ОБНОВЉЕН РАД НАЈСТАРИЈЕГ ХУМАНИТАРНОГ УДРУЖЕЊА ЗА ШИРЕЊЕ ПРОСВЕТЕ И КУЛТУРЕ
Откад је света и Српства, име најмлађег сина Стефана Немање, Растка, потоњег монаха Саве, синоним је за идентитет писмености, културе и духовности у Срба. И симбол њиховог трајања у кући сазданој ни на Истоку, ни на Западу, како је сам Светац писао.
„Јер, како да га назовем“, каже професор Београдског универзитета др Радмила Маринковић, спајајући у тој упитници све недоречено и речено, и све оно што ће настати на имену Светога Саве. Управо на тој премиси саздано је и Друштво „Свети Сава“.
Могло би се и данас рећи, као и у време кад је основано, да је то клуб његових поштовалаца и настављача његове мисије. С том водиљом је кренуло у живот пре 110 година; са истим циљем наставља да живи и пре два пролећа, када је званично обновљено после насилног гашења априла 1941. и легалног уморства на почетку сада већ оне, бивше, Југославије.
Круг се увек затвара
Др Јасна Јанићијевић, професор београдског Филолошког факултета и члан Главног одбора Друштва „Свети Сава“ изричито наглашава да полувековно замирање овог најстаријег хуманитарног удружења за ширење просвете и културе међу Србљем у земљи и дијаспори не боји новим колоритом активност коју је у пролеће 1886. започео његов прародитељ Светолик Николајевић, књижевни критичар, члан Краљевског ученог Друштва и оснивач катедре за светску књижевност на београдској Високој школи. Штавише, круг се затвара: и онда су Срби били у расејању, дакле у Босни, Херцеговини, Старој Србији, а данашњој Новој Македонији, у Хрватској и диљем земаљског шара.
У тој традицији наставља да живи и часопис „Браство“, покренут 1887. године, чија 32 броја, објављивана до 1941, помно чува потомак др Јована Хаџи-Васиљевића, дугогодишњег секретара Друштва „Свети Сава“, сада и сам секретар обновљеног удружења – Младен Гавриловић. Кад се на пролеће појаве прва два броја неке врсте репринт издања овог часописа, сада наравно по осавремењеним називом „Братство“, са избором најбољих чланака, есеја, историографских и етнографских студија најугледнијих професора, књижевника и дипломата онога доба, нит трајања ће коначно бити спојена.
С поштовањем каквим се разгледају реликвије, Младен Гавриловић ће показати ко је све писао за „Браство“, а др Злата Бојовић, такође професор Филолошког факултета и члан Главног одбора Друштва, издвојиће умове које ће ново „Братство“ пренети. Осим Стојана Новаковића, Јована Хаџи-Васиљевића, Владимира Ћоровића, Васе Чубриловића, Богдана Поповића или Миодрага Ибровца наћи ће се ту и студија Драгослава Страњаковића под називом „Држање званичне Србије за време устанка у Херцеговини и Боки 1882. године“. Намерно је издвојена, не само због наука новим поколењима, него и због оног круга који се зат вара .
Поново стипендије
У том контексту следи и прича о другим хтењима обновљеног Друштва „Свети Сава“. Сад о оним хуманитарним, како се крсти са почетка. Намера је да се формирају фондови за стипендирање сиромашних, а одличних ђака студената. Намера је и да се отвори књижара из које ће се они бесплатно снабдевати, не би ли се преостале књиге продавале по набавној цени, без зараде дакле. (Две године већ стоји молба за такав локал у Скупштини општине Стари град, вербалних обећања има, али конкретног одговора нема.)
Намера је и да се издавачка делатност прошири, па да на ред најзад дођу и књиге које ће бити оличење српске културе, попут лексикона који би, рецимо, обухватио 100 појмова на тему „Свети Сава и његово доба“, о чему сања др Злата Бојовић („Своју улогу видим у тој врсти посла“, каже.)
Ту су и предавања о Светом Сави. Већ је организован један циклус, следи јесењи ред.
Па оснивање подружница по Србији и после преко њених граница. („Нема разлога да Друштво буде елитно, метрополско“, рећи ће др Јасна Јанићијевић.)
Сасвим напослетку, мада то увек бива на почетку, следи прича о парама. Било ово Друштво некад богато. Најбогатије. Имало имања у Сарајеву, Битољу, Гостивару,“ плац у београдској Милоша Великог улици, две четвороспратнице у Душановој, па у Ускочкој… Од тога издавало „Браство“, помагало ђаке и студенте, организовало вечерњу школу за раднике у Дому „Светога Саве“ на Дорћолу. И све биле донације. Биле, па одузете. Другима поклоњене, распродате или заслужним друговима уручене.
Задужбинарство се ни данас није изгубило, мада се добрано компромитовало. У донаторству које је у традицији српске културе и просвете, ми хоћемо да нађемо извор финансирања. Спонзори , добри људи, легатори могу сачинити неку врсту конзорцијума. Да нама помогну, али и да се укорене преко Друштва. Верујем да их има – каже за крај др Јасна Јанићијевић, не само због добрих намера или апела, него и због оне приче на почетку текста, због имена Свети Сава.
