Треба радити много и предано
Основно је да Душко М. Петровић, наш саговорник, зна и умије остварити оно што поручује заиста значајно српско удруживање на нашим просторима
У Бањој Луци ових дана регистрован је пододбор Друштва „Свети Сава“ из Београда, као огранак тог угледног друштва у Републици Српској. Предсједник огранка јесте познати српски књижевник Душко М. Петровић.
Част ми је и радостан сам што ми је указано то повјерење и, наравно, свјестан сам да се од мене очекује да много и предано радим, јер Друштво „Свети Сава“ јесте једно од најстаријих у српском народу. Од оснивања, 1886. године, Друштво је, са краћим прекидом током Првог свјетског рата, и до 1941, под својим окриљем и око својих бројних дјелатности окупљало највиђеније и најумније људе оног времена. То му је омогућило да развије изузетно богату дјелатност, да оснује многе задужбине у Србији, да издаје разне публикације и, као најважније, помаже просвјетне, културне и црквене установе, те брине о сиромашној талентованој дјеци, ђацима и студентима, а школама, народним читаоницама и културним установама шаље књиге и часописе.
Рад Друштва обновљен је у Београду 1994. године, са снажно израженом жељом да се настави тамо гдје се стало 1941. године. Обновљено је издавање књига и часописа „Братство“, упућује се помоћ школама и библиотекама, а сваке године расписују се изузетно успјешни наградни конкурси за ђаке и студенте. Занимљиво је да главне награде најчешће освоје ђаци из Републике Српске.
ФОКУС: Да ли је та чињеница била пресудна за оснивање огранка овдје?
ПЕТРОВИЋ: То ће, вјерујем, помоћи да се у Српској брже и лакше оснују повјереништва по градовима и селима. То нам је, уз административне послове (статистика, пореско, банка…) сада први посао, како бисмо што прије кренули у реализацију заиста амбициозног плана и програма, јер прави разлог за оснивање огранка у Српској јесте исти онај који је прије 14 година покренуо српске интелектуалце да у Београду, од свих утишаних српских друштава и удружења, да обнове рад баш овог друштва: ширење просвјете и културе, његовање светосавске традиције и националног осјећаја врлине, организовање такмичења дака и студената, издавање књига и публикација, организовање умјетничких радионица и сусрета, да бисмо ускоро и ми могли школама, читаоницама и установама културе и просвјете слати књиге и часописе и помагати сиромашној талентованој дјеци.
ФОКУС: Култ Светог Саве у српском народу дубоко је укоријењен и у Србији, и у Српској, и у расијању…
ПЕТРОВИЋ: Знате, Светосавска химна је најстарија српска химна и пјева се радосно гдје год има Срба у свијету, а први пут је изведена 1839. године у Сегедину. Већ сљедеће године (1840.), одлуком Попечитељства просвештенија, Савиндан је постао слава свих српских школа и радостан дан за сву дјецу. У Бањој Луци прву светосавску бесједу одржао је 1867. године Васо Пелагић, тада управник Богословије, а прва светосавска прослава у бањолучкој школи била је 1883. Дакле, не само да је дубоко укоријењен, него је једноставно неуништив култ Светог Саве у српском народу.
Као што знате, окупљања народа око Савиног гроба у Милешеви уплашила су окупациону турску силу чак толико да је Синан-паша Београдски, бојећи се буне, спалио Савине мошти на Врачару, 10. маја 1594. године, али не само да није уништио култ српског светитеља, него га тиме вишеструко увећао, па и данас можемо казати да ће овај култ и убудуће бити све већи, јер и данас, нажалост, има оних којима смета и Свети Сава и све што је српско.
Р. ПРЕРАДОВИЋ
