Много тога би требало довести у ред. Боли ме, на примјер, што наш славни Никола Тесла, један од највећих свјетских научника и проналазача, још није достојно сахрањен.
У априлу 2006. године послао сам предлог Светом Архијерејском Сабору, да се посмртни остаци највећег српског генија у науци, похране, према хришћанском обреду и обичају, испред Храма Св. Саве, на Врачару.
У том писму сам поред осталога, рекао:
Као званично лице Цркве са простора Канаде, гдје је Никола Тесла упечатио себе понајвише, осјећам се позваним да вам доставим наше сазнање о лику Николе Тесле као Србина, хришћанина и православца, са молбом да се ово питање уврсти у дневни ред овогодишњег редовног мајског Светог архијерејског сабора.
Ако се испред Саборне цркве налазе Доситеј и Вук, два духовна великана српска, чије је дјело, у њиховом времену, понекад мимо Цркве расло и стасавало, а којима је на крају, ова почаст указана, сматрам да би Теслиној величини било примјерено да се његови остаци нађу под скутима нашег највећег храма, у подножју цркве коју ова генерација Срба, у вријеме процвата науке и проналазака заснованих у великој мјери на Теслином раду, довршава као залог утврђивања вјере православне…
Разлога за овај потез има много. На првом месту постављамо питање: смије ли се Црква одрицати своје дјеце духовне, напосе најуспјешнијих међу њима? Тим прије, што је својатања Тесле и његовог сврставања у таборе, националне и идеолошке, којима никако не припада, и прије било, и што ће такви покушаји, а то сви знамо, у овој, јубиларној години, бити жешћи него икада раније, са намјерама да се овај велики Србин у очима цијелог свијета, заувијек одвоји од духовног контекста у којем је његов гениј природно стасавао: од Српства и Српске цркве.
Мислим, зато, да имамо одговорност коју нам намеће цијели наш род, да сада, у овој години и у овом сазиву, сагледамо чињенице и јавно се огласимо на начин који ће великог сина нашег рода сврстати во вјеки вјеков тамо гдје заиста припада.
Тесла је рођен у српској свештеничкој породици. Отац Милутин Тесла, био је парох у Смиљану, Лика, а остаје забиљежен његов изузетан и успешан напор да се од аустријских власти испослује дозвола за формирање госпићке парохије и подизање цркве у овом граду.
Са мајчине стране, од стране Мандића и Будисављевића, готово 40 лица носило је свештеничке мантије, а Теслин ујак Никола постављен је за епископа зворничко-тузланског, и касније за митрополита дабробосанског.
Живећи у Америци, Тесла је са својим ујаком био у присним и срдачним односима, што потврђује њихова преписка. Дакле, у којем духу је Никола Тесла одгајан, сасвим је очигледно.
Као зрео човјек, Тесла ће увијек говорити да је Србин и православац. О српству Теслином има много свједочанстава. Оно се показало и доказало у вријеме српске голготе у Првом свјетском рату, током његове посјете српским крајевима, и у разговорима са српском омладином у Загребу и Београду.
Теслина припадност вјери православној природна је и подразумијева се до те мјере да је, за живота његовог, никада није требало посебно истицати. Да није тако, зар би Тесли припала част да, новембра 1938. године, кумује српском храму у Гери, у Индијани? Да није тако, зар би Тесла своме оцу и својој мајци на гроб поставио хришћанске православне споменике?
Натпис на очевом гробу једноставан је и свједочи о оданости и припадности сина оцу:
Протојереју и пароху госпићком
МИЛУТИНУ ТЕСЛИ
*1819 +17. 4. 1879.
Благодарни син
НИКОЛА
1889.
А свештенику Ђури Орлићу, пароху у Оточцу, Тесла је, приликом посјете своме старом крају, јасно рекао: „Моја вјера је вјера мога оца.“
Једини разлог да се у вези са Теслином православном вјером појаве неке сумње, била је чињеница да је његово тијело кремирано.
И ту желимо да укажемо на један парадокс: Тесла се својим животом, од колијевке када је његово окружење о његовом расту одлучивало, па до тренутка када је уснуо у Господу на Божић 1943. године, ничим и никада није одвојио од тијела Православне цркве; тек оно што се десило након његове смрти – на шта он није могао утицати – постаје препрека да буде без зазора сматран Србином и православцем.
Зато је нарочито важно да ово питање сагледамо у свијетлу чињеница.
У својим зрелим годинама (1901), Никола Тесла ће јавно рећи једном странцу, Џону Филипсу Александеру: „Што се тиче мојих религиозних убјеђења, ја припадам Грчко-православној цркви, у којој је мој ујак, најмлађи брат моје мајке, сада Митрополит, али бих много радије себе назвао хришћанином.“
По упокојењу, Теслино тијело је изложено пред вјернике и опијело су, у катедрали Светог Јована Богослова у Њујорку, обавила два српска православна свештеника – протојереји Владо Мрвичин и Душан Шуклетовић. Нико ово ниједног тренутка није сматрао чудним или необичним. Био је то природан чин којим је означен крај земаљског вијека Николе Тесле, Личанина, Србина и Православца.
Оно што је необично, дешава се тек после Теслине смрти: извршено је насиље над његовим тијелом и његовом жељом. Тијело је после опијела сахрањено на гробљу у Фернклифу, у Арслију, дакле – положено у земљу, да би накнадно, после неколико мјесеци, било извађено и спаљено!
О томе да је тијело заиста однијето на гробље, свједочи прота Шуклетовић: „После опела тело Теслино је однешено на гробље, око 35 миља северно од Њујорка… Касније се говорило, заправо шапутало да је тело Теслино спаљено по налогу С. Косановића…“
Тако се прота Шуклетовић ограђује, па каже: „Ја сам извршио своју дужност према прописима Православне цркве и савест ми је мирна. Оно што сам ставио на хартију у вези са Теслином сахраном је тачно, тако ми Бог помогао!“
О личности и карактеру Николе Тесле најбоље свједочанство даје Сава Н. Вујновић, аутор књиге „Никола Тесла и његово време“. У тој књизи Сава закључује: „Тесла је по рођењу био Србин, по васпитању православни хришћанин, по карактеру Личанин-крајишник, а по животу истински аскета.“
* * *
Ово Свети архијерејски сабор је тада донио одлуку да се Теслини посмртни остаци пренесу и сахране испред Храма Светог Саве на Врачару. Но, томе се успротивила Демократска странка и преко свог градоначелника Ненада Богдановића осујетила доношење позитивне одлуке у Скупштини Града Београда.
За утјеху, Сабор је донио одлуку да се одржи парастос у Саборној цркви, на којој сам имао част и радост да началствујем. Такође, добио сам узвишен задатак да, по парастосу, одржим говор о Тесли.
Не престајем да се надам да ће нека разумнија градска власт ипак једнога дана уважити жељу Цркве да дуг према Тесли одужимо тако што ћемо га најзад сахранити како доликује – по православном обреду.
Из књиге „Ковчежић успомена“
