ВЕЛИКА НАГРАДА СВЕТОСАВСКОГ КОНКУРСА 2008-2009.
УСТАНИ СВЕТИ САВО И БЛАГОСЛОВИ ХЛЕБ КОЈИ ЈЕДЕМО
Свети Саво, Богом брате,
Што крај Творца мссто нађе,
Ти помози српском роду
Да покрене своје лађе.
Нек’ љубави, бура снажна
Сада пуни наша једра,
Нек’ путеви православља,
Снаже наша болна недра,
Дај нам Саво, брате, роде
Да будемо једна душа!
Не дозволи да паднемо,
Да се предак од нас гнуша.
Брате, Саво, најмилији,
Ти што снаге за све нађе,
Помилуј нас грешне, јадне,
Да нас Твоја љубав снађе.
Да нам душа напаћена,
Са Твог пута, сад не скрене,
Да нам љубав, милосрђе,
Тече сад кроз наше вене.
Не дозволи Богом-брате,
Да у мрак сад ми скренемо.
Помози нам, јадним, ниским,
Да нејаки, – опстанемо!
Сад је часак – најважнији,
Да спознамо Божје дело,
Да будемо снажни, смели,
Ојачамо вером тело.
Па да снажни, моћни, јаки
Још љубави другом дамо
Да Божанску љубав навек
У грудима осећамо.
И у духу православља,
Да се свако очовечи
Само када другом пружа,
Човек може да се лечи.
Нек’ се Србин вери врати,
И нека се он обожи.
Нека душу сад прочисти,
И нека се с братом сложи,
Устани сад Свети Саво,
Благослови хлеб на столу!
И помози роде српски,
Да смо јаки и у болу,
Српска браћа, род поносни
Да Те слави вековима,
Да из душе православне
Дамо љубав свим људима.
Невена Живановић
ПБШ „Димитрије Давидовић“ Земун
Професор: Гордана Шћепановић
ПРВЕ НАГРАДЕ ЗА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ
Остави мрак и прихвати се свјетлости
Заборави пролазност и приви се вјечности
Размисли у топлог дома дубокој сјени,
Зашто плачу иконе старе?
Зашто су влажни образи њени
И ране Христове крваре?
Сјети се приче о Светом Сави
Који зарад српства, а не свјетске славе,
Кад му се анђео православља јави,
Очеву круну скиде са главе.
И крену путем науке и крста,
Градећи светиње народу свом.
Учећи их да се крсте са три прста,
У вјечност је отишао на путу том.
Зато застани, размисли мало,
Шта си дао, а шта тражиш за себе?
Све што имаш у руку би стало
Учини нешто за друге, и они су за тебе.
Ана Кесар
Гимназија“Свети Сава“ Приједор
Професор: Споменка Вучићевић
Остави мрак и прихвати се светлости…
Заборави пролазност и приви се вечности
Да ли нас све плаши чињеница да ћемо једног дана бити очи у очи са смрти? Плаши ли нас помисао да ћемо после овог живота имати и неки други који ће нам се мање допасти? Шта је то што може трајати вечно? Опстају ли само материјалне ствари, док су сва жива бића осуђена на пропаст?
Закони природе тако налажу, сви ми имамо свој „рок трајања“… Оно што остаје иза нас су наша дела… Збир свих добрих и збир лопшх радњи стављамо на тасове…па шта превагне…по томе ће нас памтити…
Приближавам се последњој страници „Библије“. У глави ми је само мисао колико су нам вредности искварене. Шта ми то данас ценимо, чиме се заваравамо… Парадокс нашег времена кроз историју је да имамо веће зграде али краће живце, шире путеве, али ужа гледишта. Трошимо више, али имамо мање, купујемо више, али уживамо мање. Имамо веће куће, а мање породице, више погодности, али мање времена. Имамо више диплома, али мање разума, више знања, али мање расуђивања, више стручњака, али ипак више проблема, више медицине, али мање здравља. Смејемо се премало, превише се љутимо, читамо премало и ретко се молимо. Умногостручили смо наше иметке, али смањили своје вредности. Говоримо превише, волимо преретко и мрзимо пречесто. Научили смо како да преживљавамо, али не и да живимо. Додали смо године животу, али не и живот годинама. Стигли смо све до Месеца и натраг, али имамо потешкоћу да пређемо улицу и упознамо новог суседа. Освојили смо спољашњи простор, али не и унутрашњи. Урадили смо велике ствари, али не и боље. Очистили смо ваздух, а загадили смо душу. Савладали смо атом, али не и своје предрасуде. Пишемо више, али учимо мање. Планирамо више, али постижемо мање. Научили смо да журимо, али не и да чекамо. Па где ми то живимо? Преплавља ме талас чудних осећања, неких револуционарних, жеља да све променим…Помислим, ко сам ја да било шта мењам. А онда помислим, од нечега се мора почети. Искривљену слику света треба што пре исправити. Слепо тумарамо у мраку, тапкамо у месту, надајући се да ће нам неко други указати на грешке које правимо. Истина је, грешке правимо сви, али највећа грешка је када не схватимо да грешимо. За неке ствари се боримо, често и за оне погрешне, и кад се осврнемо, схватимо да смо добар део живота потрошили на нешто чији резултат не видимо и не осећамо… И шта онда? Запитамо се чему води овај живот, какав је смисао нашег живљења, за које се вредности боримо, за коју то будућност…? Свесно се трудимо и радимо, чекајући да нас неко руком потапше по плећима, да нам упути неку реч хвале…
На крају, читав наш живот учини нам се као путовање, чије само изузетне тачке памтимо. Сетимо се свих могућности које смо проиграли, свих промашености. У таквим тренуцима, када нас обузме туга, патње, бол, недоумице, наш разум вапи за топлим речима, за речима утехе. Чини нам се да ће те речи макар мало залечити наше ране, да ће нас оправдати. Бринемо се шта ће остати иза нас. Да ли смо раније требали да тражимо избављење из мрака у ком се налазимо? Да придајемо мање значаја мање вредним стварима? Морамо научити да праштамо…морамо научити да помажемо, да разумемо, да волимо без граница, морамо научити да се лишимо предрасуда. Једино тако можемо кренути путем светлости…када осећај топлине и спокојности испуни наше тело, на правом смо путу.
Вечна су наша дела. Она обележавају наш живот. Речи су мостови преко којих се може прећи и онда када не разумемо како су грађени. А разумевање захтева тишину. Ум је заробљеник речи и њему највише одговара неуједначени ритам наших мисли. Треба се водити срцем. За разлику од ума, срце је једини орган који пулсира и који може да се усклади се вечним пулсирањем у космосу. Окренути се правим вредностима, јер миран живот је нешто чему човек највише тежи. Једини прави пут је пут светлости. А једини начин да се дође до њега лежи у нама самима. Воља и тежња…
Данас на раскршћима напгих живота налазимо упаљене искре наде, трагове и путоказе ка светим стазама. Остављамо мрак, корачамо путем светлости, заборављамо пролазно, верујемо вечности…
Ратковић Тања
ТШ „Никола Тесла“
Професор: Савић Бранислава
38218 Лепосавић
Остави мрак и прихвати се светлости
Заборави пролазност и приви се вечности (Д. Дачић)
Човече, странче, намерниче, путниче
застани
да се огрејеш
на пламену светосавља
не тумарај тамницом историје
Ослушни…
Да ли чујеш речи са Раса, Дукље и Требиња
чак до Дунава, Травника и Хума
да ли чујеш њихов ехо од Захумља до Поморја
од Атоса до Свете земље и целог света
Да ли чујеш како мајка дозива сина Саву
да ли видиш како усправно држи чело и главу
Да ли видиш поток најлепши – Савинац
најлепши забран – Савово
најживописније брдо – Савино брдо
да ли видиш реку Саву
да ли видиш Савину државу
Да ли чујеш звона што бију
са Савине цркве на Савиндан
да ли видиш зрна пепела
како веју са храма Светог Саве
да ли видиш како се протегла Србија
раскошна Савина авлија
да ли осећаш Савин дух
окуси светосавски живот
богат у знању
врео у духу
Уске су стазе и тесан пут светосавља
довољно широки да у њих срце Савино стане
утабане ногама босим Светога Саве
Саве- Светог оца
Саве – путотворца, спасиоца
Саве – испосника
Саве – помиритеља
Саве – светитеља
Саве – учитеља
Саве – монаха
Човече, светосавски пут те зове
једини који бљешти и сјаји
док сеје семе љубави
благост и доброта
глава подигнута
то нам Сава остави у аманет
то се зове и Савин завет
Тим путем се ходи усправна чела
а стиже до града и Савина села
пут води од Студенице до Хиландара
залутати нећеш јер је у мапама небеским
означен путоказом светлим.
За нас је голим рукама крчен
из ризница Немањиних
златом позлаћен
траговима босих стопала посвећен
обасјан лицем Светитеља
крстом просветитеља
Застани…
Отвори Савин прозор на тамној тврђави
он отвара врата ћутања трагајући и светлећи кроз време
показујући пут својим потомцима
он распирује пламен нашег огњишта
ослушни и чућеш звона Метохије.
То звоне звона Светосавља
док вене и пада још једна латица црвена са божура
и пази да не кане црвена кап док чупају нам срце из
недара
док отвара се пукотина црна
осветљава светлост са воштаница и кандила
распламсава пламен у грудима
док светлост воштаних свитаца грли хладноћу
Помири завађену браћу
угаси похлепу и мржњу
бљештавило и раскош пролазности
Отвори Савин прозор на духовној кули живота
и чућеш Савин завет ту молитву анђелу
да нам слободно полете птице
да се не пролију сузе избеглице
да осетимо радост покајања
да говоримо пољупцима под кључем истине
да проникнемо човеку у зеницу душе
и чујемо музику постојања
да се не чује крик Себра
на хоризонту светлости
у врту поноћних сунцокрета
чувара завичаја.
Мрак ће разумети ране и поетику душе
мелодију временских дистанци
јер ово је молитва тетовираног срца
ово је ока дах
ово је ветар што равницом дува
у уточиште хришћанских снова
пламен наде надзире нам ход
кроз путеве мрачне
кроз вртлог векова.
Човече, странче, намерниче, путниче
застани
да се огрејеш
на пламену светосавља.
Јефимија Коцић
Професор: Душанка Павловић
Гимназија „Бора Станковић“ Ниш
ПРВЕ НАГРАДЕ ЗА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
Молитву, Свече, прими целог рода свог (С. Радошев)
Улични свирачи
У зимско јутро док мраз штипа лице
погурен човек лагано одевен
и плави дечак
са срцем уздрхталим ко у препелице,
стоје и свирају сред главне улице.
Гудало трепери у дрхтавој руци дечака,
по жицама пребирају промрзли прсти ратника.
Тужно виолина јеца:
„Зашто на улици свирају
ратници без руке и деца“?
У земљу пред собом бесциљно зуре
поносан човек и уплашено дете
са очима пуним сете,
док људи пролазе и за послом журе
неко и застане
у кутију од виолине новац стави
а неко чак поглади дечака по глави
а жена у марами црној
немо прошапта:
„Молим тс, Свече, молитву целог рода свог,
од мсне ти на срце приви,
нека на улици не стоје деца и родољуби по цичи зими,
за туђа злодела нису они криви“.
Зимско сунце грсје им промрзлс руке,
осећа њихове тешке муке,
а песма. о дому далеком, греје празну душу јунака
и сломљено срце нежног дечака.
Наталија Коцић 8/5
Професор: Марија Ђорђевић
ОШ „Стефан Немања“ Ниш
Молитву, Свече, прими целог рода свог
Свети Саво,
Стално ме мучи што гледам
гладне, болесне,
беспомоћне, старе
и децу која живе на улици,
без осмеха и радовања,
без вере у људе.
У овим тешким временима
препуним беде,страха и немаштине
често погледам у висине
тражећи одговор који не стиже.
Ко сам ја и не знам да ли смем
да молим да помогнеш
као што си то увек чинио:
да будемо веселији и срећнији
да престану ратови,
и уместо пуцњаве чујемо црквена звона.
Погледај несрећне,
тужне и болесне,
напуштене, без вере и наде,
заборављене од свих.
Показао си да нас никада ниси остављао,
увек си нас враћао на прави пут,
био си вера и нада за наш спас.
Зато те молим да болест заменимо здрављем,
да сузе заменимо смехом,
да живот буде испуњен вером и весељем.
Како да будемо људи
ако је много
нељудског свуда
око нас и у нама?
Чему да се надам
и како да стигнем
до циља који сам
себи поставио?
Помози нам,
Светитељу Саво,
да нађемо мир
у душама нашим.
Молим те,
Светитељу наш,
одговори на молитве моје
и помози роду Српском.
Амин.
Александар Симић
Наставница српског језика – Мира Вучетић
ОШ „Петар Петровић Његош“, БЕОГРАД
„Молитву, Свече, прими целог рода свог“
НАУЧИ МЕ, СВЕЧЕ
Опрости ми, Свече, што ти се јављам
тек с времена на вријеме,
кратком причом или бираним ријечима
да би стих имао своју мјеру.
Ја сам тек отворила врата живота,
још сам дијете
које учи – да говори, пише и чини,
и његује у Тебе вјеру.
Молим те, Свече,
молим те, научи ме како се поштује
сваки шафран и шумарица у тишини шуме,
и свака гранчица зеленог бора,
како се примјети кад заискри сунце
на кристалима снијега,
попут бисера из мора.
Опрости ми, Свече, што ти се јављам
тек с времена на вријеме,
кад нешто требам и нешто не знам.
Ја сам почетник у животу,
још учим да вјерујем,
још учим да препознајем
у твојим ријечима доброту.
Молим те, Свече,
молим те, научи ме како се цијени
свака бразда, жуљевитом руком узорана,
и мисао паметна, из књиге праве ријечи,
како се разликује пријатељ од непријатеља,
како се цијени онај што поучава, гради,
онај што лијечи.
Марија Козић
Професор: Бранислав Јанковић
ОШ „Вук Стефановић Караџић“, Бањалука
СПЕЦИЈАЛНЕ НАГРАДЕ ПРЕДСТАВНИШТВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
СВЕТИ САВА
Теби се, Свече, молим
за све оне које волим.
Молитву прими цијелог рода свог,
јер сви се моле за неког милог.
Смилуј нам се свима,
јер свако у Тебе вјере има.
Вјера у Тебе права је дика,
зато на сваком зиду стоји Твоја слика.
У свјетлости домова наших
славу Твоју прослављамо ми,
и зато се молимо Светом Сави сви.
Дејана Тешић
Наставница : Ђурђина Босић
ОШ „Шамац“, Шамац
„ЗАБОРАВИ ПРОЛАЗНОСТ И ПРИВИ СЕ ВЈЕЧНОСТИ“ (Д. ДАЧИЋ)
Наизглед далеко, али ипак ту, у мени један град, један храм. Храм Светог Саве, највећи православни храм. Храм који чува тајне завјете,молитве,богоугодну ријеч коју без ријечи преноси својој дјеци.
А ми?
Колико нас је схватило да смо оно што смо мислили да нисмо и да не можемо бити? Бог нас је послао на земљу са ко зна којим разлогом, да завршимо неку, њему знану мисију. Понекад ми се учини да смо позвани да урадимо нешто велико и трајно. За сјећање, за причу, за завјет. Мучан је то посао,знам. Клупко је то у које се уплићу нити искушења, среће и несреће. Као представа која траје, као игра за живот овоземаљски,за љубав, бол, наду, истину, сузу и смијех. А кад клуко почне да се одмотава, а игра се настави на неком другом мјесту за неки други живот, падаће маске и онда ћемо знати да ли смо играли узалуд. Осјећам страх.
Један бијели град, у њему бијели храм, у храму спас. Моје склопљене руке и молитва на уснама: „Помози да заборавим пролазност, да спознам оно што јесам“. Спремна сам савладати саму себе, своју немоћ и свој страх.Спремна сам ићи путем љубави, вјере и наде са мирисом тамјана у ноздрвама и сузом покајницом у оку.
Лела Мандић
Професор ментор: Драгана Мандрапа
Средња школа: „28. јуни“
Источно Ново Сарајево
