politika-naslovПоводом текста “0 праху и прашини” или ‘ископавање’ Тесле”, „Политика”, 8. март 2014.

РЕАГОВАЊЕ

Мироје Вуковић*

Oвих дана се дигла велика прашина, да не кажем бура, око тога где ће бити похрањена Тeслина урна.

Наводе се и „научне” ствари као доказ да му је место једино у музеју, међу његовим справама и изумима. Тај ће музеј, а тиме и Теслин научни рад, сматрају, изгубити ако у њему није и његова урна с пепелом, а оде ли пред Храм Светог Саве, биће засењен и некако мање велик. На страну то што тиме показују колико мало цене и Храм и Светог Саву.

Miroje VukovicНе треба доказивати колико је то бесмислено и колико такви заправо не цене Теслин рад, његов научни допринос и саму Теслину величину кад им треба његов прах као некакав мур, печат, да ту вредност овере. При томе се наводи став неког далеког Теслиног потомка, који са Теслом, част њему, има толико везе колико и сви ми остали који се с правом сматрамо Теслиним потомцима. Сам Тесла је препустио себе и своје тело природном току ствари, а тај је: да ia сахране како се људи и сахрањују. Уз то, он је то лично исказао својим чином, учествујући у освештавању храма посвећеног Светом Сави. И зар тиме није изрекао јасну опоруку? Јер, кад људи желе нешто друго, онда ту жељу писмено или са сведоцима искажу. И Тесла човек је потом сахрањен. А то што је много година касније његов потомак одлучио да га кремира, ваљда ради лакшег, јефтинијег и безбеднијег транспорта у Србију, не иде у прилог „музеобранилаца” нити им даје право на овакву или оволику искључивост.

Дакле, ако трагамо за жељом Николе Тесле, онда је она јасно исказана у свом препуштању природном и обичајном току ствари, онако како се човечанство, сем у изузецима, од Христа наовамо (а богме и прије њега) препушта. Али ни то некима није довољно, па језичко-логачким компилацијама изводе којекакве бравуре, као што је у прошлом броју Културног додатка написала уважена виша научна сарадница у Етнографском институту САНУ др Александра Павићевић, која тврди да ставови „оних других” „почивају на сасвим површном ишчитавању и музејског простора и превиђању стварне позадине ове иницијативе”. Не знам шта је писац хтео овим да каже. Са неким њеним ставовима може се човек сложити, са некима не може, али никако не може са следећом реченицом, у којој дословце каже да „морамо да се запитамо шта би Тесла више волео – да буде окружен научном лабораторијом или љуљашкама и клацкалицама”, а ја сам разумео да тиме мисли на дечју грају, јер на те љуљашке и клацкалице деца долазе. И то ће сметати Тесли? Великом Тесли? Дечја граја? Даље она говори о „деградираном идентитету нације”(!) који би наводно требало да поправи планирана сахрана, штo је „бацање прашине у очи” и „јефтина спектакуларизација”(!).

Гле тога! Она Теслу ставља пред дилему: лабораторија или тамо клацкалице, па нека бира. И госпођа Павићевић је уместо њега изабрала – наравно: лабораторија, јер је то његово „природно” одредиште. Мало му она била за живота па нека је у њој вечно, он је тек у њој велики. По тој логици би сви научници требало да буду ископани, потом кремирани и „похрањени” у својим бившим или националним лабораторијама, па би се тако убрзо лабораторије претвориле у депое за смештај урни научника. А онда би и сви књижевници, или бар они највећи, требало да се похране у библиотеке, ваљда негде на рафовима књига.

И онда би то изгледало овако: мало такни урну Толстоја, мало његов „Рат и мир”, и пун доживљај. Морбидно, али шта је то при обрачуну са онима „који бацају прашину у очи” како не бисмо висили на „ивици провалије” док нам се тело „одавно њише на ветру пропасти”(?). Следствено томе, урне пилота треба похрањивати по хангарима аеродрома, хирурге по операционим салама, саобраћајце на раскрсницама, а врсне спортисте на стадионима. За политичаре и посланике остају скупштински холови или свечане сале за пријем важних личности. У једној мојој причи о Првом светском рату окупаторски војници прогоне нашег комиту а он бјежи, бјежи и на крају, у само вече, уморан и исцрпљен, потражи спас у гробљу. Један од прогонилаца предлаже да га траже у том гробљу, али онај други одбија с речима: „То су њихова гробља, њuxoвa гробља су на њиховој страни.” Гробље је било „грчко”, како се у Пиви каже за стећке, свеједно, оно је спасило нашег комиту.

Треба ли овде рећи да се овим чином никоме не даје за право. Овим сви ми само спасавамо сопствену душу, а то је да се о човека Теслу не огрешимо. Мислим да је музеју дољно што има величанствено Теслино дело (и уопште, разумем откуд с њихове стране толики отпор, као да је прах њихово лично власништво. С Теслином урном неће музеј бити ни већи ни важнији. Напротив. Његов је задатак да чува име и дело Николе Тесле.

*Књижевник из Подгорице
Политика, Културни додатак, 15. март 2014. стр. 6