У СРЦУ ГАЈИМ СВЕТОСАВЉЕ:
„У СЈЕНЦИ ЛИПЕ ПОЈЕ БРАТИЈА ПОДРЖИ, БОЖЕ, БРУЈ НАД ЖИВОТОМ.”

Може ли се дахом дотаћи сен плаветнила
досегнути бездан
и у трену одгонетнути траг звезде,
а онда четкицом, ко на платну, машти на вољу
и руку дара надахнути свежином нови дан
уграбити тренутак љубави и жара,
па врхом прстију осетити руб свиле
и призвати искрице среће
да у срцу своје огњиште гнезде.

А, и шта натера срце
да срцу се приклони врло често
зграби мах, стегне зубе, исправи главу
и чврсто стисне песнице,
па ушушкано радошћу
у недрима нађе своје место?!

Може ли и ожиљак несигурности прекрити неми траг руменила
претећи да разголи
људску себичност и кукавност
што израња и плови
по испуцалој кори образа и свесног сивила,
не би ли у тепих духа
уткао трун смерности и љубавну разузданост?!

А, онда у млаком млазу сопственог зноја
уз дахтај покушавао сам да пратим путање звезда падалица,
ход месеца удвојеног у црним водама
топотом коња,
прегршт суза и гноја,
како би и белег брижности прекрио с лица.

И лаганим покретом руку и стаса
сливајући трзаје меким осмехом душе и гласа
покушао сам да контролишем
пориве пожуде и гнева љубавних таласа
који с војском грубе „ морске соли”
раздиру обалу слуха и нагона
и у вихору прогона
расејавају парчад боли.

Па, утонувши без гласа и дрхтаја
у молитвени шапат топлог скута
сувих очију и бистрог погледа,
отргнух се из канџи понора и очаја
чврстом руком подршке опуштеног кута.

И баш ту…
Ту … уз тај преки шум
на корак до златних поља
проткан рубом гордог класја
стајаше одраз огледала
одважна и чврста воља
и уплови искрица благости и сажаљења,
док нехајно заигра васпитни морал са радосним смешком
остављајући линију прекора и дивљења
налик на титрање месечине на води
скромним светлосним дашком.
А она, узајамно тиха и никада јавно исказана нежност,
заборавља на страх и шта у жамору лишћа говоре сени,
па, не лишећи се да ишта у свом животу промени
истог маха
мирује и лечи разумом верност,
а сјајем очију, бојом гласа и додиром малих топлих шака
укроти дивљу звер у мени.

И ту, пред иконом светом
повијена сена
нагиње се, израња и исправља
чинећи ме снажним и гордим
и над чулом и дубоки траг оставља
кушајући борца пред исконским дететом.

Ја сам ухваћен у замку сопствених очију,
не слутећи снагу и дубину чежње те
да дрхтај прође телом, а искрице у глави над њим бдију,
наследих мајчину слабост и образ исконских рива,
па заглсдан у сен због световне магије
приклоних се светлости
где у пузавици ладолежа латица ружа скрива
то што расте у мени
што јача и буја, чика и дражи,
па окупано добротом и чашћу
извор свој тражи…

И уз благи трзај несебичног помиловања
што израња из сваке сахрањене мрвице глупости и мржње,
плови прамен измаглице
пун трунки негодовања, стремња и радовања…
осетих талас који мили над мојим капком
и једну дугачку бразду урезује
ношен полетом и заносом
као понос и пример
једне изузетне и снажне духовне мистерије.

А док игра погледа кида свој звездани пут
ја тражим вихор плаветнила у искри зенице,
па ту, баш ту, у замци лика иконе свете
паперјем ушушкана срећа тка свој топли скут,
ветар игра игру сунчевог зрака
и благо њише влати зелене пшенице…

Шифра: ***МАТ U 3 POTEZA***
Mентор: Јелена Димовић
Душан Мирчић, III-2 Гимназија Зајечар