Верујеш ли, верујем ти
Душко М. Петровић
У издању угледне бањалучке куће “Бесједа“ објављена је књига рефлексивних записа, афористичних мисли, полемичких исказа и лирских отисака у запитаности пред најразличитијим догађајима у животу човека и народа, књига-свакодневник “Верујеш ли, верујем ти“ српског песника Душка М. Петровића, који је и члан Управе Друштва „Свети Сава“.
Настала као резултат песниковог опредељења да сваког дана у свој нотес запише само оно што у том трену буде сматрао најважнијим и да при том не записује, узгред, и нешто друго, па ни “оно што би евентуално одговарало неком другом дану у години“, књига је покрила свих 365 дана и представља и неку врсту роковничких забелешки у православном календару.
Петровићев свакодневник је и лирски страстан (нарочито у одбрани православља у овом Србима ненаклоњеном времену), и мисаоно широк (посебно у разумевању доброте), а намењен је превасходно младима, јер без претераног подучавања, доцирања, кратко и разумљиво говори о љубави и вери, о васпитању, раду, пријатељству, моралу, култури, уметности и политици, о ратовима и страху, о херојству, о греху и власти, о радости, о светосављу и родољубљу, о Хиландару, о Косову и Метохији, о народима и државама, о сарадњи и разумевању, о екуменизму, па и о богохулној жељи обичног смртника са титулом непогрешивог, незаблудивог.
“Верујеш ли, верујем ти“ је шеснаеста ауторска књига Душка М. Петровића, познатог пре свега по оштрим сатирама на једној и топлој лирици на другој страни, а знан је и као антологичар, уредник, есејист, беседник. У више од четрдесет година књижевног рада хваљен је и оспораван, забрањиван и награђиван.
Из књиге “Верујеш ли, верујем ти“ Душка М. Петровића, изостављајући датуме, изабрали смо:
Вера није уточиште.
Не можеш се у веру сакрити,
па изаћи кад гониоци твоју прођу.
У веру се улази чистог срца
и с надом у спасење.
Вера је живот.
Бити без вере значи бити у непрестаном бежању
од истинског живота.
+
Чинити добро другима значи
чинити добро и себи.
Не тако што се “добро добрим враћа“,
него што те свако добро дело
чини још бољим човеком.
+
Ко научи да ћути кад не мора да говори,
знаће и да каже кад не буде могао да оћути.
+
Невероватна је брзина којом се организује,
а тек непробојност којом се обезбеђује
обруч неспособних око сваког
иоле способног на власти.
+
Кад „ђаво дође по своје“ у кућу неумних,
у кућу неверних, незнабожних – дају му
и оно што не заиште.
+
Наши непријатељи,
у мрак укопани, асасини,
бацали су бомбе отрова на нас
и окупирали најмилији део наше државе…
Све, баш све могу
да униште, да отму и опљачкају,
само веру, љубав и наду
не могу нам узети
и то ће их победити!
+
У пословима народним и државним
само искрен и предан посленик,
опредељен да буде слуга народа,
може бити господар ситуације у сваком тренутку,
па и у оним тешким и најтежим
по народ и државу
+
Привилегија је, пре свега, знак неслободе
и где год и коју год привилегију да си добио
(у школи, у послу, у друштву…),
добио си с њом и неслободу
да ономе који ти је дао то што није дао и онима поред тебе
кажеш све што би му сигурно рекао да ти то није дао.
С вером у Бога и с поверењем у правду Божју,
одреци се сваке привилегије,
јер и не добијаш ти њу, него она тебе.
+
Богохулно је и само помислити,
а камоли још и пожелети,
а тек (у гордости јадан!) заискати
и добити одлуку
да си
непогрешив,
незаблудив!
Покај се, богохулни јадниче,
покај и моли опрост од Господа.
+
И с најцрњим непријатељем,
а камоли с комшијама, ваља преговарати
и договарати како да се избегну
неспоразуми и сукоби,
јер је сваки разговор бољи од сукоба,
али не и договор који би водио
(ма и најмањем!)
одустајању од себе,
од свог рода и народа,
од православне вере Христове.
Има!
Има места за све на свету овом
и сви можемо у миру да будемо
и да, живећи једни поред других,
свако своје уверење
казује и у својој вери се моли.
Да је Господ хтео да сви будемо исти,
не би нам оволике разлике дао.
+
Као што је мозаик у храму уметничко дело
пажљиво сложено у славу
Господа нашег Исуса Христа
и сваки делић тог мозаика има своје важно место,
тако је и наша Српска православна црква
мозаик у којем је сваки верник, свештеник
и великодостојник: камичак своје боје,
величине, облика и чврстине
и сваки је баш такав потребан
да бисмо заједно били
ово што јесмо.
+
Улазећи у грех не бацај каменчиће да се
по том трагу из греха вратиш.
Грех није бајка, грех је сурова стварност
и из њега се излази само искреним
покајањем, испаштањем и молитвом.
+
Не каже се узалуд да се човек топи
у раскоши и уживању.
Заиста се топи, топи и топи,
и убрзо видимо да је љуштура празна,
да у њој ни човека, ни човечности нема.
+
Онолико колико поверујеш да си изнад људи
који су те бирали да владаш:
предузећем, општином, државом… толико ће те
и болети кад се с те висине суновратиш
у живот без власти.
+
Неопростива је и само помисао
да Косово и Метохија буду улазница
за Европску унију, ма колико тај
трговачко-политички савез био добар или не,
јер само једна стопа земље
којом је ходио Свети Сава
вреди више него сва Европа,
а камоли та њена унија.
+
Много је, премного оних
који верују да су велики, да су највећи,
да им је свет мален, премален,
и сваки покушава да простор
у којем с нама живи и ради себи подреди;
покушава да га на своју меру доведе,
да нам га смањи!
+
Највећа опасност за народ и државу
није у снази непријатељских народа и држава,
него у нашем страху од њих.
+
Кратак и стрм силазак у грех иште једнако стрм,
али неупоредиво дужи успон
до покајања и опроста.
+
Лаж увек некако изађе на површину
и казни свога творца:
праведно и строго ако је за живота му,
а сурово, најсуровије ако је после смрти,
коју је јадник дочекао у уверењу
да је његова гнусна лаж
остала затрпана, поклопљена.
+
Не препири се,
не надгорњавај с оним који не зна,
који не разуме то о чему говорите;
не дозволи да његово незнање постане
мера твога знања.
+
Кад река обале изгуби,
кад се излије на њиве и ливаде,
и људи су плахи и непредвидиви
– све док се река у корито не врати.
Човек је део природе
и увек она више утиче на њега, него он на њу.
+
Са политичког, економског, културног,
верског или којег год становишта хтели
да разговарате о Косову и Метохији,
увек ћете и заувек бити пред истим
проблемом, јер: као и свако српско питање,
КосМет тражи само српски одговор!
+
Црква није посредник између Бога и човека.
Црква је место где су Бог и човек
увек заједно.
+
Лакше ти је, Сизифов потомче, изгурати
голем камен на велико брдо,
него себе на положај који не заслужујеш.
Камен иште
само снагу и вештину,
а за тебе на незаслуженом месту траже:
удвориштво, понизност, притворност
и суровост – дакле, све што ти нећеш
или, далеко било, хоћеш а не можеш,
не умеш!
+
Свест о правди не настаје на бунту против неправде;
тај бунт може да исправи само ту једну неправду,
а свест о правди захтева владавину
истине и слободе,
владавину у којој нема места ни једној неправди.
+
Свет је довољно велик да и добри и недобри људи
имају довољно места и довољно времена:
добри да још бољи буду, а недобри да се продобре.
+
Ако не знаш ко си,
погледај где си, с ким си, којим језиком говориш
и Богу се молиш
и, ето: тај си!
+
Људи суде по праву, а Господ по правди.
Право је несавршено.
+
Како не знаш шта би ти на то рекао деда, грешниче!?
Рекао би ти исто оно
што ће ти унук рећи
+
Бог је свет створио да га никад не сруши;
никад, јер људи никад неће успети
да га покваре толико да Бог не би могао да га поправи
и бољима од нас у руке преда.
