ПРВА НАГРАДА
Дечје очи нас воде у Савину земљу
СЈЕНЕ ДРХТАВОГ ПЛАМЕНА
Мој отац је упалио свијећу. Дрхтури плавичасти пламен. На зиду се почеше ломити сјенке. Као да милују зид.
Овај дрхтави пламен свијеће је за помен. За сјећање на особу која није са нама. Тренутак је свечан и тужан, а молитва је тиха. Навиру успомене као таласи доброте.
Остала сам сама за столом на којем гори свијећа. Пламен, сјене и ја.Спушта се ноћ. Рашчињавају се сјенке, тону у боју зида и наново се појављују.Два прамена сјенки дотичу се као на вјетру разигране гране витког дрвета те застану у покрету при самом врху.
Та лелујава слика, која ће тренутак касније нестати, тај склад двије сјене које као да траже равнотежу, отисну ме, као перце на путу, путевима Савине земље. Путујем. Са сјенама.
Сусрећем људе. Не примјећују ме, а вољела бих да им стиснем руку, назовем Добар Дан, да их питам: „Колико има до Савине земље добри људи?“ „Не тражим краћи пут, може и около, преко врхова грмљавином и снијегом окованим, преко ријеке, скелом или преко моста па опет преко ријеке, пољем, шумом.“ Нестају људи у игри сјенки, а ја, у новим тражим пут до Савине земље.
Кренух погледом за новом великом сјеном. А она, као људском руком вођена, непгго гради па за час сруши. Потом се обавије као паучина која напипава срушено, те нагло нестане. Ружна, велика сјена. У пукотини двије сјене, које руше, угледам пут. Продирем погледом у даљину. Назирем свјетло.Трепераво, наранџасто. Помислих: „То је пут, сигурно!“
Тренутак је кратко трајао. Угасио се пут тамо негдје на хоризонту. Опет сам на почетку. Као да се надмудрујем са сликама које свјетлост свијеће слика по зиду.
Промичу слике. Звона без звука, игра без смијеха. Све се пјени у огромним таласима, коњи у облацима, сунцокрет, ликови које никад нисам видјела, кров моје гнколе, острво, дрво обрасло бршљаном, кипови. У све бржем ритму, како свијећа догорјева, лудују слике. Све нестаје.
Ја нећу пронаћи пут у Савину земљу. А желим, жарко.Ја нећу сазнати како је тамо.
Мој отац је упалио нову свијећу. Сјеном окупана рука дотакла је моју косу. „Марија, душо“, рекао је и изашао. Гледала сам за њим и осјећала у коси топлоту његове руке. Одувијек је било тако. Од првог написаног слова, првог цртежа, првог одласка у школу, та рука ме је водила. Сигурна, чврста. У њој су се увијек губили сви моји страхови, она је прва награђивала моје побједе.
Зашто да тражим Савину земљу? Она је ту. Крај овог стола, у нашем дому. У пријатељима који у њега радо долазе. Савина земља је у очима мога малог брата Андреја, у мајчинoм гласу и у топлој руци мога оца. Тражила сам нешто што сам већ имала. Савина земљада велика и света прича је у мени.
Заиграше нове сјене, милују зид и тону у његову боју.
Шифра СЈЕНЕ
Марија Козић
9-3, ОШ „Вук Стефановић Караџић“, Бањалука
Наставник Бранислав Јанковић
ДРУГА НАГРАДА
Дечје очи нас воде у Савину земљу
Не постоји ништа што ће бити, а да није резултат нечег што је било. Не постоји мисао која већ није била у нечијој глави, ни осећање које није већ доживљено. Ма колико мислили да смо јединствени и непоновљиви, можда баш нисмо толико. И шта ми то уопште данас радимо што људи већ хиљадама година не раде? Молимо се свом Богу, волимо и мрзимо, радујемо се и дружимо, множимо се и хранимо, и тело и душу. Тело хранимо храном, а душу хранимо културом и духовношћу. Начин на који певамо и играмо, пишемо или сликамо, начин на који се Богу молимо, начин на који славе славимо и свеће палимо, како мртве сахрањујемо, обичаји на венчањима и крштењима, све је то наслеђе наших предака.
Српска православна црква, српске народне песме, српски обреди и обичаји, народна књижевност, то су српски начини на којима хранимо своју душу. По чему је то наша баштина боља од туђих? Ни по чему! Сви су обичаји јединствени, али су ови НАШИ!
Наши очеви, дедови и прадедови су рекли да тако треба и ваља, и ја им верујем.
Оборене главе молим се Богу:“ …да буде воља Твоја и на земљи као на небу…“ Изговарам као и мој отац и његов отац, и они пре њега, и тако временима уназад. Како ли су се молили моји преци пре тога? Да ли су се молили богу Сварогу, Световиду, Перуну или Триглаву? Какве ли су храмове градили? Какве су коње водили и њима судбину прорицали? Ако коњ пође левом ногом, или ако коњ додирне… Какве су жртве боговима приносили и какве су идоле имали? Кажу да смо тешко примили хришћанство, да смо наставили својим боговима да се молимо и да смо задржали старе обичаје одевене у ново одело. Старе богове смо заменили свецима – Перуна је заменио свети Илија Громовник, Велеса је заменио свети Сава…Многи обичаји за Бадњи дам и Божић преузети су из прослава у част бога Световида – паљење храстових гранчица, изношење чиније с зрневљем, воћем и сувим воћем, изношење жита за славу и сахране. Прављење славског колача и слављење славе потиче из претхришћанског периода, тада су се славили празници у част домаћих богова и предака.
Српски народ је у свет хришћанства унео многе своје паганске обичаје. Старо веровање и обичаје оденуо је у хришћанску одежду, и кроз историју хода у једној хришћанској, а другој паганској ципели. Српски верник и даље приноси жртву на Божић и мисли да је тиме подмитио Бога да га штити од свега злог. Уколико се нешто лоше деси, прво се пита шта је то пошло наопако, мада је све жртве принео и све обичаје испоштовао.
Не мислим да смо гори хришћани од других, али смо сасвим посебни. Наше духовно наслеђе исткано је од претхришћанског и хришћанског, и траје до данас, кроз преплитање старих богова и нових светаца, кроз укрштање паганских и хришћанских обичаја.
Колико смо ми – МИ, уколико не знамо ко смо били? Куда смо ходили? Како знаш куда идеш ако не знаш кад си кренуо? Мислим да знам ко смо били, слутим где смо били и куда смо пошли, и знам како даље да идем јер ће ми духови предака показати пут.
Шифра ЉУДИ СЕНКЕ 8-2
Петар Станојковић,
8-2, ОШ „Васа Чарапић“, Бели Поток
Наставник Снежана Стојановић
ДРУГА НАГРАДА
МОЈА ХИМНА СВЕТОМ САВИ
Молим ти се, Свети Саво,
са љубављу знај,
чувај људе овог свијета,
чувај и мој родни крај.
Тебе српске школе славе
и многи Те људи хвале,
за Тебе се свако Богу моли,
зато што Те много воли.
Моли Бога за нас , Саво,
јер Бог тебе поштује,
нека српском овом земљом
увијек срећа царује.
Спаси мрава у травици,
спаси птицу на гранчици,
спаси цвјетић који вене,
спаси сваког, па и мене!
Шифра: 560974052
Владана Илић,
4-2, ОШ „Петар Петровић Његош“ Билећа
Наставник Сњежана Симовић
ТРЕЋЕ НАГРАДЕ
ДЕЧЈЕ ОЧИ НАС ВОДЕ У САВИНУ ЗЕМЉУ
Можда вам не могу показати
катедрале дивне,
али вас могу одвести
у поља цветна и шарена
да са гранчице мирисне
здравље беремо
за сва времена.
Не могу вам показати
ни музеје сјајне,
али вам могу поклонити
празничне дане
ако их проведемо
ви, ја и мој народ
на Савиндан.
Не могу вам показати
небодере хладне,
луксузне куће бакром оковане,
али ћу вас одвести
на пропланак цветни
гдје један манастир сни
и у њему светитељ дични.
Овде чути нећете
Нијагарине водопаде,
ал\\’ чућете Дрину
прозрачну и снажну,
не сурову, мртву и хладну.
Нећу вас водити
у паркове знане,
одвешћу вас у поља
зелена и чиста
као суза бистра
да видите како руке наше
зидају темеље Савиндана.
Дођите у зору
у најлепша сванућа
да овога јануара
у мирису Савиндана
осетите срце и душу
мог народа што блиста.
Ту вас неће дочекати лица
тмурна, мрка и хладна,
но људи искрени
доброга срца
и осмеха драга.
А ако вас пути некад
нанесу у градић један,
снен и чедан,
сачекајте предвечерје
да видите младост,
и лепоту, и празник овај,
сваког Савиндана
злата вредан.
Шифра ВОДОПАД
Невена Ћирковић,
8р. ОШ „Вук Караџић“, Братунац
Наставник Слободанка Белмазовић
Моја химна Светом Сави
Звона са твојих манастира још увек звоне,
њихова песма твој нам је дар.
Од радости тихо сузе се роне,
чинећи великом сваку малу ствар.
Векови уморно, поспано пролазе,
а народ српски памти твоје име
и зна: још си уз нас!
И за сва она времена што тек долазе,
ми ћемо славити и дичити се тиме
што наша си срећа, нада и спас.
Наш свети оче, слуго и царе,
што брижљиво с неба над нама бдиш,
буди још с нама, благи господаре,
немој никада да нас напустиш.
Јер ми знамо, наш светитељу,
да нисмо ни дивни ни савршени,
а ипак нас храниш својом љубављу,
као да смо ти рођени син или кћи.
Твоје смо стадо.
Води нас ка путу вечном.
Завири нам у сваки наш сан.
Пратићемо те, веруј, радо,
осветљуј нам стазе и ноћ и дан.
Сјај твог златног ореола,
монашке одоре,
и пун љубави, поглед твој благи,
и сва твоја дела довољно говоре,
колико нас волиш, Светитељу драги.
Шифра – Борхес
Маја Пантић,
ОШ при Математичкој гимназији, Београд
Наставник Душица Антанасковић
„Кажем, подизао је манастире свете, српски се род њиме дичи, али је пре тога био само дете, које можда баш на тебе личи“
Бескрајне ливаде, окићене бијелим радама,звончићима и камилицом урањају у зелена брда.Тамо, мало даље и у густу шумицу. Бјеличаста сумаглица диже се у небеско плаветнило,остављајући пред очима чудесан призор: хектари бујног зеленила,које прекрива најљепши дио земље. Одједном граја, цика, смијех… 3векет звончића на овцама и оштар лавеж паса одјекују долином.
Групица дјечака у бијелим чакширама,широким,везеним кошуљама и кожним гуњевима трчи преко росне траве. За њима каскају дјевојчице, коса сплетених у бујне плетенице,нарумењене оштрим јутарњим ваздухом,уљепшане звонким смијехом.
„Ајде Растко, засвирај у фрулицу!“ Милан је загрлио друга, показујући му да оде на оближњи пањ. Граја се појачала и дјеца су направила круг око малог фрулаша. Дивни звуци простреше се крајем. Замукну лавеж паса, утихнуше звончићи на овцама. Дјеца се ухватише за руке и уз пјесму поведоше коло око старог пања…
Аутобус се зауставио уз ивицу траве. Врата су се отворила и плаве,црне и смеђе главице провирише вани.Сви су причали углас, док су трчали на зелену ливаду. Дуге тренерке, кратки дресови, спортске панталоне, расули су своје шарене боје по бујном зеленилу. Наставници су покушали да надгласају музику, која је долазила из слушалица у дјечијим ушима, гласове из мобилних телефона и да допру до оних који су отрчали за лоптом.
„Требали би их скупити. Да им објаснимо зашто смо баш овдје дошли. Да је на овим ливадама растао мали Растко, не сањајући да ће једнога дана постати велики просветитељ Свети Сава, да ће толико учинити за наше школство. И да је и он једном био дијете, тужан са сузама на образима и весео са радосним осмијехом на уснама.“
Наставница је гледала мале људе. Колико је само у њима било живота и радости,колико снаге и воље. Колико ће њих сутра бити „велики“ људи, великих визија и дјела. Баш као и Свети Сава, који је прије свега био само дијете, можда баш као ова што су.
Сунце је већ увелико блистало на небу. Растко је руком заклањао очи, док је гледајући у њега покушавао да одреди колико је сати.
„Хеј, дружино, вријеме је за ручак.“
Дјеца су се скупила око старог пања. Милица је скинула своју кецељицу и прекрила га њоме. Сви су јој додавали своје ткане торбице из којих је вадила сир, кувана јаја,кајмак и велике кришке хљеба жутог као дукат, чија је црна кора подсјећала на боју њених очију. У неким торбицама била је само тврда проја. И она је завршила на столу.
„Ајде, дружино, навалите! Има за све довољно. Треба скупити снаге за повратак у село. Далеко смо одмакли, дуг је пут пред нама.“ Растко је са осмијехом позивао другаре. Очи су му блистале неким посебним сјајем. Да је неко знао, да је само могао да се загледа у њихове дубине, видио би одсјај манастира, које ће подићи, школа, које ће потпомоћи, а можда би у дубини себе и чуо звук ријечи, које ће Свети Сава изговорити једнога дана за добробит свога народа.
Шифра буци-буци
Филип Божић,
9-1, ОШ „Свети Сава“ Бијељина
Наставник Слободанка Марјановић
