ВЕЛИКА НАГРАДА
ТЕМА: Ничег нема без почетка, ни народа без свог претка
Ткање или осипање?
Пола дванаест, још мало па ће подне. Нека чудна лепљива врућина и жега. Улице пуне прашине, најлонских кеса и опушака од цигара. До мене се гура жена са две огромне, пластичне, флекаве торбе без рајсфершлуса. Торбе свезала канапом да би их лакше притегла преко рамена. Стоји у чврстом раскорачном ставу, као да је спремна за борбу.
Погледах је мало боље. Па и није тако груба и дрска као што ми се у први мах учинло. Коса јој до пола седа, од пола испрано, прљаво наранџаста. Дугачка, необично савијена у неку локну што подсећа на пунђу. На лицу пуном бора, оних ситних , назире се хиљаду брига. У очима видни немир и неспокој. Као да леже и као да се буди са бригама. Решава их – и све су битне и све су важне и све су хитне. Чудно помера и трза усне, на тренутак климне главом као да отпоздрвља. Тако смежурана, усахла и сама, на овој преподневној јари, стоји поред мене непозната, безимена жена.
Муњевито, попут бритког мача, сасече ме мисао, знојећи ми чело: “Ова жена, тако смежурана , усахла и сама, што стоји ту уз мене, овде и данас у пола дванаест, без наде и осмеха, без достојанства, није безимена жена! Име јој је Србија! У једну пластичну и флекаву торбу, без рајсфершлуса, спаковала своју славну прошлост, а у другу своје знање и мудрост, па их везала канапом у мртви чвор и путује трамвајем у будућност!“
Трамваја још нема. Петнаест до дванаест , још мало па ће подне! Сунце своју врелину разлива по асвалту и пржи. Преплави ме толика туга, да ми се и укус у устима промени, постаде некако метални. Нервозно цупкам ногама. Осећам да ми клецају. Најрадије бих сео! Мука ми је. И глава почиње да боли. Немам снаге да се окренем и да је поново погледам. Плашим се да нам се погледи не сретну. Осећање срамоте и немоћи у мени пролама крик: „Шта то урадисмо себи? И ми млади, незнајући, и ви одрасли свезнајући! Наш почетак, светлу нит, сада умршену у чвор, у живо блато бацисмо! Наше претке, кад нам затреба, на речима прослависмо, а на делима немилице потрошисмо и неправедно заборависмо! Па онда, народе српски, има ли те? Има ли те сад, кад нам је мајка Србија, под теретом светих дарова из пластичних, флекавих торби, скоро посустала и на коленима чека трамвај за сутра?“
Изненада дуну ветар и поче крупна киша. Осећај мемле и влаге је у ваздуху. Прашина пада право у очи, а оне најлонске кесе се лепе за лице. Тако заслепљени нећемо видети трамвај – ако и стигне!
Трамваја још нема. Десет до дванаест, скоро је подне. Киша се претвори у лед и поче да пада све брже и све крупније. Мало се померих у страну и угледах жену како са торбама прилази контејнеру у намери да их баци.
Мокра и сама, без помоћи и подршке није имала избора! Жена јака, ал несхваћена, мора да се ослободи терета са рамена и канапа око врата, и да почне из почетка у десет до дванест! Не због себе, већ због своје деце!
Приђох јој. Велики комади града тукли су по нама. Скупио сам снаге да је погледам и кажем: „Немојте бацити торбе! Помоћи ћу вам да их заједно унесемо у трамвај!“ На њеном лицу осмех, у мом срцу олакшање!
Трамвај стиже у пет до дванаест. Скоро је подне. Тешким корацима, жена се пење уз степенице носећи једну торбу, а ја другу. Седа на прву празну столицу и, гледајући ме очима пуним захвалности, из торбе извади књигу, прашњаву и без корица. „Ово је за тебе.“ Гледао сам час у њу, час у књигу.
Кнедла ми застаде у грлу. Преврћем листове. Ређају се слике:
„Радоје Домановић, српски писац, политички прогањан, умро у 35-ој години сам, сиромашан, огорчен и разочаран….“
„Сава Шумановић, српски сликар, прогањан, мучен и стрељан јер је одбио да се одрекне ћириличног писма. Слике су му остале потписане само годином. Заједно са још 150 Срба сахрањен у масовну гробницу…“
„Петар Бојовић, српски војвода, начелник штаба Прве армије и Врховне команде, 1945. брутално претучен до смрти на прагу своје куће. Тело јунака из Кумановске и Брегалничке битке на таљигама пребачено на Ново гробље, а народу забрањено присуство сахрани …“
Срце ми лупа, рука дрхти, али преврћем листове даље и читам наглас:
„О, публико српска, добричино моја, како си грдно проста и наивна. Прошао је 29.мај, али смо остали ми. Ми исти онакви какви смо и пре били. Из луднице изашли сви здрави и читави, будале се пропаметиле, а већ они што су били паметни постали генији….“
Р. Домановић
Сад већ знојавим длановима затварам књигу и привијам је уз себе. Нешто ме гребе у грлу. „ Хвала вам.“, једва изговорих. „Како се зовете?“ Тихо и некако свечано, уморна жена изговори кратко: „ВЕРА!“
Станица. Трамвај се зауставља. Врата се отварају. Киша је престала и најзад право пролећно сунце поново сија. Излазим из трамваја, носећи две огромне, пластичне, флекаве торбе без рајсфершлуса. Пружио сам корак, журећи у школу. Изненада, дршке ослабише и торба ми испаде баш ту на месту где је Синан паша спалио мошти Светог Саве желећи да се српски народ одрекне своје православне вере. Подигох књигу што је испала из торбе.
„Није ми жао што су крали моје идеје, већ што нису имали своје.“
Испод овог текста насмејан лик Николе Тесле. Прекрстих се. Оставих књигу, ту где је и пала. Нек нас одатле гледа његов лик, подсећа и опомиње. Ту му је место! Народе српски, осветли своју душу баш онако како је он осветлио цело човечанство. Подари му вечни мир јер није волео таму, већ светлост и бескрајни простор.
Сасвим случајно нашао сам две торбе за нови почетак и сад су моје бреме. А ви? Окрените се и мало боље погледајте свет око себе! Видећете свој народ, умазан и неумивен, савијен, посустао, уморан, како вуче и себе и терет до прве станице , чекајући воз или трамвај за сутра! Па онда, народе српски, има ли те?
Ако смо пошли погрешним путем, морамо наћи нови почетак!
Помози првом до себе!
Све што смо упрљали опраћемо, што смо поцепали зашићемо! Флеке ће избледети, рајсфершлус ћемо заменити, дршке причврстити ако нам је конац јак и чист!
Препородимо се!
Наш почетак, ту светлу нит умршену у чвор, што нам лежи бачена у живо блато, извадимо и упредимо у јак конац. Са њим да ткамо и веземо, да поправимо сваку стару српску шару што се изанђа и осипа на платну времена.
Тачно је подне. Сат откуцава дванаест! Свечани звуци звона са Светосавског храма, као лек за болесног враћају наду и охрабрење. Стојим пред Светим Савом и часним крстом, раширених руку, са јецајем у гласу и молитвом на уснама:
„Веруј, народе српски!“
Нек нас путем воде наши преци, њихова дела и мудре речи:
„Што год ткаш, везуј конце за небо!“
Николај Велимировић
ШИФРА „СВИЛЕН КОНАЦ“
Никола Боровчанин
ОШ „Свети Сава“, Београд
Професор – ментор Ивана Марковић
ПРВА НАГРАДА ЗА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
Дечјим очима гледам Савину земљу
САВИНА СРБИЈА
Савину земљу поглед ми тражи
али је нема, ни из далека,
негде скривена од зла и лажи
правду за Србе вековима чека
Савина Србија.
Хтео би’ да Савину земљу гледам
ал’ ми је пред очима тама,
да Свети Сава стоји крај мене
не би ме гледала рањена и сама
Савина Србија.
Кад би се вратио Свети Сава
да његова благост у Србију стигне
да помилује сву српску децу
и просвећена главу да подигне
Савина Србија.
Па да му кажем како ме боли
шго моје очи тужне људе виде,
како му се једно дечје срце моли
да путем вере поново иде
Савина Србија.
Како да Србија нађе пут тај
од хиљаду лажних што јој се нуде
да у даљини сија сунца сјај
на правом путу да опет буде
Савина Србија.
Има ли прозора са ког би видео
Косово, од тужних српских колона
да л’ би жалио, ил’ би се стидео
умире тамо, без молитве, без звона
Савина Србија.
Србија плодна, а деца јој гладна
ко сада бере њене плодове
искрена и топла а данас хладна
тужним звоном на молитву зове
Савина Србија.
Прошле су године, жељне доброте
собе без икона, живот без славља
време је да вратимо срцу топлоте
да стане на пут православља
Савина Србија.
Тако нам данас молитва фали
јер је у срцу оживела нада
узвраћа плодом, неће да жали
богата биће као некада
Савина Србија.
Опрости, Србијо, својој деци
за ове године црне, без вере
и опет радосна реко потеци
нека плодове богате бере
Савина Србија.
Шифра Србин
Ненад Вукановић, ученик
ОШ „Драган Маринковић“ Адрани
Наставница-ментор Славица Миловановић
Дечјим очима гледам Савину земљу
ГДЕ ТИ ЈЕ ЗЕМЉА СТРАНЧЕ?
Где ти је земља, странче?
Тебе не познајем ја.
Знале би реке
Тихе, далеке,
Да си један од нас.
Знала би земља родна,
Да си њеног семена плод,
Знало би небо да си му верно
Да једри њиме и твој брод.
Знала би шума да листаш овде
Снагу храста да имаш
и врба тугу да знаш.
Да л познајеш ланетов ход?
Имаш ли соколов поглед?
Знала би мајка да си јој чедо,
А ти би познао њу.
Познаје мајка косу златну
Ко срму и пшеницу…
Знао би ти за пекмез и проју,
За трпезу и пун сто.
Знао би, али како да познаш
Кад ниси пробао то.
Знала би река, знала би земља,
небо би знало и шума,
и мајка и трпеза пуна…
Знам ја да ти си ту,
Ал’ венама не тече нам иста крв.
Питаш се како?
Препозна се лако —
Далеко си био,
Ниси је снио,
Не познајеш Србију!
НЕ ЗАБОРАВИ
Не заборави, дете, из Савине земље да си…
Заборављаш, дете, где одрасташ
И којим се хлебом храниш
Заборављаш где су те корени везали
Где си живео, први пут проговорио
Први пут Боже правде изрекао
И ћирилицом прво слово прописао
Где си пробао погачу златну
Од пшенице српске
Са банатске земље свете
Где си се први пут
Са три прста прекрстио
У Ружици,
Где си колач са вином
Пред иконом студеничком
Пресекао, дете…
И сада тако стојиш
Тамо, негде далеко
Нашао си све што си пожелео, дете,
Ал’ си изгубио
Њу, земљу родну
Заборавио си је у себичном трагању…
А Она те никад напустити неће
На крилима својим изнова ће те дизати
Не дозволи, дете,
Да џепови ти буду пуни,
А снови празни…
Шифра: Уметница 81
Ана Мијаиловић
ОШ „Васа Чарапић“, Бели Поток
Професорка-ментор Добрица Ковачевић
ПРВА НАГРАДА ЗА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ
Путује Свети Сава, пут му је време
Изнад Раса, те тамне ноћи, бљеснула је блистава звезда. Њен сјај је био толико јак да је будила људе…
Сутрадан, у двору Стефана Немање, родио се Растко. Људи су причали да је ноћашња звезда наговестила његов долазак, и већ су у дечаку видели нешто посебно. Дечак је растао и у Расу начинио свој први корак.
Отада путује.
Увек је међу својим народом. Упућује га да чини добра дела. Не можемо га видети јер не жели да се показује. Крије се иза маске болесника, просјака, путника са ликом жене, детета, старца. Не жели да се према њему опходимо као према „оном“ што долази са српског двора. Жели да буде један од нас и да га гледамо тако. Тако нас упознаје. Када чујете да је учињен неки велики подвиг, да је дечак извукао друга из набујале реке, да је човек спасао невољнике из пожара, знајте да је ту био и св.Сава, наравно, прикривен. Спасиоци кажу да ни сами не знају да објасне шта их је навело да улете у опасност без размишљања, а не знају да је он управљао њиховим поступцима и чувао их. Видео је да имају чисту душу. И он бира људе којима ће прићи. Зле заобилази.
Обратите пажњу када следећи пут будете чули да је неки непознати човек учинио неко изузетно дело – и видећете. Те ноћи се на небу појавила блистава звезда чији је сјај био толико јак да је будио људе. То је његова звезда.
Он путује даље… Увек је ту, само га не видимо. Све време овог света је под његовим ногама.
Ученица: Марија Латиновић, IV разред Карловачке гимназије,
Сремски Карловци
Професор-ментор: Вера Гикић
