Осма редовна скупштина Друштва “Свети Сава”
Београд, 2. јун 2018.

ИЗВЕШТАЈ ПРЕДСЕДНИКА ДРУШТВА Г. ДУШАНА ЗУПАНА О РАДУ ДРУШТВА “СВЕТИ САВА” ЗА ПЕРИОД 2014-2018. ГОДИНА

Поштовани учесници ове годишње скупштине нашег Друштва,
Даме и господо,

Прошле су нове четири године у новом животу Друштва “Свети Сава”, укупно 24 откако је оно обновљено јануара 1994. године. Нису то биле лаке године ни у животу нашег народа, а ни у животу Друштва. Прохујао је још један рат, додуше, краткотрајан, ако краткотрајних ратова уопште има, али, на срећу, без окупације, бар када се ради о већем делу Србије. Никако не смемо, међутим, заборавити да су наши Косово и Метохија и данас под управом стране силе. Економске и политичке санкције против наше земље су биле много дуже и зато и са много тежим последицама по све нас, него само бомбардовање.

Када смо тада у амфитеатру Народне библиотеке Србије обнављали Друштво, знали смо да и наш нови пут неће бити прав и раван. Ипак смо се надали да ће енергија нове државе, Србије тада са Црном Гором, бити довољна и повољна да развије једра и Друштву “Свети Сава” са старим-новим задатком да се превасходно брине о Србима ван матице, али и да негује светосавски дух, посебно у младом нараштају. Спољне тешкоће, а и унутрашња неслога, уз незадовољавајућу општу економску ситуацију у нашем народу, досад нису дозволиле да поновимо достигнућа Друштва са краја 19. и у првој половини 20. столећа. Ипак, чини се да смо самопрегорним радом дошли до степена када можемо рећи да смо урадили доста тога и да не треба да се стидимо пред нашим претходницима и прецима.

У том раду за скоро две и по деценије остали смо без једног броја наших драгих и уважених сабораца и колега којима свакако дугујемо велику захвалност и које треба да памтимо по племенитом доприносу који су уградили у Друштво, по енергији, знању, племенитости и доброј вољи.

Стога, пре него што почнемо са радним делом, молим вас да минутом ћутања заједно одамо пошту: Младену Гавриловићу, уреднику Танјуга и човеку који је највише заслужан за послератну обнову овог Друштва, професорки Јасни Јанићијевић, генералном секретару која је дуго година била покретачки дух Друштва, академику Драгољубу Живојиновићу дугогодишњем председнику Савета Друштва, академику Петру Влаховићу угледном етнологу који је такорећи до последњег дана писао за “Братство”, академику Војиславу Ђурићу и композитору Душану Костићу, који су били чланови првог иницијативног одбора за обнову Друштва, затим историчару Арсену Ђуровићу, новинарима Милу Глигоријевићу из НИН-а и Пери Спаравалу и Горану Опачићу из Танјуга, Пери Ђурђевићу, члану Управе, професору Александру Милошевићу, дугогодишњем председнику Друштва, као и Милошу Немањићу, нашем угледном и активном члану, председнику Геронтолошког друштва Србије, са којим смо дуго делили пословне просторије у Дечанској улици.

Слава им и вечнаја памјат!

Традиционалне и друге активности

Тешко је рећи колико и да ли је Друштво напредовало у периоду између две редовне скупштине, односно од новембра 2014. године до данас. Можда је
реалнија процена да у том периоду није – назадовало и да је углавном задржало све своје традиционалне активности које смо од самог почетка прихватили као основу данашњег деловања: организовање Светосавског књижевног и ликовног конкурса за ученике основних и средњих школа, издавање часописа “Братство” и организовање предавања за јавност из српске историје, уз повремене добротворне акције у књигама нашој Цркви и културним институцијама.

У оквиру тих задатих основних активности дошло је до одређених позитивних помака.

Тако, на пример, Светосавски књижевни и ликовни конкурс, који су задржали више него задовољавајући одзив ученика из Србије и Српске, сада прескачу и нове границе учешћем наше деце из дијаспоре. Иако су то, засад, само појединачни примери, више није новост да на конкурсе пристижу радови из српских допунских школа из Немачке, Француске, Швајцарске и неких других земаља.

Имајући то у виду, још више убудуће добија на значају наша обавеза да радимо и на учешћу на конкурсу српске деце из Хрватске, Македоније, Црне Горе, па и из Румуније и Мађарске. Иако смо покушавали, досад у томе нисмо успели. Ипак, сврха постојања нашег Друштва је да окупи српску децу на националним вредностима – од језика, преко вере па до љубави према свом народу и његовој традицији, па од тога не треба одустајати.

Друга позитивна ствар која се догодила у последње четири године у вези са светосавским конкурсима јесте да су они уврштени у Календар смотри и такмичења Министарства просвете Србије чиме су добили на значају, јер се победницима признају одређени бодови при упису у друге школе. Такође, грамате које се додељују победницима сада носе и потпис министра просвете Владе Републике Србије, што такође има свој значај.

Овај напредак треба свакако приписати у заслугу чланици нашег Извршног одбора професорки Зони Мркаљ, као и чланици нашег Савета Милки Андрић, саветници у Министарству просвете Републике Србије.

Кад је већ о заслугама за успешан Светосавски конкурс реч, не треба заборавити ни Пердставништво Републике Српске у Београду, које годинама подржава његово одржавање, и финансијски и на друге начине.

Часопис “Братство”, као други вид рада Друштва “Свети Сава” задржао је свој изузетан квалитет, о чему сведочи да је доспео и одржао се на листи званично категоризованих домаћих научних часописа испуњавајући све савремене захтеве у тој области, укључујући и резиме на енглеском језику.
Часопис је и даље доступан и на Интернету, што га чини погодним за коришћење много ширег круга корисника. Ако се томе дода и чињеница да већ четири године постоје доступни и дигитализовани бројеви старог “Браства”, можемо са сигурношћу и задовољством рећи да наш труд није био узалудан. Као што се мора истаћи и посебан допринос главног уредника “Братства”, академика Злате Бојовић, која зналачки обликује сваки нови број часописа.

Још увек се држимо одлуке да свако ново “Братство” заједно са ранијим бројевима и неким од наших других издања излажемо на Међународном београдском сајму књига, Мада нам то у ово доба неизвесних финансија представља све тежу обавезу.

Трећи вид традиционалне активности Друштва, предавања за јавност, нису међутим област у којој можемо да будемо задовољни. Као и у претходном периоду, и поред повремених квлатитетних предавања и предавача, нисмо успели да обезбедимо ни редовне циклусе ни бољу посећеност, а самим тим ни препознатљивост Трибине Друштва “Свети Сава”. Остаје да се у наредним годинама више посветимо и анализи тог проблема а и закључцима како учинити бољом ову нашу важну активност.

Ако бисмо, поред ових наших традиционалних активности, издвојили који је догађај привукао највише пажње у периоду између две редовне скупштине, то је било, ван сваке сумње, откривање спомен-плоче оснивачу нашег Друштва. То се поклопило са обележавањем 130-годишњице оснивања Друштва, па је утолико више симболике имао овај чин сећања и признања Светомиру Николајевићу. Плочу, која је рад нашег члана г. Драгана Милетића, открио је министар културе Владан Вукосављевић, на скромној свечаности на почетку улице на Звездари која носи Николајевићево име.

Кад је већ реч о признањима, наставили смо са праксом доделе медаља и плакета установама и личностима заслужним за добар рад Друштва. У 2015. години медаља је додељена Управи за односе са црквама и верским заједницама Мнистарства правде Владе Републике Србије, а Друштво за српски језик и књижевност Србије је добило плакету. У 2016. години медаље су додељене Српској књижевној задрузи и нашој чланици академику Злати Бојовић. За 2017. годину додељене су плакете и то: Педагошком музеју,
Колу српских сестара, и Јавном предузећу “Службени гласник”, док су на нашој светосавској свечаности 2018. године медаље додељене Народној библиотеци “Стефан Првовенчани” у Краљеву и мр Весни Аћић, председници Пододбора у Бањалуци, а поводом десетогодишњице успешног рада у Републици Српској.

У периоду између две скупштине Друштво је постало богатије за још један пододбор, овог пута у Чачку, где се, после успешне промоције “Братства” окупила група интелектуалаца са циљем да даље шири светосавску мисао и активности заједно са нама у Београду. Председник овог подобора постала је госпођа Лела Павловић, директор Архива у Чачку.

Друштво “Свети Сава” је промовисано и у Краљеву, где је скуп организовала госпођа Драгана Типсаревић, тада управник Народне библиотеке “Стефан Првовенчани”.

Што се тиче хуманитарног рада, Друштво је позитивно одговорило на молбу Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу да помогне и обогати црквену библиотеку нашим издањима, а такође и на молбу Универзитетске библиотеке “Никола Тесла” у Нишу да им пошаље бројеве нашег “Братства” од 2005. године до данас.

Ширење Друштва

Последњих година, Друштво “Свети Сава” је обогаћено новим пододбором, овог пута у Чачку. Од њега имамо велика очекивања, иако та очекивања нисмо спремни да подупремо и великим средствима. Ипак, надамо се да ће се нека минимална средства пронаћи и да ће она бити довољна за почетак активности у којој ми можемо да пружимо подршку, а то су “Братство”, предавачи, и, евентуално, књиге које нам уступају фирме са којима сарађујемо.

За почетак, Пододбор у Чачку би требало да следи искуства и пример Пододбора у Бањалуци који успешно ради, истина на минимуму, већ више од десет година.

Према информацијама које располажемо, постоји расположење у више градова у Србији за оснивање пододбора нашег Друштва, али ограничавајући фактор су финансије, пре свега. Остаје новом руководству да нађе могућности да се тај потенцијал активира.

Интернет

Друштво, сагласно времену у којем живимо, поклања дужну пажњу одржавању Интернет сајта који годишње посећује преко десет хиљада посетилаца, многи од њих и по више пута. Број земаља из којих долазе посетиоци је близу стотини, што свакако изненађује али и радује, када се има у виду ипак специфична тематика “Братства”, које је најчешће предмет интересовања посетилаца нашег сајта.

Управо је у току рад на преради сајта који би ликовно-графички требало да још успешније презентира наше сталне садржаје и активности.

Односи са државним институцијама, СПЦ и другим установама

Као и досад, Друштво је имало добре односе и уживало значајну подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, која ради у склопу Министарства правде. Такође је, уношењем нашег Светосавског конкурса у свој Календар смотри и такмичења, Министарство просвете показало да подржава наш рад, а Министарство културе је, преко свог челног човека, такође подржало наш рад. Ове две потоње подршке нису, међутим, резултирале и финансијским аранжманима, тако да се финансијска подршка државе углавном остваривала преко финансирања пројеката које смо подносили Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама.

Од осталих државних установа, пре свега културних, Друштво подржавају Народна библиотека Србије, Завод за уџбенике РС, Службени гласник, као и Српска књижевна задруга, Друштво за српски језик и књижевност, Вукова задужбина и неки други.

Запажена је сарадња коју тренутно имамо са Србским културним центром “Ћирилица”, у чијим просторијама се тренутно налазимо и где је и наша канцеларија, као и са Удружењем “Милош С. Милојевић” из Црне Баре, које нам се обратило за сарадњу у више наврата.

Финансије и имовина

Док је у претходном извештају између две скупштине финансијска ситуација Друштва описана као “углавном стабилна”, захваљујући поменутој подршци Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, сада би се она могла описати као “врло озбиљна” са тенденцијом да угрози даљи рад Друштва. До смо пре четири године у извештају навели да на рачуну имамо “скоро 700.000 динара”, сада можемо да саопштимо да на рачуну у овом тренутку имамо око 5.000 динара уз дуг од око 20.000 динара који нисмо били у стању да платимо рачуновођи за протекла три месеца. Разлог за овакво тренутно стање је тај што горе поменута Управа за вере није још расписала конкурсе преко којих се финансирају наши пројекти, а они касне јер влада жели да мења начин на који се финансирају невладине организације у које спадамо и ми, а још није нашла начин како то да учини.

Такође, Представништво РС за сарадњу са Србијом је смањило свој допринос за трошкове Светосавског конкурса, што је додатно умањило наша средства.

Још прошле године смо престали са закупом половине канцеларије у Дечанској улици, јер је закупнина била превелика, а сада смо овде где је закупнина много мања и где можемо да очекујемо разумевање у случају кашњења.

Ми смо одавно престали да рачунамо на евентуалне приватне донације, али, како ствари стоје, можда би у том смислу требало учинити нови напор.

Што се тиче наше имовине одузете после рата, и даље је главна сметња што Закон о реституцији на предвиђа могућност да се одузета имовина врати удружењима грађана. Имали смо неколико састанака заједно са удружењима које мучи исти проблем (Коло српских сестара, Српско лекарско друштво, Соколско друштво), али у догледно време не постоји могућност да се то реши. То, међутим, никако не значи да се реституација за нас неће догодити у неком будућем времену, када се стекну повољне политичке и економске претпоставке.

Поред новца потребног за основно функционисање Друштва (закупнина, накнада за рачуновођу, накнаде за функционисање интернет сајта и канцеларијски материјал), у народном периоду је потребно набавити и нови рачунар, пошто је данашњи потпуно застарео и на граници употребљивости, као и остале потребне елементе за његово функционисање). Практично цела архива Друштва је данас у електронској форми и не може се користити без савременог рачунара, и евентуално штампача и других додатака.

Људи

Још у извештају за скупштину 2014. године навели смо да је “јасно дошло до смене генерација”. Данас је то још очигледније. Ако су се пре четири године на прсте једне руке могли пребројати чланови који су присуствовали скупу обнове у Народној библиотеци, бојим се да данас пред собом имате само одлазећег председника.

Силом биолошких закона, или сопственом одлуком, други су се у међувремену удаљили или редуцирали своје присуство. Многи од раније активних чланова сада нису међу живима, тако да се веома смањио број оних који конкретно могу или желе да раде и помогну Друштву. Незавидна финансијска ситуација само је потенцирала такво стање ствари. У последњих годину дана, или нешто више, отприлике, та персонална ситуација се донекле поправила, али сада би требало учинити озбиљан напор да тај потенцијал и заживи и дође до изражаја. Прилив нових чланова није био равномеран, као што то нису биле ни активности Друштва.

Деценијама, да не кажем вековима, старо Друштво “Свети Сава” је данас српском друштву и Србији потребно исто толико колико и када је оснивано. Тако су хтели токови историје и то није нешто што треба да нас радује, али нас свакако обавезује. Речју, треба да нас инспирише та потреба да се нешто уради у корист свог народа, а да се за то добије искључиво морална сатисфакција. У извештају пре четири године рекао сам да то “у данашње време изгледа као немогућа мисија и да је то највећи изазов пред свим члановима обновљеног Друштва”. Сада бих додао да ту немогућу мисију морамо да остваримо, не само у име нашег дуга према Српству, према нашим прецима, већ и због српског ината пред силом која изазива морални и сваки други отпор.

Традиционалним задацима нашег Друштва, о којима је било речи, треба свакако додати и сталну бригу за опстанак и опоравак ћирилице, наставак бриге и борбе за наше Косово и Метохију, за добру сарадњу са Српском православном црквом и са свим сродним организацијама и удружењима.

Нема сумње да ново руководство о томе повести рачуна и у томе им желим пуно успеха и среће.

Хвала!