Милана Бабић
Снима се филм о Николи Тесли. Одмах се поставља питање да ли се један таква личност може представити у двосатном умјетничком исјечку − један тако многослојевит унутрашњи живот, какав је чињенично био Теслин, у два или три сата филмске траке? Колико треба само времена да се пређе Теслина животна путања: Смиљан, Госпић, Раковац, Грац, Марибор, Праг, Будимпешта, Париз, Њујорк, Београд, Чикаго, Колорадо Спринг…
Представљање личност Николе Тесле у медијима стално балансира између фаустофског типа научника и аскетско-анђелског лика потомка старе српске свештеничке породице. Ниједан људски живот није лако подвести под јасно дефинисане чињенице, контуре, јасну линију која иде у овом или оном правцу.
Оно што ће сигурно искористити за холивудски блокбастер, биће фаустовска компонента Теслине личности. Напросто зато што су приче о алхемичарима, уговорима са ђаволом, продавању душе зарад вишег знања, нешто што побуђује људску машту, причу прави интригантном, а композицију филма готски заводљивом. Да ли Теслина животна прича даје пуно елемената за фаустовску обраду? Да.
У Теслиној животној причи има и прометејевског рвања са Богом, и наде да се може промијенити ток људске историје, и осјећања да је остварљиво одгонетнетање суштине земаљске кугле (’металне лопте’), и вјере у могућност својеврсног контакта са људима на Марсу. Тесла је заиста јако цијенио Гетеа, његовог ’Фауста’ је знао напамет. Гете је рекао: ’Боже, дужан си ми још један живот’. Поједини аналитичири Гетеовог дјела су то тумачили као његову својеврсно признавање будистичког вјеровања у сељење душе. У ствари, Гете је, исто као и Тесла, имао невјероватну стваралачку енергију, и у старости његов стваралачки дух није посустајао. Тесла ће (мало прије саобраћајне несреће) слично као Гете изјавити: ’Нисам уморан од живота и не осјећам потребу за одмором. Осјећам да сам пун енергије. Имам толико много послова које треба да обавим да сада не могу да мрем.’
Као дијете, Тесла је изгубио старијег брата. Због братове несрећне смрти, цијели је живот носио осјећање кривице. Осјећао се као да је брату узео пламен проналазаштва пвенство порода. Његова биографија свједочи да је одлазак далеко од своје земље одабран, не само због тога што је Америка земља која пружа могућност за веће истраживачке подухвате, већ што је она Тесли давала илузију даљине од болних сјећања.
Своју интуицију и дар проналазаштва Тесла приписује мајчиној линији. Тесла је несумњиво био конфликтна личност. Без обзира што говори и афирмативно о своме оцу – као о оном који му је развио моћ памћења, расуђивања и критичког односа према појавама и људима – очигледно је да је, након смрти Теслиног брата Данета, њихов однос прожет конфликтима. Очев ’фаворит’, по доступним подацима, био је први син.
Тесла је неоправдано маркиран као чудак у свом односу, тачније, неодносу према женском роду. Он заиста није испољавао тежњу за заједницом са женом. Ипак, нетачно је да је био женомрзац: ’Ја жену сматрам за узвишено створење које нисам достојан’, каже на једном мјесту. Јасно је из његових ставова да је био свјестан да је проналаштво дар који захтијева да му се човјек комплетно преда. Сву своју енергију Тесла је, потпуно свјесно, посветио свом дару. Ипак, често се жалио на усамљеност које му је одрицање од женског друштва донијело.
Као и сви људи високе интелигенције, имао је неке своје маније: често прање руку, ношење рукавица, потребу да заврши све што је започео. Горко је зажалио што је почео читати Волтера, јер је морао прочитати приближно сто ситно штампаних великих томова што их је ’монструм написао’.
Парадоксалност Теслине личности огледа се и у томе да се, као научник, држао механистичке теорије живота, а при том се никада није престао молити Богу. Нити једног дана у свом животу: ’Још од младости, прије спавања, клечећи на голим кољенима, молио сам се Богу… Тако сам се молио све до своје педесете године. Од тога се доба молим другачије, но то је свеједно, суштина је иста, и ја се молим Богу свакога дана.’
Тесла је био отвореног ума и за друге свјетове, религије, размисшљања, ставове. То што је проучавао будизам више говори о степену његове отворености, спремности да свуда види одраз једног истог Духа, него да се приклањао другим вјерама. Своју потребу да чини добробит у име човјечанства Тесла је видио, прије свега, као хришћанско надахнуће.
Теслина необична, симболично-визионарска прича, она која га највише везује за антипод фаусовске приче, је прича о бијелој голубици. Необично је волио голубе, осјећао је посебну везу са овим животињама – да ли због своје усамљености, посвећености природи или због тога што је голуб, колико птица висина, и птица која воли земљу и људе – тешко је одгонетнути. Теслина прича о бијелој голубици на рубу је фикције. Бијела голубица га је свуда пратила. Он ју је хранио, лијечио, разумио. Изненада, једне ноћи, голубица је дошла да саопшти да умире. Када је Тесла схватио њену поруку, појавила се свјетлост из њених очију. Опис те свјетлости дјелује неземаљски: ’Да, била је то права свјетлост, снажна, бљештава, засљепљујућа свјетлост, свјетлост далеко јача него што сам је ја икада произвео најснажнијим лампама у својој лабораторији.’ Када је та голубица изашла из Теслиног живота он је схватио да је његов посао окончан и да неће успјети завршити своје дјело.
У својој аутобиографији Тесла је описао начин на који је од ране младости имао способност да створи прецизну слику проналаска прије него што га направи – врста обдарености која се у психологији назива способност визуелног размишљања. У младости, Тесла је вјеровао у Човјека. Борба за признање, статус научника, те борба за патенте (које су му немилосрдно други крали), па немогућност да оствари своје амбициозне подухвате, и на крају етикета лудака зачињена понижењем да добије награду са именом свог највећег непријатеља, Теслу ће довести до сазнања да је рушилачки, зао елеменат у човјеку нешто што се не смије потцијенити. Главну своју замисао, тајно оружје које је предмет бројних спекулација и теорија завјере, стога никада није пренио на папир.
Тесла је сахрањен, по његовој жељи, уз двије пјесме: ’Аве Марија’ и ’Тамо далеко’. Можда Теслу ништа и не описује боље од избора ових композиција. Да ли ће животна прича највећег свјетског научника, Србина који је по многима човјек ’који је изумио двадесети вијек’, у високобуџетном холивудском филму успјети да пренесе барем дио величине његовог стваралачког духа, или ћемо гледати само трилер сладуњаву верзију растрзаног бетменовског генија? Остаје да се види. Оно што такође остаје неизвјесно, јесте судбина његових посмртних остатака.
Од 1957. године, прах Николе Тесле, налази се, са његовим личним стварима у Музеју Николе Тесле. Како се десило да Теслино запаљено тијело заврши у музеју (и зашто је уопште извађено из утробе земље па запаљено) умјесто да буде достојно сахрањено, вјероватно је одраз чудноватог стицаја околности, мада, када је једна оваква личност у питању, и све теорије завјере долазе у обзир.
Душан Зупан, предсједник Друштва ’Свети Сава’ износи, у свом апелу (објављеном у Политици 2011. године) да ’нико досад није изрекао озбиљан аргуменат због чега је добро да Теслин пепео чами у музејској позлаћеној кугли.’ 2006. године СПЦ се понудила да се пепео Николе Тесле сахрани у крипти Светог Саве на Врачару. Међутим, до тога још увијек није дошло.
Четири су начина да се човјеково тијело сахрани: да се преда земљи, ватри, води и ваздуху.
Хришћански обред сматра сахрањивање тијела у земљу као најисправнији начин односа према упокојеном, по ријечи Господа: ’прах си и у прах ћеш се вратити’. Земља по којом ходамо је буквално многобројна гробница − вијековима и вијековима се људско тијело полаже у њу. Када се тијело не би распадало не бисмо могли ходити земљом а да је не скрнавимо. Смрт је страшна. Помисао на њу је страшна. Можда нема језика на свијету који као српски језик одражава ту страхотност смрти самим језичким изразом. У ријечи нема вокала па слово ’р’ преузима функцију вокалности. Ријеч ’смрт’ садржи пад, јачину, удар – звучношћу одражава неминовност, трагедију завршетка људског живота.
Да ли због све већег броја људи на планети, да ли због заборава, да ли због практичности – савремена пракса сахрањивања намеће, у посљедње вријеме све интезивнија, спаљивање (кремацију) као форму сахрањивања. Хришћанска Црква не допушта опело, осим у случају када је тијело кремирано без сагласности упокојеног, ономе који је кремиран. Разлози су многобројни, а пресудна је сама светост људског тијела, које је храм Духа Светога. Тијело је велико јер је Бог постао тијело, постао човјек, и као такав васкрснуо и вазнио се на Небо − заувијек спојивши човјека и Бога.
Кремација одражава тежњу овога свијета да се мртви, као и смрт, те прикази страдања (тенденција посебно присутна у визуелним медијима) елиминишу из нашег свијета, да заборавимо да она постоји.
Кад год се раде анкете, међу Србима, кога сматрају највећим Србином свих времена, појаве се два имена. Под један Свети Сава, а под Никола Тесла. Један је био свештеник Божји, други син свештеника. Уједињени у тежњи да за свој народ ураде највише, у стремљењу да сву своју енергију усмјере на остварењу виших циљева, Свети Сава и Никола Тесла обједињени су и постхумним мучеништвом – спаљивањем.
Храмови и гробља су мјеста молитве, мјеста светости, мјеста тишине. И јеврејски и хришћански обред сахрањивања носе димензију светости, озбиљности, пажње и љубави према ономе који пролази кроз капију овога свијета. Сваки вјерник жели да буде сахрањен близу мјеста молитве. Зато је страшно што један Никола Тесла, који је као и сваки човјек несумњиво имао своје узлете и падове, али човјек који се, по сопственом признању, цијели живот, сваки дан, молио Богу, био син свештеника, и син свог народа, пребива сам − отргнут и од земље, и од молитве.
