Дуд Светога Саве – зрело сунце

Живот тече, троши се и осипа, неослобођен питања: шта је човјек ако не „надмудри случајност рођења” и куд иду они који то успију?

Нисам Алиса из земље чуда, али могу ући иза огледала у ту другу димензију. И ево шта је видјело огледало ове приче почете прије 800 година.

За „заблудјело чедо” Немањин двор је био стаклена башта, што лијепо мирише, али ваздуха нема, гдје се не живи него само станује. Немоћан да савлада радозналост која га је трзала из принчевских одаја, кренуо је трновитим путем од принца до монаха. Знао је хтјети и бити свој па се случајно, или пак тајном игром судбине нашао и божији посланик који ће га у манастир повести, већ тада зараженог заувијек љубављу према Христу. Извор је потекао своме мору. Није трагао за срећом сунца, за смијехом мора или за миловањем вјетра. Судбина је радила за њега. Побјегао је од очевих уздаха и мајчиних суза на позорницу Свете Горе, Србије и православља да буде оно што ријетки могу- један на бојишту, али ратник. Да запали свјетло у нама- нека је то свитац, свијећа, жижа, варница, сијалица, звијезда или Мјесец, Сунце- можда. А да се ми побринемо да се не угаси.

Соко његовог сна почео је да лови утву златокрилу. Идући трагом љубави за Христом, остављао је траг који није траг у прашини, нити пртина у снијегу него кањон што води у неизгуб, у недокрај, у вјечност. А пред њом све је ситница. Населио нам је јаву и снове, уплео нас у дугу својих жеља и оставио нам у наслеће. Ширио је светосавље своје крстом и пером непресушним, те светим стопама својим границе наше за вијекове у записе унио, да се груда наша и на своду небеском оцртава. Знао је да је са људима тешко,али је тешко и без њих, па је идући за оним који је „пут, истина и живот наш” уносио вјеру, љубав и наду у живот народа српског, својих ближњих. Отворио је пут у будућност, дигао крст и на наша плећа, проговорио језиком који смо разумјели, писао писмом које смо научили. Из недоба и немјеста није нас повео непутом у недоходе но преко- јер је „сва наша срећа на другој страни”. Преко, да нешто наше остане на свакој обали. Разријешен гријеха непослушног сина, без извињења и потребе да му прогледају кроз прсте, постао је човјек са хришћанском душом у коју су могле да стану: и мисао о животу, и о смрти, и о ближњем и љубави према према роду, и о вјечности и Богу. И мада је готово осам вијекова у својој смрти, он је и у нашим животима . И дуже. Као сапутник и сапатник сваке генерације. Рукописом срца исписао је и наш пут и циљ, учећи нас да и смрт треба заслужити и наћи јој смисао.

Дуд Светога Саве постао је наше зрело сунце без чије смо непресушне свјетлости неспособни да идемо путевима трагања за истином и смислом живота. Као што је и душа његова трагала за тајнама и није могла да престане. Пролазила је кроз ватру искушења и не без посљедица. Јер зар се може остати хладан крај јаке ватре? Његово битисање у овоземаљским оквирима било је само дирљив љубавни увод у везу без остатка, у успомену која је и данас неоштећена временолл. У огледалу и даље видим икону свеца који као сунце траје читавог његовог живота па и касније, од када је руком свог анђела преведен међу свете. Он траје милошћу за земљу и људе, за своју отаџбину и њен народ. А његове мијене од принца у монаха па свеца што путује небеским кочијама бескрајним небеским пространствима, зар нису само знак да зора свиће тек када се звијезде гасе. Сунце се рађа још један пут. Само, оно није издајничко свјетло. Оно је све оно што ми је потребно. Разлог постоји, јер „кад потражимо разлику између неба и мора, оку не смије недостајати птица”. Ето, такве су боје моји снови.

Срећа сунца је у томе што сија, а и моја, а и моја!

Шифра: 777
Ментор: Милош Шуковић
Ивана Лажетић, III – 1, Гимназија Гацко, Република Српска