Часопис Друштва СВЕТОГ САВЕ “Браство” – од 1887. до 1941. године (I)
Датум: 15.10.2008. 18:23
Аутор: Стојан Новаковић

Јуначке пјесме у души народној

Српска књижевност поникла је међу Словенима старе Паноније и Моравске, и на њиховом се језику почела развијати. Одатле је пренесена међу Словене Балканског полуострва, Србе и Бугаре, а послије међу Русе. Онај словенски дијалекат којим се ова књижевност искључиво служила, био је толико близак српском језику да је могао народ задржати, да осјети и потражи права на свој књижевни језик…

Није никаква претераност ако се каже да је поезија цвет књижевности. Ако нема поезије, нема праве књижевности; и кад се у првим почецима књижевности покаже поезија, може се веровати, да је књижевност ухватила корена у животу народном, и да из њега црпе своје животне основе. У случајима кад књижевност није првобитно постала, кад је она са стране унесена, као што је то случај у народа словенских, појава поезије у књижевности доказ је, да је књижевност пробила у живот народни, и да се почела проницавати њиме.

Сваки покрет књижевни, ма колико по себи незнатан био, очевидно је сведочанство, да је народ почео осећати живу потребу образованости, да је почео излазити из детињства и кретати се напред на лествици умственога развијања. Тај појав, сам по себи, непоредно доказује да се народ не осећа добро у засталој и мрачној атмосфери незнања, да почиње погледати ка вишим и чистијим пределима, да се у њему буди слутња, да ће тамо наћи чистијега ваздуха, животворније светлости. И потпуно је природно, да живот, ако је само обдарен крепошћу и производношћу, потискује народ према напретку, који, својим моћним покретом, умеравајући се и руководећи смисленошћу, води народ све више према истини, отварајући му нове, дотле непознате хоризонте умественога уживања.

Ни плодности, ни поезије
Први период српске књижевности показује се без икакве поезије, и то му је карактеристика; али с том карактеристиком иде и друга, која нам у том периоду показује потпуно одсуство живота, радљивости и плодности. Главни знак тога периода јесте његова непокретљивост. Књижевност тога времена изгледа као слутња у својој непокретности, који јој дадоше у IX-ом веку Ћирило и Методије, два образована Солуњанина.

Кад се добро промислимо, једва је и могло другојачије бити. Књижевност о којој ми говоримо, поникла је међу Словенима старе Паноније и Моравске, и на њиховом се језику почела развијати. Одатле је пренесена међу Словене Балканскога полуострва, Србе и Бугаре, а после међу Русе. Онај словенски дијалекат, којим се ова књижевност искључиво служила, био је толико близак српском језику, да је могао народ задржати, да осети и потражи права на свој књижевни језик, али је ипак био и толико различан, да је могао потпуно одвојити народ од књижевности и књижевност од народа.

У почетку XIX века затекоше се у Срба два књижевна правца, сваки потпуно независан и различит од другога.
Пред једним је био калуђер, који се ослањао на своју старину од осам векова, и који је дотле, у истини, био једини чувар књижевних предања; пред другим је био певач и приповедач народнога огњишта.

Друговање с народом
Народни певачи су јуначким песмама и усменим причањем створили и однеговали целу усмену књижевност. Ова је књижевност с врха до дна била супротна апстрактној манастирској књижевности.
Поникавши у самој души народној, она се запајала славном прошлошћу народном, она је ишла за народом у његовоме развијању и у његовим тежњама. Верно другујући с народом у његовим несрећама, крепећи га, и постичући његову издржљивост у данима искушења, подижући му надање у бољу прошлост, ова је књижевност у народу и с народом живела, страдала и надала се.

Једна особина ове народне усмене књижевности јесте то, што се развијала и развила на живоме народном језику. Тим је одмах искочила пред сувише искључиву манастирску књижевност; тим је, на послетку, задобила и победу над том књижевношћу, и тога ради, борба је међу та два књижевна правца, или још можда међу те две књижевности, постала с места неједнака. Могло се напред погодити да ће писана књижевност, сувопарна, неразумљива као што је била, поклонити се пред књижевношћу коју је народ говорио, осећао и разумевао. Та се победа тим пре могла очекивати, што је народ српски у својој поезији показивао снагу и гипкост душевну којој се без престанка дивимо.

Народ је српски показао истинито песничку снагу и лепоту израза у јуначким песмама, у којима је прослављао своју историју; у легендама, у којима је пустио сву моћ своме уображавању; у сентименталној поезији, где се куцало у најнежније жице чисте љубави и меке осетљивости.

Васпитање
Заиста је чудновато како је стара српска књижевност, кроз толике векове, остала без непоредног утицаја на народни живот, и како народни живот тога времена није могао дати никакво своје оригинално обележје књижевности. Објашњење се може тражити, с једне стране, у односу језика народног и књижевног, а с друге, у сувопарном, формалном и сувише апстрактном васпитању, које је потицало из византијских манастира.

2.

Часопис Друштва СВЕТОГ САВЕ „Браство“ – од 1887. до 1941. године (II)
Датум: 15.10.2008. 22:00
Аутор: Стојан Новаковић

Просвјетитељско дјело Мушицкога

Византијска је књижевност живела међу калуђерима, и осим ретких изузетака, бавила се црквеним пословима и потребама и искључиво црквеним васпитањем. До душе, оба су ова књижевна правца тежила једној истој цељи, а та је била у умственој образованости народној, али су оба свој задатак вршила начинима супротним и покретном силом, која није била ни сродна, ни једнака

Оваква су два књижевна правца образована била у Срба до пред крај прошлога века. У Грчој је епоха омировска одмењена и заступљена била епохама лирском, драматском, историчком, александријском и византијском, једном за другом. У Срба је епоха омировска живела успоредо с епохом византијском, крећући се свака у својој одвојеној и засебној средини. Омировска је књижевност у Срба живела међу народом, служила се његовим језиком; она је собом управљала умствено, а у неку руку и политичко васпитање народно; народ је, при том, био здрав, али остављен сам својим силама, десивши се на страни од великих саобраћајних путова, далеко од утицаја тадашњега јевропског света.

Византијска је књижевност живела међу калуђерима, и осим ретких изузетака, бавила се црквеним пословима и потребама искључиво црквеним васпитањем. До душе, оба су ова књижевна правца тежила једној истој цељи, а та је била у умственој образованости народној, али су оба свој задатак вршила начинима супротним и покретном силом, која није била ни сродна, ни једнака. Није се могло избећи, да се та два правца не сукобе, а у том случају један је од њих морао подлећи.

Искочила искра живота
И тај сукоб, који се спремао вековима, у ствари се догодио на крају прошлога века. Калуђер се морао поклонити пред народним певачем, и морао је овоме последњем уступити и своје место и своја раније задобивена права. Чудновати и неплодни дуализам, који смо горе обележили, и који је толико дуго без користи живео, морао се свршити најпростијим и најразумнијим начином, победом народнога језика у умственоме животу народа српског.
А из тога, дотле непознатог трења, сукобом је искочила у српској књижевности први пут искра живота, постала је књижевна појезија српска.

Први песници, који почињу ред у српској књижевности, јесу: Лукијан Мушицки и Сима Милутиновић, У њиховим се списима види најплеменитија ревност, да даду правац народном васпитању, да негују народно осећање српско.
Они су се први одлучили, да ступе на ново земљиште, да се смело подухвате, да у књижевности крче нове путеве. И доиста путовима је њиховим пошло много следбеника и подражавалаца.
Међутим дела ове двојице песника, који су у сваком погледу знатни људи, носила су у себи јасне знаке онога стања ствари, у коме су сами никли или остали. И то је још један пут показивало, како је тешко било на један пут преломити с предањима, која су своју старину вековима рачунала.

Међу Србе са угарским знањем
Лукијан Мушицки (1777.-1837.), православни српски владика у Угарској, пошто је прошао класичне студије у угарским школама и пошто се напојио ондашњом немачком књижевношћу, нашао је да се песничке потребе народа српског могу намирити књижевном појезијом по начину Хорација и Клопштока. Облици и начини латинскога класичарства потпуно завладаше његовим укусом. Појезија, којом је овај човек српску књижевност обдарио, доиста је показивала и дубоку ученост и искрено родољубље, али је по форми својој била сувише свечана спрам онога начина, на који се српски народ био навикао у својим умственим производима. Питање о језику било је већ, за живота Л. Мишицкога, и положено и одлучено.

А Л. Мушицки се није могао одлучно изјавити, на коју ће страну. Никада се он није искрено изјавио ни за словенски, ни за народни језик; он је, шта више, препоручивао и један и други. Словенски језик и српски језик, писао је и певао он, два су пут к једној цељи. Он је признавао да је народни језик огледало духа народнога, а за словенски је мислио, да, као старији, као заштићиван од цркве, као језик који је већ умствено обрађен, треба да сачува своје место покрај народнога српског језика. Он је говорио да нити словенски језик искључиво припада цркви, нити опет српски народни језик искључиво припада колиби.

Место, дакле, да избере један који год, он се изјаснио да обадва, и доиста се, у својим књижевним делима, и једним и другим на обред служио. Калуђеру није било лако, да језик црквени принесе потпуно на жртву; а кад већ није имао куд, он се изјашњавао, да узима под једнако два супротна језика, који су један други искључивали.

Доситеј је први јасно и разговетно прогласио да за основу опредељивања народности ваља узети језик, и да сви они који један исти језик говоре, чине једну исту народност. Он је мислио, да народност и може и мора обухватити све оне који исти језик говоре, па били они православни, били католици, били мухамедовци.

(Наставиће се)

Доситеј
Што се тиче питања о јединству народа српског, народа који је и сувише подлегао верозаконском и религиозном сепаратизму, Мушицки је стао уз идеје Доситијеве, али с извесним ограничењем, и опет водећи рачуна од чисто религиозних идеја. У питању народности Доситеј није никако узимао у рачун разлике, које су створене различитошћу веровања и исповести.

3.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА „Браство“ – од 1887. до 1941. године (III)
Датум: 16.10.2008. 18:05
Аутор: Стојан Новаковић

Неувели вијенац народног пјесника

Покрај звекета оружја, војничког напрезања и рада, које је народ у Србији поднео за своју слободу и независност, опет је из њега ступио на књижевно поље Вук Караџић. Рођен у Србији, био је право сушто остварење мисли Доситијеве. И докле је народ из Србије на једној страни напрезао се и радио, да обележи и утврди своју политичку самосталност, дотле је Вук трудио се да обележи самосталност народног језика и његова права на књижевност

На патриотизам Л. Мушицкога имала је мало одвише утицаја његова владичанска митра, и он није признавао основу народности на таквој ширини и на толикој чврстоћи. И он је, до душе, признавао језику да треба да служи као мерило за опредељавање народности, али је замашај тога мерила ограничавао тиме што је вери давао исти значај или утицај који и језику, а под вером је за опредељавање народности рачунао само са источним православљем. Не треба га ни помињати, да је то гледиште остало одвише искључиво, и да је једним махом бацало на страну Србе западне цркве и Србе мухамедовце.

Кад се упореди са Доситијем, Мушицки заиста излази као представник правца који носи у себи нешто реакције. Али кад се узму на ум мисли и понашање тадашњега свештенства, скроз на скроз противни мислима Доситијевим; кад се узме на ум, како је патријаршијска црквена власт у Карловцима гонила књиге Доситијеве, – мора се признати, да су списи Л. Мушицкога, и такви какви су, били врло добар знак.

Образовање српског народа
Ма да је на питање о јединству српске народности ограниченије него Доситије одговарао, он никада није престао проповедати љубав отаyбине, никада није престао подстицати умствено образовање српскога народа. А што се толико колебао у избору народнога језика, то се може оправдати и ондашњим стањем филолошке науке, која је још непрестано тврдила, да је црквено-словенски, познат Л. Мушицкоме, мати осталих говора словенских. У оно време њему није било могућно, да с оном јасношћу види пред собом положај, с којим га ми данас можемо гледати.

А може бити, да је имао и особитих обзира, које је као духовник и владика морао поштовати. Али на супрот свему томе Мушицки је својом радњом живо напред потиснуо мисао Доситијеву, он је опет јако помагао мисао независнога развијања народности и мисао индивидуализма у народној књижевности. Муза његова није престајала певати љубав отаyбине; она је међу Србима пробудила укус за књижевност у опште, а нарочито укус за лепу књижевност. Његови песнички списи, који су се разлегали са висине владичанске столице његове, били су као освештани благослов делу Доситијевом које је дотле сама црква осуђивала.

Осим свега тога Л. Мушицки је био лични пријатељ Вука Ст. Караyића, и потпомогао га је у свему. Он је сав скроз био одан новоме нараштају, који је с одушевљењем полазио путем, који су Доситије и Вук прокрчили; он је тај нараштај на томе путу храбрио. Аукторитет једнога тако високога црквеног достојанственика као што је био Л. Мушицки, одсудно је дао јачи полет умственој образованости народној; он је млади нараштај онога времена упућивао на нови пут који му се отварао.

Вукова борба за језик
Много година још после смрти његове, младићи су из Србије, полазећи на универзитете у Немачку и Француску, један другоме декламовали његове стихове, испуњене оним особеним свечаним родољубљем. Књижевно развиће, које је Мушицки изазвао, и које се јаче развило у 1848. години, потисло је самога Л. Мушицкога у историју; други су почели вршити онај уплив, који је некада њему припадао. Из овога летимичног прегледа види се разговетно како је Л. Мушицки био производ средине, из које је никао. Али баш у онај мах, кад су његове идеје почеле да сазревају, створило се за књижевност ново огњиште тиме, што је васкрсла нова држава српска, која је већ почела обележавати се у сталним и значајним облицима. Јер покрај звекета оружја, војничког напрезања и рада, које је народ у Србији поднео за своју слободу и независност, опет је из њега ступио на књижевно поље Вук Караyић, рођен у Србији, који је био право суште остварење мисли Доситијеве. И докле је народ из Србије на једној страни напрезао се и радио, да обележи и утврди своју политичку самосталност, дотле је Вук, на другој страни, трудио се да обележи самосталност народнога језика и његова права на књижевност.

И Босна није изостала, да уђе у тај општи рад: с њене стране уђе смело на ово ново поље рада песник Сима Милутиновић (1794-1847.). Онај силни девичански задах планинских племена српских, међу којима је народни певач био једино јоште живо предање, напојио је оба ова велика човека, једнога као граматичара, а другога као песника. Мучно се језик привијао жаркој машти Милутиновићевој, полету мисли његових, а и Милутиновић није имао ни времена ни могућности, да се бави језиком и да спољни облик удешава и улепшава.

Сима Милутиновић је склопио и испевао своју Србијанку. То је збирка више оделитих песама, у којима је он певао последње војевање и она напрезања, што их је народ чинио за основу своје политичке самосталности. Милутиновић је у својим песмама показао тако оригиналне погледе, таку силу појимања и смелости у изразу, да му је име остало окружено неувелим венцем песника народнога.

Књижевни глас
Вук се запајао чистим духом језика народнога, и он му је постављао правила и обележавао индивидуализам, а Милутиновић (Сима) се одушевљавао народним песништвом, и уносио је у књижевност глас, снагу и живахност народнога живота. Али језик у то време још није био стекао сву ону гипкост, коју има данас.

4.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА „Браство“ – од 1887. до 1941. године (IV)
Датум: 17.10.2008. 17:00
Аутор: Мита Живковић

О животу Срба у Сарајеву

Сваки путник у хану добија онаку храну, какву му у ком годишњем времену прописује његова вјера. Србин је дакле могао у мрс мрсити, у пост постити

Сви Срби живе у средини града с тога што је од вајкада тако наредила турска власт, да не би Срби, станујући близу брда, у последњим улицама, шуровали са хајдуцима. Срби су, немајући права, да имају своје сопствене земље, морали радити занате и трговати да би се издржавали… По званичним извештајима аустријским Сарајево нема ни тридесет хиљада душа. Међутим мене су Сарајлије уверавале, да ће бити преко педесет хиљада, јер самих Турака има, кажу, до четрдесет хиљада; званична је цифра отуд тако мала, што Турци по ујемчаном праву не пуштају никога у харем, да броји главе, па у харем потрпају све па и мушку децу, које – било из ината, било да мање плаћају данак – неће да упишу у званични списак а властима кажу о своме ћефу, колико је душа у харему. Срба има око шест хиљада, Јевреја око три стотине, а католика до две стотине. Истина нешто се Турака иселило, али ће их ипак бити у Сарајеву око четрдесет хиљада душа.

Срби су досељеници из Херцеговине, јер “Херцеговина сав свијет насели, а себе не расели” веле Сарајлије. Сви Срби живе у средини града с тога што је од вајкада тако наредила турска власт, да не би Срби, станујући близу брда, у последњим улицама, шуровали са хајдуцима; друго с тога што су Срби, немајући права, да имају своје сопствене земље, морали радити занате и трговати да би се издржали.

Трговци Срби и Јевреји
Отуда су сразмерно први и најбогатији трговци Срби и Јевреји, па тек после Турци. Негда је Сарајево било чувено са своје трговине; роба је довожена из Беча и Трста, а извожена у Стару Србију. Од како је с окупацијом заведен према Турској ђумрук, и кад навалише из бела света Јевреји, опаде јако трговина; јер Сарајевски трговци не могући конкурисати Јеврејима, који или тргују по неколико месеци па после банкротирају – шта је њима стало до свог трговачког имена у Босни – или купују од бечко-пештанских банкрота јефтину робу, мало по мало остављају трговину и једу дотле стечени капитал, ако не могу да нађу друго поље рада; данас је скоро сва трговина у рукама странаца дошљака.

Поред трговине Срби се баве и занатима од којих је најважнији златарски. Као златар стекао је Србин Митровић признања и на париској изложби. Већином су ти богати Срби лиферанти у аустријској војсци.

Сарајево просецају врло многе улице скоро све узане и тако искривудане, да се странац у њима не може лако наћи без вођа. Главније улице носиле су турска имена; данас су Аустријанци многима дали своја имена. Куће су или једна до друге или су врло на близо, а свака је велика и има пространу башту. Грађене су већином на спрат и од блата са врло много дрвенарије те није ни чудо, што је она велика јангија (пожар) 1879. г. упропастила велики део града. Страдао је најбогатији део, средина, дакле српски крај; због тога сам затекао многе рушевине при своме доласку. Пожар су гасили војници; но Сарајлије су ми причале, да су једни војници гасили, а други просипали из трговачких магаза петролеум, не би ли се пожар ширио – дат им је миг, да тако раде; тим се, причају, хтело, да богате Сарајлије граде јевропске куће, кад се нађу без крова на улици. У неколико се то и постигло јер данас имају некоји Срби у Сарајеву врло лепе и удобне куће, не узев у обзир, да је и сама влада подигла неке простране и укусне грађевине. Приликом тога пожара страдале су и неке зграде српске црквене општине, и општина није хтела примити, кад јој је влада понудила пет стотина форинти припомоћи; она је одговорила, да има пара за оправку својих зграда.

Да опишем важније зграде, којих нема Бог зна колико. Yамија има, веле, колико у години дана; биће их у истина око 120. У свима се не служи; но кад стану хоyе са свију, у којима се служи, звати из јутра, у подне и пред вече верне на молитву, настане веома нехармоничан концерт, у којем се чује по који пријатан тенор, баритон, бас па чак и сопран; особито сам радо слушао једног басисту у беговој yамији, који је у подне звао на молитву, и једног сопранисту у истој yамији, који је звао из јутра.

Вријеме по турском рачунању
Најважније су yамије, бегова и царева; на овој последњој се од подне вије султанова застава. Обе је градио Усрев-бег, султанов сестрић и први валија босански; он је био прави отац свима Босанцима без разлике вере. Његова yамија је највећа и она је леп споменик старог грађевинарства; ту је и Усрев-бег сахрањен у врло великоме саркофагу, а Турци га поштују као свеца. Поред ове yамије има једна турска школа и богословија. Код те је yамије и сат-кула, на којој сат показује време по турском рачунању.

Преко пута од бегове yамије саградио је Усрев-бег велики хан и оставио му новаца с аманетом: да се у тај хан прима сваки путник из целе Босне, и да има три недеље у хану за себе хране а за коње пиће и све то бесплатно; да сваки путник добија онаку храну, какву му у ком годишњем времену прописује његова вера, Србин је дакле могао у мрс мрсити, у пост постити.

Од оне велике јангије, кад је изгорео, не ради овај хан, а нисам могао разабрати, шта је са фондом, што га је Усрев-бег томе хану оставио – извесно га је појела помрчина. Поменути Усрев-бег је израдио у Цариграду да Срби могу зидати себи цркву и тако постаде стара или горња црква, о којој ћу мало ниже говорити; поред тога је он много добра починио Сарајеву те му се стога име и данас спомиње а спомињаће се док траје Сарајева. Причају да је погинуо у једном походу на Црну Гору, па да би му тело балсамовали и пренели у Сарајево, извадише му дроб, и отуд је томе месту и данас име Дробњак.

(Наставиће се)

Дукати и пљачка
Вредни Срби, и као трговци и као занатлије представљају капитал од неколико милиона дуката нешто у имању нешто у готовини; биће их двојица од којих сваки има око милион дуката. Све до окупације узимале су валије кадгод им затреба од богатих Сарајлија дукате хиљадама, па нити их је валија враћао, нити их је Србин искао. После је имао одређене попусте.

5.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА „Браство“ – од 1887. до 1941. године (V)
Датум: 19.10.2008. 16:34
Аутор: Мита Живковић

До зоре се морало свршити и јутрење и служба, док нису Турци поустајали, да их не би дражила каурска молитва. Венчање се свршавало обично око поноћи, да не би сватовска парада изазвала каквог Турчина да отме младу

Турци – обично о барјаму или рамазану – у своме верском заносу наваљивали на Србе око цркве и секли их и убијали, Срби имају две своје цркве, стару или горњу коју саградише по Усрев-беговој дозволи, не зна се када, и нову, коју доградише и посветише 1872. године по дозволи портиној а на заузимање страних консула. О постанку старе цркве има две приче. По једној ју је саградио Андрија, брат Краљевића Марка. По другој је измолио Усрев-бегов слуга Србин Андреја од свога господара једно место у Сарајеву, колико захвата бивоља кожа, да на њему гради себи цркву, кад је била готова бегова yамија; он је кожу исекао на кајише и захватио велики простор.

Занимљива је веза ове приче са причом о постанку стародревне Картагине. Први траг о овој цркви остао нам је из шеснаестога века. Године 1556. изгорела је ова црква, а горела је је и 1697. кад је принц Евђеније освојио Сарајево. Године 1717. кад је владичанска столица пренесена у Сарајево, проширена је ова црква, саграђено је и позлаћено темпло.

Вјенчања и јутрења у тишини
Кад су Турци градили тврђаву око половине прошлога века, дозвољено беше Србима зидарима да у вече понесу по један отесан камен и да оправљају своју цркву, којој се кубе распукло од земљотреса 1749. године; Стара је црква за читав метар у земљи; ограђена је високим зидом тако да се с улице не види, како не би вређала очи правоверним Турцима; од прилике онаква је, каква је стара црква у Нишу. До зоре се морало свршити и јутрење и служба, док нису Турци поустајали, да их не би дражила ђаурска молитва. Венчање се свршавало обично око поноћи, да не би сватовска парада изазвала каквог Турчина да отме младу.

Па ипак су негда Турци у своме беснилу вешали Србе о врата ове цркве. Дуго се Срби тужили на овај зулум, и кад султану те тужбе додијаше, он изда ферман: да не смеду више Турци вешати рају о црквена врата него на другоме месту; тај се ферман и данас чува у архиви старе цркве. Доцније су Турци – обично о барјаму или рамазану – у своме верском заносу наваљивали на искупљене Србе око цркве и секли их и убијали па би натерали онда младога попа а сада старога проту Стевана Баковића (он ми је главом све причао), да гази преко својих мртвих парохијана и да службу служи; њему беше дозвољено, да за појасом носи пиштоље, и да се брани ако би њега лично когод напао, и он би пиштоље оставио на часну трпезу па би службу започињао. – У овој се цркви чува рука св. Текле, којој народ приписује чудотворну моћ и из далека долази да је целива. – У архиви ове цркве има врло важних рукописних и штампаних старина књижевних већином богословске садржине: неке од њих описао сам у “Гласнику Српског Ученог Друштва”. Има неколико турских повеља и фермана, које би ваљало да који од наших стручних људи што пре проучи, док их не прогута заборав у каквој бечкој архиви као што је то било са многим другим српским споменицима.

Кнез Михаило и султан добротвори
У сред Нове цркве су два велика стуба; уз десни је владичин сто, а уз леви сто за земаљског поглавара и амвон; испред стубова су певнице. Темпло је позлаћено и на њему су иконе поређане у четири реда, међу којима је и икона Св. Саве и св. Симеуна (Немање); има и руских светаца, јер су слике рађене као, што кажу, у сергијевском манастиру код Петрограда. На цркву је потрошено тридесет и шест хиљада дуката. На грађење те цркве приложио је пет стотина дуката султан, а исто толико кнез Михаило; архимандрит Сава носио је руку св. Текле у Русију и прикупио на то грађење око две хиљаде дуката; све остало дала је стара црква од својих прихода, поред тога саме имућније Сарајлије у три маха купиле су између себе прилоге, а сиромашнији су људи без наднице радили; крст и јабуку на кули приложиле су госпође сарајевске; мање прилоге дадоше Срби трговци из Београда, Дубровника, Беча и Трста.

Ова црква саграђена је у византијском стилу од тесанога камена; штета што, је камен окречен. Тек после окупације попеше звона на кулу. Кад су дигнута звона, није остало у Сарајеву једне мушке руке, која тога дана није повукла ма и на часак за уже бар једнога звона, а било је неколико старијих трговаца, који су вас дан провели у порти и чим ухвате ред, а они држи за уже па вуку, док се не озноје, – било их је, који су звонили и по двадесет пута. Нова је црква на најживљем месту у улици Фрање Јосифа, а око ње је пространа порта, ограђена гвозденим шипкама.

Одмах уза стару цркву су улице магазе, између којих на капији стоји натпис: Школе српске православне општине. Кроз капије се иде уз брдо. Горе на равници има шест зграда. На највишем је месту највећа зграда на спрат:
Конак сарајевског владике и митрополита дабро-босанскога: на горњем су боју собе за митрополита и диванана, са које се врло лепо види Сарајево; при земљи су собе за млађе: у митрополији сам и ја у први мах становао. Остале су зграде – осим једне – приземне и мање, но ипак у њима је двораница за седнице црквене општине и гимнасијског патроната, три собе за четири разреда гимнасије (трећи и четврти разред био у једној соби), две собе за по два разреда основне школе мушке, велика дворана за школске свечаности, мања кућа на спрат са четири стана за три професора и једнога учитеља, шупе за дрва и т. д. Поред тога црквена општина има велику кућу на спрат у улици Фрање Јосифа ниже нове цркве, у којој су две собе за по два разреда, основне школе женске и три стана за две учитељице и једнога учитеља.

Храм под оловом
Нова црква је леп споменик новијег српског неимарства. Темељ јој је ударен 13. Јуна 1863. године, а дограђена је 1872. Кула је висока педесет осам метара, и само је алем (врх на минарету) бегове yамије од ње нешто виши, јер је Турцима зазор, да је хришћанска црква виша од yамије. На њој су пет кубета и врло многи прозори. Покривена је оловом.

6.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА „Браство“ – од 1887. до 1941. године (VI)
Датум: 20.10.2008. 17:09
Аутор: Мита Живковић

Бијесни и хировити господари

За последњег руско-турског рата угази и Србија у рат, а Турци Сарајлије толико се наљутише, да наумише исећи све Србе па још поручише Турцима по свој Босни, нека тако исто чине

Од Срба су чиновници хтјели да створе Хрвате. Ту је било претње, улагивања, тамничења и награђивања Аустријска политика беше, да отуђе Босанце од Србије, а Хрватима то беше згода, да створе велику Хрватску на рачун Српства.

Под Турцима су Срби зло живели као и у осталим крајевима. На сто начина морали су се довијати да угоде својим бесним и ћудљивим господарима; ма какав повод могао је загрозити њиховом животу. Ево неколико примера ради доказа.

Кад оно за последње руско-турске војне угази и Србија у рат, Турци Сарајлије толико се наљутише, да наумише исећи све Србе па још поручише Турцима по свој Босни, нека тако исто чине. Покољ је требао бити на ускрс. Срби дочују и стрепили су. Дочује то и турска власт па их стане одвраћати од тога варварства. Не помаже. Власт се није ни спремала да силом спречи сечу, јер је било мало војске у Сарајеву, а Босанци су и дотле већ толико пута устајали и задавали бриге порти, те власт није хтела сузбијањем устанка на Србе да изазове буну можда и против себе. Случај је спасао Србе. Запали се баш на велики четвртак један крај Сарајева, где су седели сами Турци. Срби листом скочише и стадоше гасити и само њиховом највећем напору хвала, што не изгори цело Сарајево! Срби сакупише шездесет хиљада гроша и дадоше их пострадалим Турцима. То их умекша, те о ускрсу не би покоља.

Живот за двадесет хиљада гроша
Ристу Савића позове Фазли паша да ортачки купују коже за ћуркове, ал паша не даде својих новаца. Савић накупује и сашије ћуркове. Док ето паше па га пита: Колико може бити ћара на ћурковима? Савић у нади на добит, рече: три хиљаде гроша. А Фазли паша: дајдер ти мени, што од ћара на моју страну долази, а на част теби друго. Савић немаде куд, него исплати.

Истом Савићу и многим другима беше Фазли паша дужан. Сазове их најзад Фазли паша па сваког особено пита: колико ти дугујем? Како који каже, а Фазли паша њега у гвожђе. Последњи уђе Савић. Питаће и њега паша. Но Савић се досети: вала, честити пашо, не дугујеш ми ни паре. А паша: пеки, ти хајде кући па гледај посла!

Јован Питол оде у Србију послом у место – заборавио сам које – где се баш тада бавио кнез Милош. Чује кнез, да је ту некакав Сарајлија па га зовне к себи и рекне му: повешћеш собом, кад се вратиш, једног коња паши. Питол се обрадује, што му паде у део, да носи паши поклон; чува коња уз пут као зеницу, и чим стиже пред вече у Сарајево, одведе коња паши у шталу, а сутра ће му јавити, ко му је поклон пратио. У поноћ ево ти Питолу заптије (пандура) па куц на врата: устај па хајде паши! Оде он, а слути, зло је; кад тамо, њега оковаше па да га сутра посеку. А шта је било? Посекли Турци Босанци неко Србе трговци из Србије па паша, да забашури, пратио коња кнезу Милошу на дар, а овај, не казујући, од куда коњ, пошље га паши натраг по Питолу. То је пашу врло наљутило, те шћаше, да искали срце на Питолу. За њега се заузеше пријатељи те моли пашу и нуди откуп; једва се паша склони, да пустиПитола за двадесет хиљада гроша.

Међу тим има примера, да су многи Срби с већином Турака, врло лепо живели и један другоме на сијело одлазили; особито су се бар у неким породицама добро пазиле жене. Причали су ми многи Срби како су били и на турским свадбама.

Од Срба би да створе Хрвате
Да видимо како беше под Аустријом?
Још Филиповић за своје диктатуре започео је а неколико година после њега наставили су скоро сви чиновници у Босни тај неизведљив посао: да од Срба створе Хрвате.

Ту је било претње, улагивања, тамничења и награђивања. Аустријска политика беше, да отуђе Босанце од Србије, а Хрватима то беше згода, да створе велику Хрватску на рачун Српства. Да се то постигне, ваљало је Босанцима доказати, да нису Срби, ваљало им је одузети ћирилицу, ваљало је угушивати веру православну. За Филиповића није нико смео рећи да је Србин већ: Босанац, и тешко ономе, који се томе противио; чак нису се смеле ни песме певати, у којима долази име: Србин. Док сам ја био у Сарајеву, а то је после Филиповића, власти нису хтеле да знају за српски језик, већ су га звале “земаљским језиком”; могу захвалити једном пријатељу у полицији, што ме не снађоше зле последице због тога, што сам једно вече у кавани с младим Србима Сарајлијама певао: “ја сам Србин српски син”. Влада није трпела ни ћирилицу већ је натеривала људе, да јој пишу латиницом, а ћирилицом писане молбе, тужбе и т.д. није ни узимала у поступак. Одбацивањем ћирилице и увођењем латинице као службеног писма учињена је неправда не само Србима православне него и мухамедовске вере, јер су и ови последњи, не знајући турскога писма и језика, дописивали српским језиком и ћирилицом (богаташ Ченгић, кад год иде у Цариград, понесе неколико српских књига, да има шта читати).

Сузбијање вјере
Најтежи посао беше аустријанцима: сузбијање православне вере; то се није дало радити ни јавно ни отворено, него онако испод жита. Влада је истина привидно поштовала православну веру, али је широм отворила врата католичкој пропаганди и да на сваком ју је кораку потпомагала. Довођени су мисионари, дизани су католички манастири, постављани бискупи, где их пређе није било; шта више почели су насељавати Босну Немцима из Немачке и Аустрије; прва ми је насеобина била око Маглаја, а данас има насеобина и по другим крајевима.

7.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА „Браство“ – од 1887. до 1941. године (VII)
Датум: 21.10.2008. 16:06
Аутор: Владимир Ћоровић

Нестаје режим голих бајонета

Обруч око Срба већ је био склопљен и приметан за време скадарске кризе 1913, кад су донесене и прве “изнимне мјере” против њих и уведен војнички преки суд. Велике маневре у Босни и Херцеговини и свечани улазак Фердинандов у Сарајево лицем на Видовдан била је очевидна демонстрација против Срба. С тога атентат постаде крвав потез преко тих рачуна

Водеће личности бечке политике од онога времена, када су одлучиле да свој одношај према Србији доведу до оштрице и да балканско питање рјешавају ратом, настојале су свом снагом, да с једне стране осаме Србију, а с друге да и Србе свог подручја учине што мање опасним за ма какву акцију. У Босни и Херцеговини, утицајем власти, ствара се муслиманско-хрватски блок, а у Хрватској и Словеначкој даје се маха франковачким и клерикалним елементима, који имају јавних веза са војним шефовима и хришћанским социјалистима, познатим експонентима Белведера и нове политике престолонаследника Фрање Фердинанда.

Обруч око Срба већ је био склопљен и приметан за време скадарске кризе 1913, кад су донесене и прве “изнимне мјере” против њих и уведен војнички преки суд. Велике маневре у Босни и Херцеговини и свечани улазак Фердинандов у Сарајево лицем на Видовдан била је очевидна демонстрација против Срба и помагање кампање ангажованих елемената против њих. С тога атентат постаде крвав потез преко тих рачуна; а бес и мржња, којима су вођене антисрпске демонстрације и вршене најбестидније навале на све српско из реда, нарочито на школе и цркве, показаше и одвише јасно колико су биле од раније узвитлане све страсти и како је добродошао сваки повод, да се отпочне унапред припремљена хајка.

Власти удесиле демонстрације
Данас се зна сасвим поуздано, да је највећи део демонстрација био удешен од самих власти. Сам др Иван Франк у 181. јавној седници хрватског сабора саопштио је, да му је шеф загребачке полиције поручивао преко једног свог повереника, да организује “црну чету” и да чак побије извесне политичке личности у Загребу. У Сарајеву је полиција из затвора пустила известан део олоша, да суделује у акцији против Срба, а својим органима је наредила крајњу пасивност. У загребачким демонстрацијама, при којима су демолиране неке зграде, по извештају једног франковачког листа, “судјеловало је свеукупно војништво те су часници клицали и капама махали, што је особито дубоки дојам учинило”. Бранећи се од нападаја, да су његове присталице харале приликом демонстрација, И. Франк је одговорио: “Признајем, да смо водили демонстрације након проглашења рата, али док смо их ми водили, био је свуда мир и ред. Али кад је водство преузела полиција, онда је дошло до онога, што се десило у јулу 1914. у Загребу”.

Главни уредник франковачког органа, који је водио најгнуснију хајку, био је, према службеном документу, “поузданик кр. хрватско-славонскога домобранског министарства”, а сам шеф аустријског ђенералштаба Конрад Хецендорф конферисао је 16. јула са франковачким вођама дром А. Хорватом и И. Франком и већ тада их је обавестио да је рат неизбежан.

Бољи народни људи нису тада могли доћи до изражаја. “Народно Јединство” Милана Марјановића осудило је најоштријим речима демонстрације и њихову суровост, али је уредник одмах након тога био протеран из Загреба. У Сарајеву је руља демолирала штампарије од два српска опозициона листа, а влада протерала уреднике и Народа и Отаyбине и Српске Ријечи, и они после атентата не могоше издати ниједног броја. Други су волели стати, него писати преко уверења. За објаве рата обустављени су наредбом сви листови, на које влада није могла имати непосредан утицај.

Аустријски порази
Одмах иза атентата почеше преметачине, затварања и прогони, а у ноћи одбијања ултиматума и дан после тога затворени су као таоци сви најбољи и најугледнији људи Босне и Херцеговине, Далмације, Хрватске, Истре, Срема; сви искрени поборници идеје народног јединства и сви Срби од утицаја. Ниједан родољуб не оста поштеђен. Страховлада наста као у најцрња времена давних векова. Тамице се препунише, дођоше на ред казамати Арада и Марибора, подигоше се вешала, учесташе убиства у маси.

После неколико аустријских пораза и пошто је први бес попустио почиње нешто друкчији метод прогона. Не врше се више убиства читавих породица и села, престаје мрцварење, не дозвољава се да сваки поживинчени “шуцкор” проводи своју самовољу, него се место тога почињу велике парнице и убијања по параграфима. Очевидна је тенденција, да се у велеиздајничке процесе увуче што више интелигенције, да би обеглављен народ посао лак плен отаyбеничке аустријске пропаганде. Сва се српска друштва распуштају, чак и добротворна, и њихови часници највећим делом долазе на оптуженичку клупу; затварају се све српске школе; сужује се црквено-просветна автономија; забрањује се ћирилица; чак се за казну на годину дана затварају гимназије у Мостару и у Тузли. Оно, што је случајно остало поштеђено од таоштва и затвора, доспева у војску и бива вођено у логоре ван своје земље. Политичког живота нема нигде осим у Мађарској и Хрватској, а у овој другој сведен је на најнижу меру, јер су најјачи политички људи српскохрватске коалиције конфинирани у Пешти или бити затворени без обзира на њихов имунитет.

Догађаји 1916. године знатно су деловали на промену расположења у Аустрији.

Фрањо Јосиф
Смрт цара Фрање Јосифа дошла је као неко искупљење. Тај најкрвавији владалац на престолу Европе, реакционар по своме бићу и осећању, сахранио је са собом стару Аустрију и режим голих бајонета. Нови цар доводи сасвим нове људе, и, обавештен о ситуацији земље, од првог дана наглашава, да ће му главна брига бити да држави врати мир, по његовој жељи за Аустрију “часни мир” и да не намерава владати с искључењем парламента или чак против њега.

8.

Ча­со­пис Друш­тва СВЕ­ТИ СА­ВА „Браство“ – од 1887. до 1941. го­ди­не (VIII)
Датум: 22.10.2008. 16:49
Аутор: Глас Српске

Ра­спу­шта­ју се ло­го­ри, не­ма ви­ше та­ла­ца

За­узи­мањем Ју­го­сло­вен­ског Клу­ба по­чео је да се убла­жа­ва и су­ро­ви ре­жим у Бо­сни. Го­во­ри по­сла­ни­ка при­ка­зи­ва­ли су стање у земљи са та­ко ре­чи­тим при­ме­ри­ма, да се чак и код про­ти­вни­ка јављало гну­шање и про­тес­ти про­тив то­га. У ав­гус­ту, на ца­рев ро­ђен­дан, по­ми­ло­ва­на је и прва пар­ти­ја ла­кше осу­ђе­них по­ли­ти­чких људи. У но­вем­бру, у дру­гој пар­ти­ји “ве­ле­из­дај­ни­ка”, дос­та је осу­ђе­них амнес­ти­ра­но

Но­во до­ба осе­ћа се у свој земљи. По­ли­ти­чки људи, ко­ји су би­ли су­ђе­ни на смрт, би­ва­ју по­ми­ло­ва­ни на ро­би­ју; ра­спу­шта­ју се ло­го­ри ин­тер­ни­ра­ца; прес­та­ју та­ош­тва. Но­ви­не по­чињу да пи­шу сло­бо­дни­је; јавља се кри­ти­ка ре­жи­ма. Тај ли­бе­рал­ни­ји дух на­ро­чи­то по­ја­ча­ва рус­ка ре­во­лу­ци­ја. При­мер Ро­ма­но­ва ос­та­вио је свог утис­ка у бе­чком дво­ру, а аус­триј­ски ми­нис­тар спољашњих по­сло­ва, гроф Чер­нин, при­ка­зу­је свом ца­ру по­ло­жај ра­том изну­ре­не земље као врло оча­јан и као пре­ду­вет за сва­ко­врсно зло.

Глад је те го­ди­не стра­хо­ви­та и по­мор људ­ства због ос­ку­ди­це хра­не да­вао је ужа­сне при­ме­ре патње. Рат је био до­ди­јао и у сла­бо храњеној вој­сци де­зер­ти­рање је би­ло на дне­вном ре­ду. Чи­та­ве че­те вој­ни­ка бе­жа­ле су у го­ру, пос­та­ја­ле “ло­го­ши”, и обра­зо­ва­ле та­мо “зе­ле­ни ка­дар”. У све ве­ћој ос­ку­ди­ци и са сумњом у успех и чи­но­вниш­тво по­пу­шта у сво­јој дис­ци­пли­ни и по­дми­ћи­вања и про­не­вер пос­та­ју по­ма­ло оби­чна ствар.

Отва­рањем бе­чког пар­ла­мен­та 1917. го­ди­не обнавља се и по­ли­ти­чки жи­вот. Че­шке во­ђе, ко­је су на­шле на­чи­на да до­ђу у ве­зу са сво­јом еми­гра­ци­јом, во­де гла­вну акци­ју. Да убла­же њихо­ву опо­зи­ци­ју и да ли­кви­ди­ра­ју на­сле­ђе ра­ни­јег ре­жи­ма изве­сни двор­ски кру­го­ви, из­гле­да, без до­го­во­ра са од­го­вор­ним чла­но­ви­ма вла­де, про­гла­шу­ју оп­шту амнес­ти­ју за по­ли­ти­чке крив­це у Аус­три­ји и осло­ба­ђа­ју Кра­мар­жа, Кло­фа­ча, Ра­ши­на и дру­ге че­шке осу­ђе­ни­ке, као и ве­лик део Ју­жних Сло­ве­на.

Страх од Аус­три­је
Вој­не влас­ти пра­ве изве­сне сметње и про­тес­ту­ју, али Кон­рад Хе­цен­дорф не­ма ви­ше оног ути­ца­ја, ко­ји је имао ра­ни­је, и њего­ва реч ви­ше не бро­ји мно­го. Ју­жни Сло­ве­ни, при отва­рању пар­ла­мен­та, скупљени у је­дан клуб, нас­то­је и са сво­је стра­не, да се по­ли­ти­чки обе­ле­же. Де­ло­вање Ју­го­сло­вен­ског Одбо­ра на стра­ни би­ло је по­зна­то, бар пре­ма са­оп­штењима вла­ди­не штам­пе, и тра­жи­ло се, при­ро­дно, да се чу­је, ка­кво ће ста­но­ви­ште за­узе­ти ови из Мо­нар­хи­је пре­ма том ра­ду.

Под све­жим утис­ци­ма ско­рих про­го­на, не­ки тек иза­шли из та­мни­ца, још увек у стра­ху од Аус­три­је, мно­ги ни­су сме­ли ни по­ми­сли­ти, да се со­ли­да­ри­шу са еми­гра­ци­јом; али, ис­то та­ко, ни­ти су сме­ли ни мо­гли де­ман­то­ва­ти њихо­ву ју­го­сло­вен­ску иде­оло­ги­ју. Осим то­га, гла­вну реч у бе­чком Ју­го­сло­вен­ском Клу­бу во­ди­ли су сло­ве­на­чки кле­ри­ка­ли, др. Ј. Крек и др. А. Ко­ро­шец, ко­ји су још увек има­ли ве­за са дво­ром и ко­ји по­ред свих ју­го­сло­вен­ских осе­ћања, мишљаху, да не би би­ло ни му­дро ни опре­зно осла­би­ти те ве­зе и пре­ћи у отво­ре­ни та­бор не­при­ја­теља. С то­га де­кла­ра­ци­ја Клу­ба, објављена 30. ма­ја 1917., пред­ставља ком­про­мис оба ста­но­ви­шта овом фор­му­лом: “Зас­ту­пни­ци удру­же­ни у Ју­го­сло­вен­ском Клу­бу за­хте­ва­ју на осно­ву на­ро­дног на­че­ла и хрват­ског држа­вног пра­ва ује­дињење свих кра­је­ва Мо­нар­хи­је што их нас­тављају Сло­вен­ци, Хрва­ти и Срби у је­дно са­мос­тал­но држа­вно те­ло, сло­бо­дно од сва­ког ту­ђег го­спод­ства и са­гра­ђе­но на де­мо­крат­ској по­дло­зи, а под же­злом Хаб­збур­шке Мо­нар­хи­је”.

Не­за­до­вољан тим и уоп­ште држањем Ју­го­сло­вен­ског Клу­ба, ко­ји гла­са за држа­вне кре­ди­те, д-р А. Тре­сић Па­ви­чић при­шао је Че­си­ма, ко­ји су од по­чет­ка би­ли зна­тно ра­ди­кал­ни­ји. 5. ју­на при­хва­тио је ту де­кла­ра­ци­ју Стар­че­ви­ћан­ски Клуб на­ла­зе­ћи, да је ту осно­ва “ра­ду за ве­ли­ке иде­але на­ро­дне сло­бо­де и ује­дињења. Ста­ра хрват­ска про­гра­мна иде­ја три­ја­ли­зма, обновљена и у овом обли­ку, ни­је би­ла не­при­ја­тно примљена ни на дво­ру, ни у вој­ним кру­го­ви­ма, и ако би та­мо би­ли во­ле­ли, да је но­си­ла чис­то хрват­ско име и тен­ден­ци­је. Али је за то у Пе­шти наи­шла на оп­шти отпор и отуд се одмах да­ва­ло до знања, да ће рад у том прав­цу си­гур­но до­вес­ти до су­ко­ба.

Су­ро­ви ре­жим у Бо­сни
За­узи­мањем Ју­го­сло­вен­ског Клу­ба по­чео је да се убла­жа­ва и су­ро­ви ре­жим у Бо­сни. Ин­тер­пе­ла­ци­је и го­во­ри по­сла­ни­ка при­ка­зи­ва­ли су стање у земљи са та­ко ре­чи­тим при­ме­ри­ма, да се чак и код про­ти­вни­ка јављало гну­шање и про­тес­ти про­тив то­га. У ав­гус­ту, на ца­рев ро­ђен­дан, по­ми­ло­ва­на је и прва пар­ти­ја ла­кше осу­ђе­них по­ли­ти­чких људи, а за дру­ге је уве­де­на цус­то­диа хо­нес­та. У но­вем­бру, у дру­гој пар­ти­ји ве­ле­из­дај­ни­ка, био сам амнес­ти­ран и сам, па сам, пре­шав­ши у де­цем­бру у За­греб, имао при­ли­ке, да мно­ге по­ли­ти­чке акци­је пра­тим из бли­за и да ли­чно учес­тву­јем у њима.

По­чет­ком 1918. по­ли­ти­чка је си­ту­аци­ја би­ла, угла­вном, ова­ка. На­ше ве­зе са инос­тран­ством би­ле су врло ос­ку­дне и увек са­мо де­ло­ми­чне. Нај­ва­жни­је ства­ри са­зна­ва­ли смо пре­ко Пра­га и по­не­кад од изве­сних ли­ца, ко­ја су изу­зе­тно до­би­ја­ла мо­гу­ћност да оду до Швај­цар­ске и та­мо сту­пе у бли­жи до­дир са не­ким људи­ма из еми­гра­ци­је. Ин­фор­ма­ци­је, ко­је смо има­ли, би­ле су ре­до­вно или не­по­тпу­не или је­днос­тра­не и ни­су мно­го по­ма­га­ле, да се ме­ђу на­ма ство­ри ап­со­лу­тно уве­рење о по­тре­би је­дне врсте акци­је. Ослањало се, по­нај­ви­ше, на сво­је на­ци­онал­не ин­стин­кте и на сво­ју по­дељена. Код кле­ри­кал­них Сло­ве­на­ца још је би­ла у кур­су мај­ска де­кла­ра­ци­ја са хаб­збур­шким окви­ром, и ако та­да код во­ђе бе­ше дос­та не­го­ве­шта­вања, да се при њему не ми­сли и ос­та­ти.

Српска ствар
Чи­тав се ју­го­сло­вен­ски по­крет и ра­ни­је и са­да при­ка­зи­вао као српска ствар и Хрва­ти су би­ли, у нај­го­рем слу­ча­ју озна­ча­ва­ни као де­ли­ми­чно за­ве­де­ни. Српских жрта­ва би­ло је, ме­ђу­тим, одви­ше и од во­де­ћих ли­чнос­ти би­ло би не­од­го­вор­но спре­ма­ти на­ро­ду но­ве удар­це. Ко­али­ци­ја ће сту­пи­ти у Акци­ју он­да, кад за то бу­де зго­дан час. Ко­али­ци­она­шки ди­си­ден­ти, др Срђан Бу­ди­сављевић и Ва­ле­ри­јан При­би­ће­вић, би­ли су спо­на изме­ђу те две ан­тиаус­триј­ске гру­па­ци­је.

9.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА „Браство“ – од 1887. до 1941. године (IX)
Датум: 23.10.2008. 17:43
Аутор: Глас Српске

Нестајање граница између Срба

Кад су Срби почели да приступају политичарима Југословенског Клуба и Старчевићанаца, они су тражили измену базе мајске декларације. Место старинског хрватског државног права тражио се општи савремени принцип народног самоопределења, који је био, с обзиром на српску растуреност и ван историјских државних граница, повољнији и стварнији. Поред тога морао се напустити сваки говор о аустријској династији и аустријском оквиру

Већи део штампе био је југословенски оријентиран Глас Словенаца, Хрвата и Срба, најрадикалнији и у југословенској идеологији онај, који је ишао најдаље, био је орган коалиционашких дисидената и све националистичке омладине. Њега је војна команда нарочито имала на оку и једно време чак и обуставила.

Старчевићанска Хрватска Држава била је, исто тако, недвосмислена, али је њен назив имао искључивости и старих традиција и није изазвао много поверења код српског елемента. Хрватска Ријеч била је најбоље уређена и ради вештог говора између редака и згодно убачених вести из страних новина о лепим изгледима Антанте најрадије читана. Народну акцију су отворено помагале Новости, с више опрезности Аграмер Тагблатт, клерикална Народна Политика, па и шпекулативни Јутарнји Лист. Обзор је увек имао неких мистериозних скрупула и страст да тражи негативно. Преко тих новина радикализирало се и јавно мишљење и показивало то, као о Прерадовићевој прослави, на врло видан начин.

Народно самоопредјељење
Кад су Срби почели да приступају, нарочито позивани, политичарима Југословенског Клуба и Старчевићанаца, они су тражили измену базе мајске декларације. Место старинског и помало наивног хрватског државног права тражио се општи савремени принцип народног самоопределења, који је за нас био, с обзиром на нашу растуреност и ван хисторијских државних граница, повољнији и иначе у сваком погледу стварнији. Поред тога морао се напустити сваки говор о аустријској династији и аустријском оквиру.

Како је садржај Крфског Пакта био већ познат и од хрватских политичара Далмације, Босне (Сунарићево крило Хрватске Народне Заједнице) и Хрватске (Старчевићанци и Гласова група) био усвојен, то је примање и једног и другог услова прошло без већих потреса. И с тога, 31. јануара, поводом брестлитовских мировних преговора. Југословенски Клуб тражи “признање и потпуно осигурање слободно проведеног и потпуног права на самоопредељење народа, особито у питању, да ли хоће слободну државу и у којој ће форми да је образује”. Разлика између те формуле и оне из мајске декларације врло је јасна и упадљива на први поглед и ником није било тешко погодити, шта се хтело с њом. Непријатељска штампа разумела је ствар и одмах отпочела оштру борбу. Због тога, а и иначе било је јасно, да се не може даље радити без извесне организације посла и људи, који у њему треба да учествују и да за велике догађаје, који се спремају, треба бити приправан у сваком погледу.

Кад је иза јануарских говора Лојда Yорyа и Вилсона настало запрепашћење у нашим редовима кад се почело сумњати да би Аустрија могла пристати на дане пропозиције реалних автономија и остати по том заштићена у свом територијалном интегритету, јавила се неодољива потреба да се пред јавност иступи с нашим захтевима.

Збор растурила полиција
На дан 2. и 3. марта сазван је у Загреб због виђених политичара из свих југословенских земаља Аустро-Угарске. Први дан тај је збор растурила полиција, али је на интервенцију посланика Коалиције и Старчевићанаца био после дозвољен и одржан у кући дра А. Павелића.) На том састанку су суделовале и социјалне демократе, придруживши се потпуно покрету грађанских странака. На истом збору било је закључено и оснивање Народног Већа и сазивање новог скупа о Ђурђев-дану.

Иза тог настају тежи дани. Уверени о успеху немачке офанзиве на западу противници бивају насртљиви и Беч почиње озбиљно да прети. Познат је тадашњи иступ грофа Чернина против Чеха. Наши људи имају устручавања и заказани ђурђевдански збор се одлаже. Али у тај час дижу се Чеси и поручују у Загреб, да ствар ипак добро стоји и да у вишем интересу треба, поводом мајске прославе Народног Дивадла у Прагу, манифестовати свест отпорности и незадовољства. Поред прославе одржаће се том приликом и конгрес потлачених народа, потребни пандан римском, на коме ће учествовати, поред Чеха и нас, Пољаци, Талијани и Румуни. Из наших крајева кренуло се око 200 учесника, јер је у исто време имао бити и састанак словенских жена, новинара и омладине. Тамо смо имали поверљиве састанке са изасланицима Пољака (проф. Гломбински и гроф Скарбек) и Чеха, на којима се удешавала тактика и општи заједнички принципи деловања. Манифестација је била силна и имала успеха у сваком погледу и конгрес је, углавном, посвршавао све што треба, кад су учесници добили позив од полиције, да у најкраћем року напусте Праг.

После тога посао бива озбиљнији и плоднији. Ради се на све стране. Међу официрима се ствара круг завереника, којих има у даном часу бити спреман за народну акцију и тај круг наскоро обухвата све главне гарнизоне. Исто се такав покрет јавља и у морнарици.

(Наставиће се)

Нова држава
Коминике са сједнице из Загреба гласио је овако: “Сакупљени, после расправе о општем политичком и народном положају, сложни су у томе, да је нужна концентрација свих странака и група, које, стојећи на становишту народног јединства и ослањајући се на начело народног самоопределења, захтевају да се створи национална, независна и на демократским принципима саграђена држава Словенаца, Хрвата и Срба”.

10.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА „Браство“ – од 1887. до 1941. године (X)
Датум: 24.10.2008. 18:02
Аутор: Глас Српске

Рано сазријевање југословенске идеје

Биле су опасне поруке о диференцијама између Српске Владе и Југословенског Одбора, које су биле врло магловите и пуне сумњичења. Да паралишу Хрвате из Беча се нуди Босни широка аутономија, рачунајући при том на муслимане и на оне Србе, који су били против споја са Хрватском. У Бечу се мислило на војну диктатуру у Хрватској, од које су се Мађари исто толико бојали, колико и од југословенске акције

На другој страни спрема се обилан материјал за наше на страни, да буду потпуно обавештени о свему што је било међу нама и што се сад збива. Прибира се, даље, новац за сваки случај и упућују људи и народ. Стварају се чак и везе са “зеленим кадром” и удешава све, да дезертирање и извлачење из војске буде што многобројније.

У Љубљани се с успехом одржава једна ревија људи са емиграцијом још увек су врло слабе и вести, што их добивамо, биле су готово више упућене на то, да нас обеспокоје, него да нам помогну. Нарочито су биле опасне поруке о диференцијама између Српске Владе и Југословенског Одбора, које су биле врло магловите и пуне сумњичења.

То се све примећава и у Бечу и у Пешти. Беч с тога потпирује франковачку акцију, коју је водио надбискуп Штадлер, у споразуму са босанским поглаваром и војним заповедником Степаном Саркотићем, и Хрватима се ставља у изглед испуњење њихових жеља. Пешта зазире од тога и тражи, да јој се гарантује неповредивост територија круне Св. Стефана. Да паралише Хрвате она нуди Босни широку автономију, рачунајући при том на муслимане и на оне Србе, који су били против споја са Хрватском; али тражи, да се Босна придружи Мађарској и то никако посредно преко Хрватске.

Страх од војне диктатуре
И Беч и Пешта увиђају, да коалиција помаже развој југословенске пропаганде, и Векерле са свом снагом инсистира да се у Хрватској промени бан и влада. Није дошло до одлуке највише с тога, што се у Бечу мислило на војну диктатуру у Хрватској, од које су се Мађари исто толико бојали, колико и од југословенске акције, и што се добро осећало да се половним мерама не да постићи успех. Тријалистичка монархија била би само на штету Мађара и они су с тога кушали све могуће, да је или осујете или да уступке сведу на најмању меру. Одлучило се, најзад, да гроф Тиса обиђе све југословенске покрајине, оцени расположење и онда према том поднесе извештај.

Али наш је положај за то време постао знатно друкчији. Немачка је, иза три своја ударца на западу, почела да узмиче и за све је било јасно, да је то узмак пораза. Аустрија је била на крају своје снаге и њена бедна офанзива на Пјави непосредно је документовала њену дотрајалост. Није више ни за ког у земљи било сумње, где је победа и према том, наравно, није било тешко ни добијати људе у свој круг.

Можда је чак требало имати и нешто више опрезности, да се тај круг одвише не шири, не толико из бојазни, да би се његов рад могао проказати, колико да се човек реши оних пословичних пацова, који беже са лађе што тоне. У Бечу се била изгубила глава. Противности између њега и Берлина нису биле непозната ствар и оно што је задржавало Карла да не учини и раније своје сепаратне понуде Антанти није била ни искрена убеђеност о нужном савезништву ни витешко прегалаштво да издржи до краја у свом друштву, него страх од Вилхелмове освете и упада немачких чета. У унутрашњој политици он је вољан на попуштања. Зна се, да је цар звао Чехе себи на свемогуће начине и да им је нуђено његово крунисање у Прагу; познат је, исто тако, класични и код нас много навођени Стањеков одговор: “Зу спат Мајестај.”

Фронт Срба и Хрвата
На читавом овом путу Тиса је примећавао ту измењену ситуацију. Али, рачунајући на поцепаност међу Хрватима, на старе суревњивости између њих и Срба, на више мађаронско чиновништво и Пешти одане велике посреднике, он је ипак био склон да верује, да је сав тај покрет одвише надуван, да идеја народног јединства нема дубоког корена и нарочито није нимало веровао у могућност ма каква активног народног отпора у случају какве више одлуке. Кад га је гроф Кулмер уверавао о противном он је презриво мануо руком: “Ви сте, грофе, под ратном психозом!” Кад је, мимо очекивања, у Сарајеву наишао на заједнички фронт Срба и Хрвата, који су му одбили појединачне преговоре и у једном меморандуму, пуном пребацивања за сурови режим у земљи, нагласили, да је идеја народног јединства “постала политичком вером и догмом нашег народног бића” и да они неће друкчије решење народног питања, “него у целини и то на темељу права народног самоопределења”, он је изгубио присебност почео је ударати руком о сто и разјарено викати: “Добро, ми можемо прописати, али ћемо још увек имати толико снаге да вас смрвимо!” “Ви се надате нечем од Србије?” говорио је, не предушујући. “А знате ли, да ће та Србија бити управо толика, да је увек могне Бугарска појести за доручак!” Присутни су му на то окренули леђа и изашли из собе.

(Наставиће се)

Коалиција
Бојећи се каквих репресалија сазива се у Загреб нови збор политичких људи, којима приступају српски радикали из Срема, нови дисиденти коалиције др И. Лорковић и др Б. Шурмин и сељачка странка са Стјепаном Радићем. Словенци су организовани у Народни Свет исто као и Далмација. Позвана је и српско-хрватска коалиција, да приступи општем покрету

11.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА „Браство“ – од 1887. до 1941. године (XI)
Датум: 26.10.2008. 17:01
Аутор: Глас Српске

Побједнички поклич са Солунског фронта

Манифест Народног Већа тражи уједињење целокупног народа “на читавом његовом етнографском територију, “у једну јединствену потпуно суверену државу”. У 3. тачци изрично вели да “отклања основу рјешења нашег народног питања, садржану у аустријском царском манифесту. Легитимисте су тражиле сазив најпре хрватског, па онда општег југословенског сабора, да се на њима законским путем изрече оцепљење од Аустрије

Ствари су пошле неочекиваном брзином. Славни пролом на солунском фронту био је почетак потпуног распадања Аустрије. Већ се чуо победни клик Белог Орла. Аустријански министри, мењајући се у задњи час, кушају да спасу изгубљену ствар и очевидно губе ауторитет и сигурност. Али упорности неувиђавност траје и даље, јер су све веровали у неку волшебну измену ствари и свакако нису били довољно свесни свега, што је било сазрело у душама народним за трајања овог страховитог прегарања. 16. октобра упућује цар Карло проглас, којим обећава решење југословенског питања, али нипошто на штету угарске круне.

Као одговор на то излази 19. октобра манифест Народног Већа, који објављује своју конституцију и тражи међу осталим уједињење целокупног вашег народа “на читавом његовом етнографском територију, без обзира на ма које покрајинске и државне границе” и то “у једну јединствену потпуно суверену државу”. У 3. тачци изрично вели да “отклања основу рјешења нашег народног питања, садржану у аустријском царском манифесту од 16. овог месеца, а исто тако и сваки будући приједлог, који би ишао за тим, да се наше народно питање ријеши дјелимично и да му се одузме његов међународни значај”.

Безуслован слом Аустрије
За председника народног Већа би изабран др. А. Корошец, а за потпредседника Светозар Прибићевић и Др. А. Павелић.
Чим је народно Веће било образовано и његов манифест објављен журила су се градска заступства, разна друштва и установе, да му признају компетенцију, да га поздраве као представника идеје народног суверенитета, да му положе заклетву верности и обећају сарадњу у сваком правцу. Питање је, међутим, било, шта ће оно да ради. Било је људи, који нису потпуно веровали, да је безуветан слом Аустрије тако неминован; држало се, да ће она, која је имала врло тешких криза у прошлости, ипак знати некако наћи начина, да одржи баланс. Најзад, она је још била ту и имала уза се војску, нарочито појачану у Срему и Србији немачким пуковима и ко је знао, да ли Тиса неће имати право са својом претњом. Други су, опет, тражили бунтовну акцију; посебно је то била жеља неких млађих елемената у војсци, међу ђацима и особито међу Далматинцима.

Све је било у грозници и знало, да сваки дан носи по један комад хисторије на себи. Легитимисте су тражиле сазив најпре хрватског, па онда општег југословенског сабора, да се на њима законским путем изрече оцепљење од Аустрије.
Док се тако колебало два-три дана стигоше вести о побуни словенских и чешких пукова на талијанској фронти и о том, да су мађарске регименте одбиле захтев да их иду разоружавати. После тога учесташе гласови о талијанској офанзиви и о општем расулу аустријске војске. Варош беше постала нестрпљива и тражила је жив покрет. Д-р А Трестић-Павичић је у Народној кафани звао на узбуну. Омладина је протествовала на улици и где стигне. Официри бацају с капа Карлов знак и мећу тробојнице. Чак по кафанама ваде сабље, куну се Народном Већу и ударају на остале аустријске амблеме. У граду се нижу манифестације и држе говори. Нарочито се с радошћу поздрављају србијански заробљеници и даје им се оружје.

Нота грофа Андрашија
Свуд осмех, поклич, нарочито стезање рука. Почињу песме, несигурне, рђаво вођене, с лошом пратњом, али топле у својој импровизацији и искрене. На позорници се игра рђаво, местимице неукусно, али с видним узбуђењем и с извесном страшћу. Иза првог чина клицање песнику, који болан, с повезаним оком, заборавља личну муку. “Лани сам питао са овог мјеста послије свега што је било, питањем једног свог лица, зар нас још није враг однио? А данас вас питам друкчије. Видјесте ли, како је њих враг однио!” Публици се то свиђа: и почиње поново песма и ново клицање и преноси се на улицу, у влажну јесенску ноћ.

Нота грофа Андрашија, новог аустријског министра спољашњих послова, којом је тражио мир и американски одговор показивали су очито, да је Аустрија на измаку.
Сад је било јасно, да је Аустрија била и прошла и да с њом више не треба озбиљно рачунати.

После дугих и врло бурних саветовања читаве ноћи од 28-29. октобра, где су се први пут јасно обележила и сукобила два главна схватања о нашем државном уређењу, јединственом или федеративном, створен је дневни ред за сутрашњу седницу. Та је била очекивана с појмљивом напетошћу. На Марков Трг слегао се силан свет, друштва с барјацима, радничке организације, војска са народним кокардама и са две музике; готово све, што је могло да се креће. То јутро вратио се из Беча и бан, који је известио цара о ситуацији и одлучио, да званично изјави, да своју власт полаже Народном Већу. Нешто иза 10 сати, пошто су на посебну страну саборнице дошли чланови Народног Већа, који нису у хрватском сабору, отворио је др Б. Медаковић седницу наглашујући важност тог дана.

(Наставиће се)

Од Соче до Солуна
Светозар Прибићевић образложио је да се “Далмација, Хрватска и Словенија заједно са Ријеком проглашује и према Аустрији и према Угарској за независну државу, а хрватски Сабор изјављује да је краљевина Далмација, Хрватска и Славонија заједно са Ријеком вољна ступити у заједничку државу Словенаца, Хрвата и Срба”. Поздрављене су Прибићевићеве ријечи, да се наша држава независна и суверена “протеже на читавом нашем народном територију од Соче тамо до Солуна”…

12.

Ча­со­пис Друш­тва СВЕ­ТИ СА­ВА „Бра­ство“ – од 1887. до 1941. го­ди­не (XII)
Датум: 27.10.2008. 17:08
Аутор: Станоје Станојевић

Цар Ду­шан му­дри и сил­ни вла­дар

Грци, у ју­го­ис­то­чним по­кра­ји­на­ма Ду­ша­но­ве држа­ве, први су се ба­ци­ли ка­ме­ном на српско­га ца­ра и осме­ли­ли се да окаљају њего­ву успо­ме­ну. Обновљење Ду­ша­но­вог Цар­ства пос­та­ло је сим­бол на­ци­онал­них жеља и иде­ала српско­га на­ро­да. Кон­стан­тин фи­ло­зоф пи­сао је да је Ду­шан “пре­шао гра­ни­це сво­јих ота­ца и пос­та­вио се са­мо­вла­сно ца­рем”

Цар Ду­шан је је­дна од на­ји­зра­зи­ти­јих и нај­по­пу­лар­ни­јих ли­чнос­ти у на­шој ис­то­ри­ји. Под њего­вом вла­дом српска држа­ва средњега ве­ка по­пе­ла се на врху­нац мо­ћи и дос­ти­гла је нај­ве­ћи обим. Ду­шан је про­гла­сио српску па­три­јар­ши­ју и кру­ни­сао се за ца­ра. Због то­га је он до­цни­је, у до­ба роп­ства и по­ти­ште­нос­ти, сма­тран за пред­ста­вни­ка српске на­ци­онал­не и држа­вне сла­ве и сна­ге. Он је на­зван “Ду­ша­ном Сил­ним”, а обновљење Ду­ша­но­вог Цар­ства пос­та­ло је сим­бол на­ци­онал­них жеља и иде­ала српско­га на­ро­да. “Осве­ти­ти Ко­со­во” и “Обно­ви­ти Ду­ша­но­во Цар­ство” – би­ле су сто­ле­ћи­ма ло­зин­ке, у ко­је се уно­си­ла сва ин­те­ле­кту­ал­на, мо­рал­на и на­ци­онал­на сна­га це­ло­га српског на­ро­да.

Али по­пу­лар­ност Ду­ша­но­ва и тежња за обновљењем “Ду­ша­но­вог Цар­ства” ро­ди­ла се ду­го вре­ме­на по­сле њего­ве смрти и про­пас­ти њего­ве држа­ве; она је обра­зо­ва­на тек пос­те­пе­но, у то­ку вре­ме­на.

Влас­те­ла ни­је вољела ца­ра
У прво до­ба, за њего­вог жи­во­та и не­по­сре­дно по­сле њего­ве смрти, са­вре­ме­ни­ци­ма њего­вим и они­ма ко­ји су их не­по­сре­дно на­сле­ди­ли, ре­зул­та­ти њего­вог ра­да и њего­ве вла­де ни­су из­гле­да­ли ни ма­ло сјај­ни ни при­мамљиви. Влас­те­ла ни­је би­ла за­до­вољна са вла­дом Ду­ша­но­вом, јер ју је он држао у сте­зи, а по­ли­ти­ка је њего­ва тра­жи­ла од ње стал­не на­по­ре и ве­ли­ке жртве; све­штен­ство је у ве­ћи­ни би­ло не­за­до­вољно, за­то што је он по­га­зио тра­ди­ци­је Све­то­га Са­ве и што је због то­га рас­ки­нуо са грчком црквом; на­род је био огор­чен, јер су ра­то­ви Ду­ша­но­ви и тро­шко­ви око њих тра­жи­ли сред­ства, ко­ја су до­би­ва­на све ве­ћим при­тис­ком феу­дног сис­те­ма, на сељака и пас­ти­ра.

Без сумње је још за жи­во­та Ду­ша­но­ва би­ло не­за­до­вољства у држа­ви, али је оно до­шло до ја­сног изра­за у сви­ма друш­тве­ним сло­је­ви­ма по­сле њего­ве смрти, кад се це­ла не­си­гур­на згра­да њего­ве држа­ве сру­ши­ла са­ма у се­би, и кад су се ја­ви­ли сви рђа­ви ре­зул­та­ти њего­ве по­ли­ти­ке. Он­да су по­че­ли ди­за­ти гла­ву они ко­ји су би­ли, или су се са­да пра­ви­ли да су би­ли, про­ти­вни це­лој по­ли­ти­ци Ду­ша­но­вој, и држа­вној и цркве­ној.

Грци, у ју­го­ис­то­чним по­кра­ји­на­ма Ду­ша­но­ве држа­ве, први су се ба­ци­ли ка­ме­ном на српско­га ца­ра и осме­ли­ли се да окаљају њего­ву успо­ме­ну. Они су на­гна­ли је­дног српског ве­ли­ка­ша и Ду­ша­но­вог чи­но­вни­ка на крајњем ју­го­ис­то­ку њего­ве држа­ве, да, де­се­так го­ди­на по­сле њего­ве смрти, у пи­сму ца­ри­град­ском па­три­јар­ху, на­пи­ше, ка­ко се Ду­шан био “за­нео ви­си­ном дос­то­јан­ства и ве­ли­чи­ном влас­ти то­ли­ко, да је не са­мо гле­дао ла­ко­мим очи­ма на ту­ђе гра­до­ве, ко­ји ни­су би­ли њего­ви, да је не са­мо не­пра­ве­дним ма­чем пља­чкао оне ко­ји га ни­чим ни­су увре­ди­ли, да је не са­мо опа­ко ли­ша­вао грчких сло­бо­да и упра­ве људе ко­ји су у њима од­га­је­ни и одра­сли, не­го је не­прав­ду ра­ши­рио и у област бо­жан­ску, те је по­га­зио ста­ре цркве­не уре­дбе и грдно по­ру­шио од ота­ца ос­тављене гра­ни­це и по­чео це­па­ти и се­ћи ка­ко је сти­гао, на­чи­нив­ши се као не­ки не­бес­ки су­ди­ја и за­ко­но­да­вац, ко­ји пос­тавља за­ко­не не тек зе­маљским, не­го и бо­жан­ским ства­ри­ма, врше­ћи и у њима сво­ју вољу”.

Ву­ка­ши­на за краља
Али ни­су та­ко ми­сли­ли, го­во­ри­ли и пи­са­ли са­мо Грци и грчки све­ште­ни­ци. Би­ло је у то до­ба и код Срба људи ко­ји су осу­ђи­ва­ли Ду­ша­на и његов рад. Је­дан је од њих, ус­ко­ро по­сле смрти Ду­ша­но­ве, у про­ду­жењу Збор­ни­ка у ко­ме су би­ле био­гра­фи­је српских ар­хи­епис­ко­па и па­три­јар­ха, на­пи­сао, ка­ко се Ду­шан “вен­чао на цар­ство и па­три­јар­ха се­би иза­брао, не по за­ко­ну са бла­го­сло­вом ца­ри­град­ског па­три­јар­ха, као што при­ли­чи, не­го је за­тра­жио бла­го­слов не­за­ко­ни­то од па­три­јар­ха трнов­ског и ар­хи­епис­ко­па охрид­ског, и за­ца­рио се и пос­та­вио је па­три­јар­ха са српским са­бо­ром, ка­ко не при­ли­чи”.

Ко­ли­ко је та стру­ја, про­ти­вна по­ли­ти­ци и ра­ду Ду­ша­но­вом у то до­ба, не­по­сре­дно по­сле њего­ве смрти и у прво вре­ме по­сле то­га, би­ла ја­ка, ви­ди се и по мно­гим дру­гим чињени­ца­ма. У вла­да­ла­чкој ти­ту­ла­ту­ри нас­та­је реа­кци­ја пре­ма Ду­ша­но­вим пос­туп­ци­ма, Ву­ка­шин се про­кла­му­је краљем, Ла­зар се вен­ча­ва за вла­да­ра, али се на­зи­ва са­мо кне­зом, а његов син но­си ти­ту­лу де­спо­та, ко­ју је до­био у Ца­ри­гра­ду, да­кле у мес­ту по он­дашњем уве­рењу за­ко­ни­тог изво­ра за ти­ту­ле, ко­је је Ду­шан оби­шао; црква српска за­ва­ђе­на са ца­ри­град­ском па­три­јар­ши­јом због про­гла­са српске па­три­јар­ши­је, изми­ри­ла се са њим итд. Још је Кон­стан­тин фи­ло­зоф у био­гра­фи­ји де­спо­та Сте­ва­на Ла­за­ре­ви­ћа (око 1131. год.) на­пи­сао, да је Ду­шан “пре­шао гра­ни­це сво­јих ота­ца и пос­та­вио се са­мо­вла­сно ца­рем”.

Али се већ у то до­ба по­че­ло обра­зо­ва­ти мишљење, ко­је је оду­да­ра­ло од по­гле­да кон­сер­ва­ти­вних кру­го­ва у Срби­ји. Већ првих го­ди­на XВ ве­ка на­гла­ша­ва­ли су Ду­бров­ча­ни у је­дној ин­стру­кци­ји сво­јим по­сла­ни­ци­ма, ко­ји су ишли у Бо­сну, да је Цар Ду­шан био “му­дар го­спо­дар и си­лан”.

(Нас­та­ви­ће се)

Про­ти­вни­ци
Одмах по­сле смрти Ду­ша­но­ве кад се њего­ва држа­ва ра­су­ла, из­гле­да­ло је, да су пра­во има­ли кон­сер­ва­ти­вни еле­мен­ти, ко­ји су би­ли про­ти­вни ру­шењу осве­шта­них тра­ди­ци­ја и на­глом ши­рењу држа­ве. Ка­да су, ус­ко­ро по­сле то­га услед тур­ских на­па­да­ја, нас­та­ле још те­же при­ли­ке и кад су све ве­ће не­сре­ће ста­ле да би­ју српски на­род, он­да су про­ти­вни­ци Ду­ша­но­ве по­ли­ти­ке још ви­ше до­ка­зи­ва­ли ка­ко је Ду­ша­но­ва по­ли­ти­ка би­ла рђа­ва…

13.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА „Браство“ – од 1887. до 1941. године (XIII)
Датум: 28.10.2008. 17:02
Аутор: Глас Српске

Симбол славе и снаге српског народа

Од Немањина времена српска држава је стално напредовала и јачала, материјално благостање повећавало је број становника. Тиме се повећавала радна снага и војска, отварање нових и јача експлоатација старих рудника, крчење шума, рационалнија обрада земљишта на све већим површинама. Све већи увоз и извоз и све живља трговина у земљи, давали су, и држави и владаоцу, цркви и народу, све веће приходе, а то је све заједно дизало благостање, материјалну културу и државну снагу

Нема сумње да је за живота Душанова у његовој држави било много људи, које је привлачио и заносио успех и сјај, и који су, било као његови сарадници или иначе, одобравали његову политику и помагали му у његовом раду. И после његове смрти било је без сумње доста њих, који су у ономе, што је за Душана створено, гледали залогу бољег и сигурнијег живота. Зна се н. пр. да је калуђер Исаија патријарха Саву “једва умолио” да пристане на предузете мере за измирење српске цркве са грчком.

И што је даље одмицало време владе цара Душана у прошлост, све више су се, као што обично бива, заборављале рђаве стране његове владавине, а све се више у успомени потомства, које је патило и робовало, истицале позитивне стране њезине, све су више сјај и сила његове државе занимале и заузимале фантазију народа, који је у ропству таворио своје дане. Слика цара Душана и његове државе бивала је све светлија и дража, уколико је стање српскога народа, и под Турцима и доцније у Аустрији, бивало све горе и све теже.

Онда је цар Душан постао симбол славе и снаге српскога народа, а његова држава идеал, чије је остварење сматрано заветном мишљу свих Срба.

Јачање српске државе
С тога је један побожни калуђер у XVIII веку, кад је, преписујући животе краљева и архиепископа српских дошао до поменутог места, где се каже, да се Душан зацарио и да је установио патријаршију “јакоже не подобајет”, дописао са стране: “Овде, погле, незгоду речи! И ми тако уписасмо као што то у старом изводу (оригиналу) стоји, не дрзајући ма што додати или одузети”.

У доба када је Душан дошао на престо српска је држава била у напону снаге. Од Немањина времена она је готово стално напредовала и јачала, материјално благостање повећавало је број становника а тиме се повећавала радна снага и војска, отварање нових и јача експлоатација старих рудника, крчење шума, рационалнија обрада земљишта на све већим површинама, све већи увоз и извоз и све живља трговина у земљи, давали су, и држави и владаоцу и властели и цркви и народу, све веће приходе, а то је све заједно дизало благостање, материјалну културу и државну снагу.

Али том напону материјалне, државне и народне, снаге није одговарала унутрашња консолидација. Хетерогени и сепаратистички елементи још увек су се осећали у држави и још су били доста јаки. Поједине области још увек су теглиле на своју страну, и нису схватале да посебне обласне интересе треба подредити општим и државним, поједини великаши још увек су пре свега радили на томе да утврде своју власт и свој утицај, и нису били вољни да своје интересе жртвују ма коме и ма чему за љубав.

Владаоци српски у XIII веку и у почетку XIV века у опште су, изгледа, више имали успеха у спољној него у унутрашњој политици. Особито је питање о наслеђу престола било неуређено, и због тога оно готово никако није скидано са дневног реда, истицано је често без икаквих стварних потреба, и изазивало је стално, особито при променама на престолу, кризе, трзавице, борбе и грађанске ратове.

Јасна спољна политика
Правац спољне политике српске државе и државног рада у томе погледу, били су тачно и јасно одређени још од онога доба, кад је, под Немањом, основана била нова држава. Постала у борби против Византије, она је, већ тим самим, одмах од почетка одредила правац рада и будућим нараштајима. Са Копаоника она је, још под Немањом, надирала у долину обе Мораве, да избије у средње Подунавље, у долину Вардара, и туда на Солун, и у јужно српско приморје, да покори Зету, свога такмаца у борби о вођство и власт у српском народу. Борба о власт у приморју свршена је била дефинитивно још првих година XIII века. И борба за моравску долину, вођена са много успеха кроз цео XIII век, била је крајем тога века у главном повољно завршена. Српска држава се онда стално утврдила у средњем Подунављу.

Напоредо са тим радом вођена је, још од Немање, готово стално борба и за вардарску долину. Међутим борба српске државе за вардарску долину. Међутим борба српске државе за вардарску долину била је до пред крај XIII века мање енергична и показивала је мање успеха. Али од краја XIII века почиње веома интензиван рад и на тој страни. Рад у томе правцу био је врло тежак особито због тога, што је српска држава у борби за вардарску долину имала да издржи борбу са два такмаца. Византија, која је вековима држала вардарску долину у својој власти, није била вољна да без борбе напусти богате земље старе Македоније, коју је она од увек сматрала као непосредну своју државну област. Бугарска је међутим још од ИX века стално одржавала своје претензије на Македонију, и сматрала је да је, по свом државном праву, она позвана да наследи Византију и грчке државе у вардарској долини.

Ратови
На Велбужду (1330. године) вођена је борба између византијско-бугарских државо-правних теорија и српског народног и државног живота. Србија је однела победу, и питање о власти у вардарској долини и Македонији, било је дефинитивно решено у корист српскога народа. У битци на Велбужду, у којој се решавало животно питање српске државе у средњем веку, узео је необично живог учешћа млади престолонаследник Душан.

14.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА „Браство“ – од 1887. до 1941. године (XIV)
Датум: 29.10.2008. 17:31
Аутор: Глас Српске

Историјска побједа на Велбужду

Стеван Дечански је у току од године дана после битке на Велбужду, изгубио популарност и то је олакшало Душанову акцију против њега. Размирице су се појавиле вероватно убрзо после победе над Бутарима, а у прољеће 1331. год. избио је већ отворен сукоб. Али је он у први мах уклоњен и изравнан. Међутим, властела окупљена око Душана, радила је после првог измирења и даље непрестано на томе, да покрене Душана против оца

Победа на Велбужду дигла је знатно углед и разнела славу младога престолонаследника. Али је та победа свакако подигла и утврдила власт и углед и старога краља Стевана Дечанског.
Међутим једва је прошла година дана од велике победе над Бугарима, кад је стари краљ збачен са престола и бедно завршио своје дане, а српском је државом завладао нов владалац, младић једва од двадесет и две године.

Није познато у свима појединостима зашто и како се десио тај велик обрт, Дечански је био потукао Бугаре и сузбио византијску војску, која је требала да уђе у акцију као бугарски савезник. Он је доста далеко проширио границе српске државе и утврдио српску власт на југу, у Повардарју.

Он је у спољној политици имао готово саме успехе, а победом на Велбужду решио је питање о власти у Македонији, и српска је војска у бугарској престоници, у Трнову, диктирала Бугарима мир. Све су то били велики и знатни успеси.

Са разлогом се може претпоставити, да је све то морало дићи моћ и углед старога владара. Па ипак је већ после годину дана настала катастрофа, и стари је владар изгубио, без борбе, престо и живот.

Душан се крунисао за краља
Нагађањима и комбинацијама, зашто и како је до тога дошло, остаје отворено поље. Једно је извесно: Стеван Дечански је у току од године дана после битке на Велбужду, изгубио популарност и то је олакшало Душанову акцију против њега. Размирице су се појавиле вероватно убрзо после победе над Бутарима, а у пролеће 1331. год. избио је већ отворен сукоб. Али је он у први мах уклоњен и изравнан. Међутим, властела окупљена око Душана, радила је после првог измирења и даље непрестано на томе, да покрене Душана против оца.

Душан је у то доба био управник Зете. Зета је, као самостална област и некадашња краљевина, давана обично на управу престолонаследнику. У Зети су постојале традиције о положају и значају њеном у оно доба, када је она била средишна област српске државе. Те су традиције подржавале сепаритистичке тежње зетске властеле и њихову свагдашњу жељу да играју што већу улогу у држави и да добију пресудни утицај у њој.

С тога је Зета била сталан израз незадовољства са средишном управом и извор свих покрета против ње. На том вулканском земљишту ницали су сви покрети против средишне управе; Зета је изазивала све унутрашње сукобе, отуда су долазили сви преврати.

Људи одрасли под утицајем таквога рада и таквих традиција и васпитани у томе духу, повукли су за собом и Душана. Струја која је и њега захватила и понела, вероватно га је носила правцем његових амбиција. Тако је он постао оруђем групе људи који су хтели утицаја и власти, можда да је употребе у корист општега добра, али вероватније, да задовоље своје потребе и своје амбиције.

Са групом верних великаша Душан је у лето 1221. год. изненада долетео из Скадра у Неродимље, одакле је Дечански, изненађен, побегао у Петрич. Ту је заробљен и одведен у Звечан, где је ускоро и умро. Још пре тога, 6, септембра, Душан се свечано крунисао за краља.

Владар постао са 22 године
Нови краљ био је сасвим млад човек, – било му је тек 22 године. Савременици пишу о њему, да је био импозантна појава: необично висок, крупан и снажан човек.

Својом висином и снагом издвајао је од свих људи свога доба. један савременик са запада, који га је видео, пише о њему да је био “у своје време између свих људи на свету виши телом, и страшан у лицу”. Храброст своју и умешност показао је у битци на Велбужду, а лукавство и готовост на све, кад су у питању његови планови и интереси, у начину којим је дошао до престола.

И ако врло млад, Душан је имао за собом бурну прошлост. Та прошлост није могла остати без утицаја на образовање његовог карактера. Доба кад дечко почиње да посматра и мисли, њега је стигло у Цариграду, где је био у заточењу са својим оцем Стеваном Дечанским, кога је његов отац, краљ Милутин, због буне, дао ослепити и послао га у Цариград. Кад му је било 13 година он се са оцем вратио у Србију.

Успомена на време проведено у Цариграду остала је без сумње жива у његовој памети, и та успомена прве младости вероватно је доста допринела да се у њему доцније, после великих политичких и војних успеха, јави жеља да као владалац уђе у престоницу византиских царева на Златном Рогу.

Велика војска
Кад је узео власт у своје руке, Душан је добио доста велику државу, чији су извори за материјална средства били знатни и која је имала доста велику војску. Могло је изгледати да бреме које је он насилно и својевољно узео на себе није тешко, и да је он у завидном положају. Али није било тако. Напротив, Душан се при доласку на престо нашао у веома тешком положају. Нови владар затекао је, и споља и изнутра, много замршених питања и нерешених проблема.

15.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА Братство – од 1887. до 1941. године (ХV)
Датум: 30.10.2008. 18:20
Аутор: Глас Српске

Србија опкољена, Млеци једини савезници

Србија је била потпуно изолована, без савезника и пријатеља. Једино би се за Млетачку Републику могло рећи, да је била природни савезник Србије. И Србија и Млеци имали су заједничког непријатеља у Угарској, одакле су Анжовинци развијали акцију у Далмацији, у Босни и у северним крајевима Србије. Заједнички интереси Србије и Млетака нису били јасно дефинисани

Држава није била ни близу изједначена и консолидована тако, да би државни апарат могао функционисати како треба. Поједине области још су увек слабо биле везане за државно средиште, и тежиле су за подвојеношћу и самосталношћу. Особито је велика разлика била у сваком погледу између земаља, у којима је првобитно била образована српска држава, и крајева на југу, које је она после, од краја XИИИ века, освојила и који су по целој прошлости, по културним утицајима, по производњи и по начину живота у сваком погледу били друкчи но крајеви, који су се давно били отргли од непосредне византиске власти и искључиво византиског културног и економског утицаја.

Сем тога, у таквим неуједначеним и неконсолидованим унутрашњим приликама било је веома широко поље за акцију амбициозних људи, који су свој висок и утицајан положај и своју власт хтели употребити у правцу који није јачао државну снагу и јединство. Утицај властеле, њихова снага и њихова тежња за влашћу и самосталношћу, могли су још увек омести и пореметити правилно функционисање целог државног апарата.

Ако су унутрашње прилике у држави при Душановом ступању на престо биле врло тешке, спољне су прилике биле још много теже.

Размирице с Бугарима
Србија је у тај мах била потпуно изолована, без иједног савезника и пријатеља. Једино би се за Млетачку Републику могло рећи, да је била донекле природни савезник Србијин, јер су обе имале заједничког непријатеља у Угарској, одакле су Анжовинци развијали акцију у Далмацији, у Босни и у северним крајевима Србије. Али су заједнички интереси Србије и Млетачке Републике у почетку Душанове владе били још и сувише мало јасно обележени, да би Србија у том погледу могла рачунати на сигурну помоћ или потпору с те стране.

Иначе је Србија, у доба кад је Душан ступио на престо, била са свих страна опкољена непријатељима. Тако рећи тек неколико дана пре тога била је Бугарска у крвавој борби потучена, за увек одбијена од вардарске долине и истиснута из Македоније. Сасвим је била оправдана бојазан, да Бугари неће примити као дефинитивно то решење, и да ће употребити сваку прилику и задужити се са сваким Србијиним непријатељем, да поврате изгубљене позиције.

У Византији је у то доба седео на престолу цар Андроник ИИ, који је био прегао да поврати изгубљене земље и области у западним крајевима Балканског Полуострва, особито у Грчкој, Епиру, Тесалији и Македонији. У последњој борби Срба са Бугарима Андроник је био савезник Бугара, истакао је био војску на српску границу, и заузео је неке пограничне градове, да их наравно после српске победе над Бугарима опет изгуби. Али је бугарско-византиски савез против Србије, у тренутку кад је Србија водила борбу за власт у Македонији, показивао, да се несугласице византиско-бугарске ипак могу изгладити, да се њихови супротни интереси могу измирити и да се они могу наћи задужени у борби против Србије.

Пријетње из Албаније
Није сигурнија била Србија ни на западним својим границама. Тамо су Босанци тек неколико година пре тога у надирању да изађу на море, отели били Србији Хум, који је за последњих подруг века врло често мењао господаре, Србија није била вољна да то освојење призна као дефинитивно, и отуда су сваки час могли настати заплети и сукоби.

У Албанији су такође и арнаутски главари и Анжовинци, који су владали у приморју, били у непријатељским односима са Србијом и спремни да из сваке њене неприлике извуку за себе користи.
Тако се Душан кад је узео власт у своје руке, нашао у необично тешким приликама. Насилно отето наслеђе није било завидно.

Кад је Душан сео на престо и узео владу у своје руке, прилике у којима се налазила Србија биле су дакле тешке, и њега су чекале велике борбе и велики задаци.
Али се од првог дана Душанове владе видело и осетило, и у Србији и ван Србије, да је на престо сео човек, који је потпуно дорастао у сваком погледу, тешким приликама, у којима се нашао.

Душан је пре свега правилно оценио, да са Бугарском сада, пошто је она истиснута из Македоније, Србија нема више никакве рачуне да расправља, да она нема од ње више ништа да тражи, и да, према томе, треба са њом пошто-пото да нађе модус вивенди. До таког споразума са Бугарском није било лако доћи, јер је требало да Бугарска заборави пораз и да се одрече Македоније. Преговори, које је Душан због тога водио са новим бугарским владаоцем Александром, нису на жалост познати, сем резултата, до којих су они довели. Велики успеси, које је Душан том приликом постигао, показују необичан политички таленат и необичну политичку умешност младога српског владара.

Женидба
Душан је узео Александрову сестру за жену и обавезао се да неће помагати своју тетку и њенога сина Шишмана, који је као син погинулог бугарског цара Михаила, пертендовао на бугарски престо, а Александар се одрекао свих права и претензија на Македонију и на крајеве, које је Србија добила од Бугарске после велбушке битке. Тај уговор остао је у важности за цело време Душанове владе, и њега су се лојално држале обе стране. Србија је с те стране била са њим мирна.

16.

Часопис Друштва СВЕТИ САВА “Браство” – од 1887. до 1941. године (XVI)
Датум: 31.10.2008. 17:27
Аутор: Др. Драгослав Страњаковић

Дизање народа против завојевача

Свештеници као учени људи, говорили су Карађорђу о Светом Сави, Краљевићу Марку, цару Душану, кнезу Лазару… У разним писмима и представкама с почетка 19. вијека Срби стално истичу жељу за стварањем своје слободне народне државе. Солидарност и заједничка сарадња Срба достигла је свој врхунац почетком и уочи Првог српског устанка

Устанак српског народа у Шумадији који је почео на Сретење, 2 фебруара 1804 године, после Карађорђевог избора за народног предводитеља, имао је у почетку карактер борбе ослобођења од дахиског насиља. Али мало по мало, током прве године војевања против Турака, а нарочито после сукоба српске и турске царске војске на Иванковцу, 6 августа 1805 године, устанак се претвара у борбу српског народа за потпуно ослобођење од Турака и стварање своје слободне државе. Ту идеју Срби су од сада често истицали.

Српска депутација која је у јесен 1804 године отишла у Петроград понела је Русима и једну молбу у којој је изражена једнодушна жеља “да се у Србији установи самостална српска управа под именом “сербскоје правленије” или под другим сличним именом”.

У разним писмима и претставкама из овога доба Срби стално истичу жељу за стварањем своје слободне народне државе. Ту жељу је најбоље формулисао, марта месеца 1807. године, претседник Правитељствујушчег Совјета Сима Марковић. Кад је Порта преко свога представника затражила од Срба да је помогну у борби против Руса, Марковић је јасно и отворено одговорио да “Србија сматра себе као независну државу, никаква данка не пристаје дати, нити ће дизати оружје на своју једноверну браћу и савезнике”. После тога Срби нису никако, све до пропасти 1813. године, напуштали идеју своје слободне народне државе. Напротив, они су је још и проширили, желећи и радећи, колико су им разне околности допуштале, да се и Срби из других покрајина ослободе и уједине са Србијом.

Ослобађање од турског насиља
Заједничке патње и муке упутиле су српски народ и на заједничко споразумевање и рад за ослобођење од турског насиља. Везе између Срба у Шумадији и Срба у другим покрајинама биле су врло честе за све време робовања под Турцима, а нарочито крајем XВИИИ и првих година XИX века. Тим везама и упознавању становништва једне покрајине са браћом из других покрајина допринели су много разни устанци против Турака, учешће Срба у три маха на страни Аустријанаца у борби против Турака (1688-90, 1735 и 1787-90) и емиграције Срба из једних покрајина у друге. У сва три ова наведена случаја долазило је до ближих веза.

Срби емигранти су, приликом тих сеоба, сачували битне физичке и духовне особине свога краја и своје околине а нарочито историску традицију о славној прошлости и величини старе српске државе. У новим покрајинама досељеници су се измешали са староседеоцима и причали им о ономе што ови нису знали, а од њих примили и чули оно што нису имали и о чему нису били обавештени. Поред тога исељеници су увек задржали у лепој успомени живот у својим старим крајевима, причали о њему с колена на колено и одржавали везе са оним сународницима који су остали да чувају своја огњишта. На тим заједничким везама између Срба највише је учинила наша православна црква, тј. свештеници и калуђери, затим трговци и унеколико хајдуци.

Свештеници и калуђери су долазили у везу са Србима у разним покрајинама јер су често путовали ради црквених и манастирских потреба. Као најпросвећенији и најкултурнији елеменат у то доба они су народ поучавали о његовој славној прошлости, причали му о Светом Сави, Краљевићу Марку, цару Душану, кнезу Лазару и пропасти српског “царства” на Косову и на тај начин одржавали култ државе и појачавали жељу за њеним обновљењем.

Уједињена идеја
Трговци, који су после калуђера и свештеника били најпросвећенији ред људи у нашем народу, путујући ради трговине по разним пределима где Срби живе, одржавали су везе са тамошњим људима, доносили поруке и доста допринели чешћим и ближим односима између Срба из разних област. Хајдуци у Шумадији, који су одбегли у шуму не могући да подносе турска насиља, водили су акцију против Турака често у договору са хајдуцима из других покрајина па су и они, мада посредно, учинили доста за упознавање и зближење Срба. Несумњиво, да је поред ова три чиниоца било још њих који су допринели ближим везама између Срба у разним покрајинама.

Упоредо са одржавањем међусобних веза развијају се код Срба и солидарност и заједничка сарадња, која је достигла свој врхунац почетком XИX века. Њима је највише допринела наша српска народна православна црква и народне песме, које су неговале и шириле међу свима српским племенима култ српске прошлости и помињале и величале поједина дела наших средњевековних владалаца и црквених и световних великодостојника. Захваљујући томе, код Срба се још у другој половини XВИИИ века ствара идеја заједничке сарадње у борби против непријатеља и јача национална свест. Ово се најбоље посведочило у припремању и организовању првог српског устанка као и за време његовог трајања у коме је узео учешћа велики број људи из свих српских покрајина под турском и аустриском влашћу као из Црне Горе и Бугарске.

(Крај)