе српске конзуле у Турској који су због тога упућивали оштре протесте Министарству у Београду.

Доласком радикала на власт у Србији, 1889. године, неспоразуми Друштва са званичним органима Србије постали су све учесталији. Радикалске власти су предузеле мере да обједине и ставе под своју контролу све центре српског националног рада у заграничним крајевима. Министар спољних послова и српски конзули у Турској хтели су, у ствари, да активност Друштва у Старој Србији и Македонији подреде себи као јединим представницима Србије чему се Друштво одупирало. То је створило међу њима многе неспоразуме. Радикали су, штавише, желели да успоставе надзор над укупним радом Друштва што ово, исто тако, није благонаклоно прихватило. Посебно се, као оштар критичар рада Друштва, показао Владимир Карић, српски конзул у Скопљу. Он је био заступник тихог и подземног рада у Турској, и то само под руководством конзула, па му се чинило да Друштво Светог Саве исувише бучно и неопрезно води своју активност што ствара неповерење код турских власти. Карић је због тога тражио да се онемогући сваки даљи рад Друштва. Штавише, замерке на рад Друштва стављала је и Призренска богословија. Ректор Богословије посебно је упозоравао министра спољних послова Србије да његова установа производи довољно учитељског и свештеничког кадра за потребе Старе Србије, и да не треба правити вишкове.

Незадовољство у делу српских званичних кругова због тога што се Друштво Светог Саве издвојило као исувише самосталан фактор у заграничној делатности није био једини чинилац који је кочио његово деловање. Бугарска пропаганда у Старој Србији и Македонији видела је у њему озбиљног противника. Поједине афере, настале у вези с побунама у Пансиону Друштва Светог Саве и јавног испољавања пробугарских осећања од стране појединих питомаца, могле су се приписати управо деловању званичне бугарске пропаганде.

Најопаснији за рад Друштва Светог Саве био је став турских власти. Изгледа да су Турци врло брзо осетили колики је значај активности Друштва у Старој Србији и Македонији оценивши да је то заправо централа за вођење пропаганде која на тим територијама de facto поткопава турску власт па су на њен рад све више неповољно гледали. Од 1890. године у Турској су појачани прогони чланова Друштва. Није се дозвољавало деловање његових људи, агената, попова, учитеља итд.

У околностима када се и у Србији, а и изван ње, дизао све јачи глас против Друштва Светог Саве, Министарство спољних послова Србије повукло је радикалан потез. У септембру 1891. године донело је одлуку којом се укида свака државна помоћ Друштву. У образложењу те одлуке стајало је да се школа и Пансион Друштва Светог Саве налазе у лошем стању, да немају добру организацију а да својим образовним системом који је у њима примењен, не могу школовати онај профил кадрова потребан Србима у неослобођеним крајевима Старе Србије и Македоније. Питомци Светосавске богословско-учитељске школе и Пансиона били су размештени по државним школама у неколико градова Србије. Нису помогли никакви апели председника Друштва, Светомира Николајевића, који је све оптужбе одбио као неосноване. Друштво Светог Саве било је погођено у највиталнијем делу своје делатности.

После ударца које је доживело 1891. године Друштво Светог Саве ће се само делимично опоравити. Наставиће неке облике свога деловања а пре свега издавачку делатност. Период од 1886. до 1891. године остаће међутим посебно обележен у његовој историји. То је било време његовог најсвестранијег рада на уздизању српског народа на поробљеним подручјима и његовог повезивања путем културе, просвете односно књигом, школом и црквом. Друштво Светог Саве се тада наметнуло као један од најзначајнијих чинилаца Србије у организовању српског народа. Име тога Друштва било је тада међу Србима ван Србије синоним за Србију као матицу земљу коме ће се тамошњи појединци много чешће обраћати за помоћ него званичним органима Србије. Друштво је наставило свој рад све до 1941. године, али, разуме се, са смањеним обимом активности, Године 1886-1891. биле су његово златно време.

(Из књиге Михаило Војводић: “ДРУШТВО СВЕТОГ САВЕ документи 1886-1891″, издање Архива Србије и Друштва “Свети Сава”, Београд 1999.

_________

Премда није било класична задужбина, Друштво Светога Саве је средства за свој рад добављало не само појединачним прилозима него и преко фондова задужбина осниваних ван или при Друштву. Само Друштво утемељено је новчаним прилозима неколико стотина трговаца, чиновника, занатлија, судија, лекара и духовника из Београда и других места у Србији. Међу неколико стотина утемељитеља нашли су се и министри Михаило Вујић, Чедомиљ Мијатовић, Милан Пироћанац и Милутин Гарашанин, дипломата Аћим Чумић, радикалски првак Лазар Пачу, индустријалац Ђорђе Вајферт и трговац Никола Спасић. Први председник (1886-1904) био је Светомир Николајевић, министар и професор, кога су наследили Андра Ђорђевић и касније Тихомир Ђорђевић. У надзорном одбору седели су уз прве људе српске науке и културе познати београдски добротвори Лука Ћеловић и Милорад Гођевац, а међу представницима Срба из разних крајева било је и Срба исламске вере (Хасан Ребац, Абдуселам Џумхур).

С циљем да систематизује напоре на ширењу и неговању националних осећања и врлина, Друштво Св. Саве, основано 1886, организовало је просветни рад који је по замаху и резултатима био до тада најпотпунији, служећи се школом, књигом, сликом и песмом. Из Београда су преко Друштва Св. Саве били финансирани рад већине српских верских установа у Турској, школовање Срба из свих крајева Балкана, помагани манастири, осниване читаонице, организоване вечерње школе (Светосавска основна школа). Разни фондови и задужбине су сталним прилозима помагали рад Друштва Св. Саве. Рад Друштва, као и већине задужбина и фондова патриотског опредељења, забраниле су уз класичну конфискацију или узурпацију имовине комунистичке власти недуго по успостављању диктатуре 1944.

__________

После паузе која је трајала више од пола века једна група београдских интелектуалаца окупила се 1993. године, на иницијативу г. Младена Гавриловића, дугогодишњег уредника и дописника из иностранства Танјуга и рођака познатог нашег етнолога, историчара и филозофа Јована Хаџи Васиљевића, некадашњег генералног секретара Друштва Светог Саве, да обнови рад Друштва следећи његову најбољу традицију и циљеве. Прва седница Иницијативног одбора одржана је августа 1993. године у Међународном прес центру Танјуга и њој су присуствовали још и академик проф. др Војислав Ђурић, композитор проф. др Душан Костић, др Славенко Терзић, директор Историјског института САНУ, Миланка Карић, председница БК Фондације, адвокат Михајло Младеновић, мр. Снежана Николајевић, музички уредник РТС и праунука оснивача Друштва, као и службеник СМИП-а Душица Гавриловић. За председника Иницијативног одбора изабран је Младен Гавриловић. Касније су се Иницијативном одбору прикључили новинар Мило Глигоријевић, главни уредник НИН-а, новинар Душан Зупан, главни и одговорни уредник Танјуга, проф. др Злата Бојовић и проф. др Драгана Мршевић-Радовић, са Филолошког факултета.

На Скупштини обнове Друштва, одржаној 22. јануара 1994. године на симболичном месту, у згради Народне библиотеке Србије на Врачару, 80 присутних, међу којима су били истакнути професори Београдског Универзитета, књижевници, дипломати, лекари, високе војне личности и новинари изабрали су Главни и Надзорни одбор. За првог послератног председника је изабран београдски адвокат Михајло Младеновић, а за генералног секретара Младен Гавриловић. Једногласно је усвојен нови Статут, који је, заправо копија старог Статута са изменама само у деловима које је захтевао савремени правни систем Републике Србије.

Обнову рада Друштва поздравио је у име Владе Србије саветник министра информација др Првослав Ралић, а поздравне телеграме су упутили Старешинство Савеза соколске организације Југославије, старешинства Републике Српске и српских Крајина и организација исељеника “Орашац”.

Тежак период који је деведесетих година преживљавао српски народ – распад Југославије, ратови у отцепљеним републикама, санкције и притисак Запада, а касније и политичке и економске тешкоће, проблем Косова и Метохије, бомбардовање Србије 1999. године од стране НАТО-а и други национални проблеми – није представљао окружење у којем би Друштво дало свој пуни и потребни допринос српском народу. Ипак, ентузијасти окупљени око идеје да су ширење просвете и културе, неговање националног осећања врлине и вредности светосавске традиције и данас потребни као што су то били у 19. веку, учинили су и чине све што је могуће да други живот Друштва буде достојан његове традиције и наслеђа које су у аманет оставили славни претходници.

Издавачка делатност је настављена 1996. године издавањем резимеа годишњег часописа БРАСТВО, који је излазио од 1887. до 1941. године. На промоцији у Римској дворани Библиотеке града Београда говорили су академик Владимир Стојанчевић, др Александра Вранеш и др Предраг Матицки.

БРАТСТВО (овог пута са уметнутим Т због савременог правописа) од 1997. године редовно излази сваке године уочи београдског Сајма књига, а први број нове серије је промовисан у Међународном прес центру Танјуга, тачно 110 година од изласка из штампа првог броја старе серије. Осим 1999. године када је због бомбардовања и других тешкоћа тек следеће године изашао двоброј, часопис редовно излази са традиционалним темама српске културе, историје, етнографије, лингвистике.

Поред часописа, Друштво је издало и Антологију “Свети Сава у песмама”, посвећену прослави 800-годишњице Хиландара, која је врло брзо била распродата, тако да је априла 2008. године штампано и друго, допуњено издање..

Објављена је и збирка најбољих радова ученика основних и средњих школа из Србије и Републике Српске, са конкурса који Друштво сваке године расписује уочи своје славе Светог Саве. Таква збирка под насловом “Млади Светом Сави” садржи све награђене радове са конкурса расписаних у последњих пет година.

У сарадњи са Архивом Србије, 1999. године издата је књига докумената о раду Друштва од његовог оснивања до 1891. године, а аутор је био проф. др Михаило Војводић, председник Друштва од 2000. до 2002. године.

Поред издавачке делатности и организовања традиционалног конкурса светосавски темата, Друштво редовно организује у Дому омладине у Београду циклусе предавања са темама које су од значаја за српску културу, историју, традицију. Та предавања која држе најбољи српски интелектуалци, научници и стручњаци, намењена су првенствено младима али и свима другима који су, без обзира на године, добродошли у Дому омладине, где су и просторије Друштва.

Гостопримство Дома омладине Друштво ужива још од свог обнављања 1994. године, захваљујући, пре свега, разумевању тадашњег градоначелника Небојше Човића, као и градских власти Београда. Постоји очекивање да ће усвајањем Закона о денационализацији, Друштву бити враћена његова имовина, а између осталог и две велике зграде у Душановој улици, чиме би се решиле практично све тешкоће и створила основа за будући активан рад. Тај рад подразумева ширење активности Друштва у друге српске градове и места где у иностранству постоје значајније српске заједнице, односно где постоји потреба за радом и сарадњом на српској култури и цивилизацији уопште, као и стварање материјалних услова за додељивање стипендија талентованих и сиромашних ђака, у најбољој традицији Друштва која датира још из првих година његове делатности.

Недавно је у београдској општини Звездара једна улица добила име Светомира Николајевића

 

Храм Светог Саве у Београду
ПОВОДОМ ОБНОВЕ РАДА ДРУШТВА „СВЕТИ САВА” 1994. ГОДИНЕ
ТРАДИЦИЈА ЗА БУДУЋНОСТ

(Сведочење покојног генералног секретара и почасног председника Друштва „Свети Сава“ господина Младена Гавриловића, објављено у првој броју обновљеног „Братства“ 1997. године)

Још ми је у живом сећању последњи сусрет са деда Јовом (др Јован Хаџи-Васиљевић) на Ускрс 1947. године у његовој радној соби у улици Браће Барух бр. 2 у партеру преко пута просторија Друштва – Дома светог Саве. Тог пролећног дана, заједно са својим братом, најпре сам посетио стрину Костадинку Стаменковић (рођ. Погачаревић), која је живела крај Бајлонове пијаце, а затим отишао у посету деда Јови.

Већ оронулог здравља али трезвеног духа, деда Јова ми је, предосећајући ваљда свој крај, поклонио дневник Харитона Миљковића и још нека документа, истакавши да ћу други део поменутог дневника добити по завршетку рукописа на којем је радио. Реч је била о хроници виђенијих људи Врања и околине, који су страдали у време балканских ратова и Првог светског рата. Нажалост, до тог другог дела нисам дошао јер је заједно са целокупном библиотеком и историјском грађом завршио у Цанкарјевој заложби у Љубљани да би се са тим новцем покрили трошкови сахране Јована Хаџи-Васиљевића који је умро, у свом дому, 29. марта 1948. године у 81. години свог живота посвећеног Србији и српском народу.

Тај последњи сусрет о Ускрсу 1947. године памтим посебно по оним сетним изјавама деда Јове о забрани рада Друштва светога Саве. До забране рада је дошло 22. маја 1945. године а на основу акта Председништва АСНОС-а. Јован Хаџи-Васиљевић није се мирио са том одлуком. Говорио је тихо, плашећи се зидова сопствене собе; рекао ми је: „Ипак ће доћи време када ће Друштво светог Саве обновити свој рад. Неминовност никада не може да буде пророчка. Друштво ће поново преузети мисију ширења културе и просвете у српском народу.”

Све ми је то звучало као аманет. У својој разочараности био је оптимиста. Знао је да ће доћи до обнове Друштва, које ће наставити дело умних људи Србије, којима је припадао и он са својих 200 научних радо¬ва о културној и политичкој прошлости Србије и српског народа. Био је истраживач и када је радио као чиновник у државној администрацији Србије или када је наступао као етнограф и историчар, и путовао пространствима на југу Балкана.

И сада га замишљам како у својству младог конзуларног службеника у нашој мисији у Битољу крајем прошлог века, одлази на лећима мазге пут врлети јужне Србије, Македоније и северне Грчке да би у топографске карте уписивао сваку српску кућу, споменик, капелу, цркву, манастир са конацима или сеоску школу. Где год је било српске главе, он је одлазио да провери, запише, и као документ остави српском Министарству иностраних дела. Српски архив чува данас многе забелешке Јована Хаџи-Васиљевића, као богатство наше историје на просторима Балкана.

Друштво светог Саве основано је 24. августа 1886. године, готово истовремено, када и Српска академија наука и уметности. Отуда оно и представља најстарије српско удружење, које се бави ширењем просвете и културе у српском народу. Мећутим, активности за оснивање Друштва почеле су још 1884. године у Београду са смишљеним циљем просветарске политике. Покретач идеје после ратова за ослобођење и независност Србије 1877. и 1878. године и Берлинског конгреса 1878. био је Светомир Николајевић професор Велике школе.

Било је великог неразумевања мећу водећим политичарима Србије, који су се индолентно односили према идеји оснивања овог Друштва. Огромне напоре је уложио Светомир Николајевић са другим истакнутим личностима културног и јавног живота како би оживотворио светосавско хуманитарно удруживање. Он је на скуповима широм Србије говорио: „Зашто се не угледамо на Бугаре, Грке и Хрвате или на кога год хоћете другог. Сви они имају друштва да отимају од нас; зашто се ми не здружимо да се бранимо. Ето питања, која се чују већ више година у свим српским крајевима, питања која ничу у оправданој зебњи и страховању нашег народа за сопствену народну мисао.”

И као да се историја понавља: од покретања идеје за обнову Друштва крајем 1991. године не запажа се шира заинтересованост власти, кроз све дане тешкоћа и патњи српског народа изван Србије и Црне Горе. Хоће ли се коначно то изменити како би се помогла активност овог Друштва основаног на патриотским осећањима српског народа и најзад увидети национални интерес у битисању удружења чије су могућности за деловање ван граница Србије и Црне Горе као и унутар саме Југославије огромне! Оно што званична власт не може предузети у одбрану наших људи расутих по новоствореним државицама Балкана, Друштво светог Саве је у могућности да оствари. Управо из тог сазнања се родила идеја за обнову рада Друштва. И већ прва окупљања на иницијативу аутора овог написа, показала су да су представници наше просвете – академици, професори Београдског универзитета, средњих школа, затим учитељи, уметници, лекари, публицисте и новинари спре-мни да се заложе и остваре идеју о обнови рада Друштва светог Саве.

Већ на првом састанку са академиком проф. др Војиславом Ђурићем, композитором проф. др Душаном Костићем, сликаром и сцено­графом Народног позоришта у Београду Миомиром Денићем, новинаром и дипломатом Душаном Зупаном, адвокатом Михаилом Младеновићем, новинаром и књижевником Милом Глигоријевићем, директором Историјског института др Славенком Терзићем и проф. Филолошког факултета др Новицом Петковићем формиран је крајем 1991. године Иницијативни одбор у који улазе и други представници културног и јавног живота Београда и Србије.

Састанци Иницијативног одбора организују се у току 1992. године у просторијама Танјуговог Међународног прес центра. Први задатак је био утрти пут за организовање Скупштине обнове на традицији Друштва. Састанци су обично трајали око један сат. Све се решавало консензусом. Ту и тамо јављале су се разлике у мишљењима које смо брзо превазилазили. У току припрема примио нас је и патријарх српски Павле у Патријаршијском двору. Чланови Иницијативног одбора водили су разговоре са представницима власти и опозиције. Били су то углавном информативни сусрети ради упознавања дела наше политичке јавности са циљевима Друштва које обнављамо. Искрено речено, није увек било довољно разумевања ни на једној страни. Међутим, одлучност са којом су кренули чланови Иницијативног одбора, коначно је резултирала у приближавању датума за одржавање скупштине обнове.

Време, у којем је започета делатност, није било наклоњено овој идеји. Рат је беснео у Крајинама и у Босни.

У часу када смо пришли првим контактима за обнову рада Друштва, налазили смо се пред дилемом одакле кренути: да ли потпуно изнова са људима, који су тако мало знали о светосавској традицији, или са они-ма који су се некада окупљали око Дома светог Саве на Дорћолу, где су се измећу два светска рата налазиле просторије Друштва. Требало је потражити некаашње чланове главног одбора, у ствари преживеле из 1941. године. Сви напори у том смислу дали су тужне резултате: ни једног преживелог нисмо нашли у Београду. Већина је умрла у логорима широм нацистичке Немачке или је окончала живот у првим послератним годинама у емиграцији или на тлу некадашње Југославије, претежно у Београду и Србији. Трагали смо за њиховим потомцима. Захваљујући томе, у главном одбору обновљеног Друштва нашла се праунука оснивача Светомира Николајевића, новинар Телевизије Светлана Николајевић, иначе познат културни радник Београда. Затим смо окупили и друге ближе и даље пријатеље Друштва као и једног од потомака др Јована Хаџи-Васиљевића. Јављали су нам се и пријатељи из унутрашњости Србије па и Црне Горе. Нисмо имали финансијских средстава да их позивамо на наше састанке у Београду, али смо их повремено обавештавали о активностима на обнови Друштва. Коначно, били смо у могућности да после готово трогодишњих припрема одредимо датум одржавања Скупштине обнове – 22. јануар 1994. године, пет дана уочи прославе светог Саве. Скупштина је одржана у великој сали Библиотеке Србије на Врачару, захваљујући разумевању руководства те културне институције. Главни реферат на Скупштини поднео је композитор проф. др Душан Костић. Обраћајући се скупу од око осамде­сет представника културног живота Србије, професор Костић је говорећи о традицији Друштва, измећу осталог, рекао:

„Друштво никада није било национално ускогрудо и искључиво. А најбољи доказ за то је његова плодоносна сарадња са Друштвом Гајрет, као и са многим католичким друштвима у тадашњој Југославији.

Зашто ми данас приступамо обнови рада Друштва св. Саве? Постоје већ многе добротворне установе различитог профила и различите намене, па једна хуманитарна организација, више или мање, неће бити толико примећена на нашој јавној сцени. Али, у питању је нешто друго: реч је о потреби за обнављање оног просветарског карактера Друштва, који је Друштво имало од самог почетка и који никада није напуштало.

У Иницијативном одбору за настављање рада Друштва има директних потомака некадашњих покретача; затим су ту и људи, који још увек памте, из личног искуства, живи рад Друштва; потом су ту и људи, којима је животна вокација професионално бављење едукацијом нашег народа и који су, дабоме, обавештени о карактеру и раду Друштва; ту долазе људи, који се из професионалних разлога баве информисањем наше јавности и који су такоће упознати са радом Друштва светог Саве. Најзад, ту су и људи непосредно везани за културу овог поднебља па су исто тако упознати о свему што је битно за нашу активност. Како је сада погодна клима да се обнови све оно што је у нашем народу било од вредности, то није било тешко придобити људе за Иницијативни одбор, који је у свом деловању израдио сва потребна документа и предузео потребне законске кораке да се омогући даљи несметани рад Друштва.

У самом почетку рад крајем прошлог века је био ограничен на прилично узан географки појам – а то је југ Србије, па се затим по замисли оснивача Светомира Николајевића ширио у концентричним круговима на друга подручја старе Југославије.

Пред обновљено Друштво се данас поставља јединствени задатак у историји рада Друштва, а то је деловање у дијаспори. Стога желимо да обновимо постојање институције стипендирања оних одличних и сиромашних студената, дакле студената у првом реду, а ако буде могућности и средњошколаца, који би из иностранства долазили овде да на живим изворима, код наших зналаца и стручњака, изучавају оне предмете и стичу она знања која ће им пружити могућност да се детаљно упознају са духовним вредностима српског народа.

Свима нама је добро знано да су деца наших исељеника већ у својој првој и другој – о трећој генерацији и да не говоримо – скоро потпуно заборавила наш језик, нашу историју, наше обичаје и нашу музику. Оно мало што је до сада учи-њено, било је или недовољно и лишено сталне бриге и конзистентног плана, или је било сурогат и кич, као што су гостовања неких фолклорних ансамбала или естрадних певача и музичара. Ми желимо да доведемо изданке нашег племена да овде уче српски језик, српску националну историју, историју српске музике, наше народне обичаје и изворну српску етнографску грађу. Желимо, дакле, да наши људи у расељењу не забораве наш језик, историју, обичаје и музику – све наше културне и духовне вредности, које нас с правом стављају уз бок најстаријих на-ција у Европи, а са друге стране, желели бисмо да се наши студенти одавде боље упознају са достигнућима техничке цивилизације у свету, па бисмо стога издејствовали стипендије за проучавање техничких и хуманих остварења у развијеним земљама где је напредак на вишем нивоу од нашег посебно на пољу савремене технологије. На тај начин они би по повратку у земљу унапредили и наш материјални живот.

Како је од свог самог почетка Друштво било ванстраначко, тако ће оно наставити тим стопама и у будућности. Уосталом, и сам састав Иницијативног одбора то потврђује. Наставићемо са радом тамо где је Друштво једном стало, имајући сада као нови циљ један далеко већи задатак. У нашем раду се нећемо обазирати на тренутне политичке прилике. Ми морамо да размишљамо изван категорије дневне политике, ми морамо да размишљамо о својеврсној ренесанси нашег народа и ту ће доћи до изражаја искључиво оно што је духовно и културно или уметничко. Желимо да се успостави стални проток идеја и мисли, које уједињују и спајају, а не да водимо неке идеолошке борбе или да будимо ниске инстинкте. Желимо, другим речима, да створимо јединствен српски духовни простор у свету, једну раван где би се сусретали са свима.

Свети Сава је био први српски просветитељ, мислилац, творац државе и аутокефалне цркве. Али, био је и онај, који је помирио завађену браћу. Све ове побројане квалитете желимо да задржимо у првом плану наше даље активности…

…Потпуно смо свесни да су успеси далеки и да се могу очекивати тек са генерацијама које наступају. Таква је природа обавеза којих се прихватамо у раду Друштва. Не сумњамо, ипак, да ће наши напори уродити плодом и бити крунисани одговарајућим резултатима у некој ближој или даљој будућности, јер смо свесни да нам је сада више него икада у нашој историји потребно спознавање наших правих корена, и очување свих цивилизацијских тековина и вредности, које наш народ чине једним од староседелаца света. Наше праве вредности су такве да се њима можемо да поносимо, али су на жалост у ширем свету непознате. На будућем главном одбору је да се о томе постара.

Уопште, у времену и на простору нашем садашњем, где већина руши и разграђује, преузимамо на себе улогу оних, који можда једини граде за будућност у овом сектору активности друштва, имајући пред очима баш визију наше будућности.”

Учесници Скупштине обнове са одобравањем су поздравили говорника. Затим су наступили виђени гости и учесници овог заседања. На крају рада Скупштине изабран је Главни одбор од 23 члана у који су ушли: професор Филолошког фаултета у Београду др Злата Бојовић, новинар и публициста Младен Гавриловић, књижевник и новинар Мило Глигоријевић, доцент Факултета музичке уметности др Димитрије Големовић, професор Универзитета уметности др Милан Дамјановић, сликар и сценограф Миомир Денић, новинар и дипломата Душан Зупан, правник и делегат из Црне Горе Бранко Кажанегра, адвокат Јован Кажић, ком-позитор проф. др Душан Костић, начелник Санитетске управе ВЈ генерал-мајор др Мирослав Милетић, начелник кардиолошке клинике на ВМА проф. др Александар Милошевић, адвокат Михаило Младеновић, проф. др Драгана Мршевић-Радовић, уредник РТС мр Снежана Николајевић, новинар Горан Опачић, амбасадор и подсекретар у МИП-у Јован Печеновић, проф. Филолошког факултета др Новица Петковић, књижевник Радослав Петковић, директор Представништва Владе Републике Српске Крајине мр Славко Пријић, декан Физичког факултета проф. др Илија Савић, директор Историјског института САНУ др Славенко Терзић, академик проф. др Војин Шуловић.

У надзорни одбор изабрани су директор Хемпростана Бранко Белић, проф. Физичког факултета др Драгољуб Белић, правни саветник у Министарству просвете Владе РС Војислав Брауновић, проф. Филолошког факултета др Драгана Мршевић-Радовић и проф. др Ивица Радовић.

За првог председника обновљеног Друштва изабран је адвокат Михаило Младеновић (уз договор да га после годину и по дана на том положају замени проф. др Душан Костић), за потпредседника је дошао композитор проф. др Душан Костић, а за генералног секретара новинар и публициста Младен Гавриловић.

По завршеном раду Скупштине обнове, почеле су припреме за формирање редакције „Братства” (орган Друштва који је излазио као годишњак). У прву редакцију годишњака ушли су чланови Главног одбора др Злата Бојовић, Младен Гавриловић, др Драгана Мршевић-Радовић, Душан Зупан, Горан Опачић и Јован Печеновић. После једногодишњег рада направљен је избор рукописа из свих до тога времена објављених бројева. Била је то нека врста зборника. Непосредно по изласку из штампе овог капиталног дела радова умних људи старе Србије и Југославије, приступило се планирању првог броја нове серије „Братства” са изабраним уредником др Златом Бојовић.

У међувремену је отворен и први циклус предавања у јесен 1995. године, затим је одржан други циклус у пролеће 1996, и коначно трећи у јесен исте године. Предавачи су углавном били академици и професори Београдског универзитета, као и други истакнути културни и јавни радници Београда.

Организовањем предавања започела је са радом трибина овог Дру-штва. Према замисли редакције, сваки циклус предавања обавезно обухвата и једно посвећено личности светог Саве и његовој делатности у српском народу. Предавања такође обухватају, што је и учињено у другом а посебно трећем циклусу, теме из области историје, етнологије, уметности, фолклора, музикологије, развоја политичких и економских прилика на овим нашим просторима као и активности у мећународном животу.

Имајући у виду да један број чланова главног одбора није показао задовољавајућу ангажованост у раду Друштва, одлучено је да се приступи припреми ванредне скупштине, шест месеци пре истека садашњег мандата чланова руководећег тела. Тако је на дан 22. јуна 1996. године у просторијама Друштва у Македонској ул. бр. 22 одржана ванредна Скупштина на којој је председник Михаило Младеновић поднео реферат. У свом излагању господин Младеновић је, измећу осталог, закључио:

„Ако резимирамо, можемо бити задовољни оним што је ураћено, имајући у виду да је почетак рада Друштва обављен без потребних новчаних средстава, без просторија и под окрутним санкцијама према нашој земљи. И упркос томе, Друштво је задржало своја основна обележја: било је и остало најстарије хуманитарно друштво код Срба, обновљен је рад, покренут је поново часопис „Братство”, основане су прве подружнице. Друштво се такоће пробило у јавност преко медија.

У наредном периоду, треба кренути са стипендирањем оних који то заслужују, отворити сопствене књижаре широм Србије, које ће снабдевати ученике и студенте по сниженим ценама школским прибором, а нарочито оне најсиромашније одликаше, истовремено издавати „Братство” и одржати јавну трибину са новим циклусима предавања.

Обновљено Друштво стало је на своје ноге, па се може веровати да ће очувати српски дух наших људи у земљи и изван отаџбине и достој-но представљати свој историјски српски народ.”

На Ванредној скупштини изабран је и нови Главни одбор Друштва у следећем саставу: професор Филолошког факултета др Злата Бојовић, новинар Младен Гавриловић, професор Факултета музичке уметности др Димитрије Големовић, управник библиотеке града Београда Симеон Бабић, професор Филолошког факултета др Драгана Мршевић-Радовић, адвокат Михаило Младеновић, генерал ВЈ др Мирослав Милетић, начелник кардиолошке клинике на ВМА професор др Александар Милошевић, новинар мр Снежана Николајевић, професор Филозофског факултета др Јасна Јанићијевић, амбасадор у пензији Јован Печеновић, новинар Горан Опачић, опуномоћени министар у МИП-у Душан Зупан, уредник у Танјугу Перо Спаравало, уредник програма Градске библиотеке Јасмина Нинков, саветник у МИП-у Душан Пауновић, проф. др Петар Влаховић, проф. ОШ „Милош Црњански” Љиљана Николић, књижевник Мило Глигоријевић и декан Физичког факултета проф. др Илија Савић.

На првој седници ГО изабрано је руководство Друштва: за председника Јован Печеновић, за потпредседнике Младен Гавриловић, Горан Опачић и Душан Зупан, а за генералног секретара проф. др Јасна Јанићијевић.

Чланови Надзорног одбора су Александра Вранеш, Оливера Тауша-новић и Зорица Несторовић.

На истој седници разговарало се и о програму рада за наредни период и одлучено да се изабере Извршни одбор као уже тело Главног одбора ради ефикаснијег и плодотворнијег рада Друштва. Утврђен је пројекат о расписивању наградног литерарног конкурса са темом о светом Сави за ученике основних и средњих школа. Образована је и редакција која ће оцењивати радове ученика и поделити награде на Дан светог Саве 27. јануара 1997. године. Одлучено је да редакција „Братства” припреми и да у штампу први број нове серије овог годишњака, који у неку руку представља и званични орган Друштва.

М. Г.