Председник Друштва „Свети Сава“ присуствовао саборовању Клуба писаца „Иво Андрић“
На позив председника Књижевног клуба „Иво Андрић“ Слободана Митрића, председник Друштва „Свети Сава“ Душан Зупан присуствовао је 19. новембра 2014. године „саборовању“ Клуба које је било посвећено претњама српском језику и писму. Скуп је одржан у пријатном амбијенту клуба „Боготражитељ“ у Београду.
Учествујући у дискусији, у којој су учесници изразили забринутост због све већег страног утицаја на српски језик, посебно на све чешћу употребу латинице на уштрб српског националног писма, Душан Зупан је изнео тезе које су садржане у његовом ширем тексту припремљеном за једну другу прилику.
Тај шири текст гласи:
Тема о којој је овде вечерас реч, јесте и тема за коју је заинтересовано Друштво „Свети Сава“ јер се ради о питању од прворазредног националног значаја. Опште је, наиме, познато, и то важи за све народе овог света, да језик и традиција представљају суштинска обележја сваког народа. Није случајно што свака нова држава у нашем окружењу почиње да се одваја од српскогјезика и да проглашава свој неки језик, иако за то нема никаквог стварног основа.
У нашем региону, то је почело још са одвајањем хрватског језика у 19. веку, када је Људевит Гај присвојио стандарде српског језика, што је уосталом и сам индиректно признао и што је остало писмено забележено. Следио је македонски језик који је комбинован од српског и нешто бугарског, а у најновије време имамо и црногорски и бошњачки језик као најновије деривате српског језика. Њихови промотери се силом упињу да нагласе разлике, толико да ти напори испадају и смешни и жалосни, истовремено.
Потребно је, наравно, време, а нарочито политичка воља, да се један језик прекомпонује и, као што можемо да видимо, резултати су такви какви су…
Са хрватским језиком смо имали још једно лоше искуство -пре тачно шездесет година појавио се хибрид – такозвани „српскохрватски“,односно „хрватскосрпски“. Све што је конкретно испало из тог Новосадског здруживања и раздруживања (које је такође било политички мотивисано и подржавано) јесте да су Хрвати остали на своме, уз, евентуално, коришћење понеке српске речи, а да су Срби темељно усвојили латиницу, а до дана данашњег нису престали да позајмљују хрватске речи, мада за сваки позајмљени појам имају и своје.
Ево неколико примера речи које смо толико усвојили да их, заправо, само стручни језикословци могу разликовати, а ми их нормално употребљавамо у свакодневном говору, не сањајући да оне не потичу из нашег језика. Наводим их по примерима који колају Интернетом и који су већ наведени у многим текстовима које пишу они којима је стало до српског језика: мучнина (гађење), упала (запаљење), прехлада/прехладити се (назеб/назепсти), расвета (осветљење), пригода (прилика), туђица (страна реч), посуда (суд), одгој (васпитање), заговорник (поборник), ступањ (степен), ћутња (ћутање), жмигавац (мигавац), дојам (утисак), постотак (проценат), стотинка (стоти део), знатижеља/знатижељан (радозналост/радознао), некретнина (непокретна имовина), небодер (облакодер), смеће (ђубре), плес (игра), драгуљ (драги камен), зубар (зубнилекар), конобар/конобарица (келнер/келнерица), претинац (фах, преградак), трачница (шина), очит (очигледан, очевидан), растресен (расејан), истодобан (истовремен), одгодити (одложити), опскрбити (снабдети), придонети (допринети), завредети (заслужити), попримити (стећи, добити), раскринкати (демаскирати), напокон (најзад), у поводу (поводом), попут (као), наспрам (према, насупрот), након (после) итд.
Пошто смо тако неприметно и ефикасно усвојили ове хрватске речи, шта рећи за оне које смо усвојили још много раније. Рецимо, ове турцизме: авлија (двориште), ат (коњ), барјак (застава), боја, бурек, бунар, чаршав, чарапа, чобанин, ћуфте, ћевап, ћуприја (мост), дугме, дуван, ексер, џем, џеп, џезва, фитиљ, јастук, јогурт, кајмак, кашика, комшија, кутак, кутија, казан, кула, лампа, мајмун, мемла, муштикла, мердевине, олук, ортак, памук, папуча, пенџер (прозор), пита, ракија, сандук, шећер, шал, таван, табан, торба, занат, хајдук.
Није нам требало да будемо под страном окупацијом па да усвојимо, рецимо, из латинског: формула, нација, доктор, литература, анексија, амбуланта, арена, институција, кремација, резиденција, донација, лапсус, емоција, меморија, имиграција, император;
Из италијанског: тенор, опера, балкон, фашизам, мафија, медаља, папарацо, пјаца, кантаутор;
Из шпанског: канибал, хацијенда, хунта, цигара;
Из француског: авенија, абажур, баналан, булевар, група, жанр, жаргон, каваљер, компот, легитимитет, ликер, масажа, машина;
Затим, следеће германизме: вага, пегла, бутер, лајтмотив, лозинка, молер, мајстор, фарба, фарбати, шалтер, шине, шминка, цех, шраф;
Ево и пар „наших“речи из грчког језика: хиљада, друм, гипс, икона, арханђео, анђео, манастир, хор, хлор, филолог, географија, библиотека, епископ;
Па следи и оно што нам је заједничко са руским језиком, али тога има мање, да сад не причамо и о неким речима које исто изговарамо а имају различито значење: бојеви (метак), запета, услед, брак, чудовиште, двојник, учтивост, личност, награда, стројеви (корак), стајанка (авиона на аеродрому);
Тако, преко низа речи преузетих из других словенских језика, из мађарског језика и осталих долазимо да англицизама који, несумњиво,данас највише загађују српски језик.
(Бохемизми су речи преузете из чешког језика: часопис, повод, улога, спис, читанка, становништво, робот, пиштољ, копачка, позор, склек, плин. Занимљив је интернационализам робот који долази од иначе старог словенског израза работа = тешки, присилнни рад (у чешком робота). Представио га је Карел Чапек у своме делу Р.У.Р., а измислио га је његов брат Јозеф Чапек. Првобитна реч за робота у чешком била је работник, али је после њено место заузела реч робот.
Хунгаризми су речи преузете из мађарског језика: соба, ашов, варош, вашар, лопов, ципеле, салаш, чардаш, чопор, мачка, пунђа, сабља, чизма, бунда, кочија, гулаш;)
АНГЛИЦИЗМИ
Англицизми су речи преузете из енглеског језика: имиџ, софтвер, хардвер, компјутер, старт, стартовати, викенд, паркинг, менџер, маркетинг, меч, монитор, група, линк, чек, бокс, клуб, група, филм, тинејџер, шопинг, спорт, док, тенк, трактор, трамвај, џемпер, комбајн, бифтек, видео рекордер, компакт диск, тендер, евалуација, едукација, тензија, менаџмент;
Не само речи, већ и целе реченице у ово доба Интернета и глобалног села које је данашњи свет могу се чути, на неком „српском“ језику. Рецимо: „Лајкуј ми селфи“, „Изгуглај па даунлоадуј официјелни аутсорсовани вркшоп“ (Аутор примера: Урош Недељковић). Тешко да ми овде можемо то да разумемо из прве, али многи млади којима није страна модерна информационо-технолошка (или само ИТ) револуција – овако разговарају. То показује да је језик жив организам као и људи који га употребљавају. Уосталом, није редак случај посебне групе људи имају и посебну терминологију коју само они разумеју. Да се не бавимо стручним професијама, али, рецимо, сви знамо да криминалци имају свој речник, да чак млади из једног града имају свој специфични говор уз употребу специфичних речи које само они користе.
Све то није никакво чудо, једнако као што Лала из Војводине не мора нужно да потпуно разуме Врањанца и Пироћанца и обрнуто.
Није то чудо ни у међународним размерама: Шкоти не говоре истим енглеским језиком као они у Лондону, а да не говоримо о Америци, Индији, Пакистану, афричким земљама, Аустралији – свуда где је енглески језик званични језик, али се и различито изговара и чак употребљавају многе специфичне речи. Ипак се разумеју.
Да се вратимо нашем српском језику: мала земља, мали народ, све мањи национални простор, а истовремено и мала брига о специфичностима и чистоћи језика. При томе најмање мислим на различите дијалекте, јер, као што се зна, легитимне су верзије и екавског и ијекавског. У ствари, моје је мишљење да ни усвајање туђих речи није екстремна опасност за српски. То се догађа са свим другим језицима на свету. Не знам како је са кинеским, али знам да је у француском и руском дошло до јаког продора енглеског: нарочито преко Интернета,компјутера и мобилних телефонагде је енглеска супрематија изузетно јака, али и преко филмова, сателитске телевизије, и на све могуће друге начине комуникације. И више од тога, комуникација често не захтева само употребу енглеских израза, већ способност говора и разговора, па тако имамо све веће ширење енглеског језика у целом свету, где је освојио место несрећног есперанта који је био лепа замисао, али без реалне материјалне, техничке и културне подлоге.
Све то одражава стање савременог света који у буквалном смислу постаје „глобално село“ у којем доминира начин комуникације оног ко је економски и технолошки најјачи, а културно и информативно најагресивнији. Наравно, трендови се мањају, зависно од освајача – наоружаних или само културних. Тако смо и ми, на овим нашим просторима, раније имали, да не помињем Турке, јаке утицаје француског, а нарочито немачког језика. Из књижевности знамо да се нешто слично догађало и у Русији, осамнаестог и деветнаестог века. Није случајно ни што је руски језик био lingua franca за разне Монголе, Татаре, Узбекистанце, Туркмене и остале.
Оно што је резултанта свега овог изложеног, а и много чега другог што због времена није могуће поменути, по мени, јесте да се у свету одиграва један закономеран процес којем је могуће избећи једино на неком пустом острву, ако и таквих данас негде има. Значи, не треба се бранити од страних речи по сваку цену, него водити бригу како да се оне користе, односно да се прихватју тамо где нема ваљане замене, нарочито за појмове из нових техника и технологија које се тако брзо развијају да то представља проблем и за много развијеније и веће нације.
Па, ако је све тако, о чему ми вечерас овде причамо, односно о каквом проблему је реч? По мени, када говоримо о очувању језика, говоримо о избегавању карикатуралних измишљотина по сваку цену (што није стран начин понашања Хрватима), говоримо о поштовању лингвистичких и граматичких правила и структуре, водећи рачуна, наравно, и о савремености, али изнад свега и нарочито – о поштовању и очувању српског писма – ћирилице.
У ствари, културна па и свака друга будућност српског народа неће толико зависити од тога да ли ће наши млади „лајковати селфије“, колико од тога да ли ће такве речи писати ћирилицом или латиницом.
Зашто је то толико озбиљна претња? Па, зато што бисмо изгубили идентитет, могуће и православну веру, а имајући у виду да се лако асимилујемо (то је опште позната ствар у дијаспори) и да имамо мали наталитет, само је питање времена када ћемо постати неки народ као наша браћа Лужички Срби, народ на нивоу статистичке грешке и на граници егзотике. Или Хазари, рецимо.
Да ли је ова опасност преувеличана? Ћирилица свакако неће директно помоћи да се поправи наша посрнула демографија, али ће свакако допринети јачању осећање припадности једној традицији, историји, начину живота, менталитету, вери, једном речју – заједници, ма како мала она била. Из тог осећања могуће је остварити и веће успехе и позитивне обрте, што у историји није непозната ствар.
Како објаснити што на свету има мало примера да се поједини народи одричу свог писма, а пуно примера где га упорно бране. Колико је мени познато, Турци су највећа нација која се одрекла свог писма, да би сада, после стотинак година, поново почела да му се враћа. Ататурк је то објашњавао, делимично и са правом, потребом да се Турска културно и технички приближи Европи. Промена писма, као и многих обичаја, уведена је силом и диктатуром, али је остало питање да ли је Турска данас због писма постала то што јесте или због других околности.
Нас овде нико није ни силом ни диктатуром терао да променимо писмо. Кренуло је неосетно још пре рата у Краљевини СХС као гест у правцу тезе која је говорила о „троименом народу“, наставило се у комунистичкој и социјалистичкој Југославији после рата, од Новосадског договора наовамо, а, богами, доласком демократије и појављивањем нове независне Србије -није се чак ни успорило. Ако можемо да се љутимо и чудимо нашим претходницима – од Краља Александра до Тита, право питање данас јесте – како се догађа да народ сам, добровољно, одустаје од свог језика – писма. Или је инерција, да не кажем слободни пад, узео толико маха да је процес немогуће преусмерити, па чак ни успорити? Па, ако је Ататурк могао да своје земљаке натера да узму њима сасвим страно писмо, може ли овде да се роди нека власт – политичка, језичка или каква год била друга која ће Србе натерати да се врате писму својих не тако давних предака?
По статистичким подацима неких језичких стручњака, 48 процената наших суграђана укључујући и оне СА СЕЛА пише – латиницом. У градовима је тај проценат несумњиво још већи. Имамо само два дневна листа који се штампају на ћирилици. Оним другима се ни броја не зна! Моје лично искуство ми говори да чак и они који се осећају правим Србима, који се изјашњавају као патриоти, као православниверници, потпуно мирно и без икаквог узбуђења пишу латиницом. Да испричам томе у прилог једну анегдоту од пре годину дана. Гледам на РТС-у неку репортажу поводом Никољдана и пошто се десило да је била из мог краја, из Крушевца, село Мудраковац, привукла ми је пажњу. Радилосе о два брата чије породице заједно славе славу по свим православним обредима и обичајима и правилима, толико детаљним да су свакако занимљивост за гледаоце. И све је то било употпуномреду,да на капији једног од њих, који има у дворишту и лимарску радњу, није писало „Затворено због Светог Николе“. Латиницом, наравно.
Кад смо већ код анегдота: пре неколико година послом сам релативно често ишао у Бањалуку. Аутопутем преко Хрватске, па преко Саве, а од Градишке поново, до Лакташа и Бањалуке. Неколико пута сам добијао опкладе са сапутницима, јер сам тврдио да између та два града, у мноштву разних рекламних табли, нема више од две на ћирилици. Нико није могао да верује да у тим српским крајевима, чак и после свега ружног што им се недавно дешавало, Срби не осећају потребу да читају и пишу на свом писму.
Да се вратимо на власти, језичке и остале, у земљи Србији. Није непозната ствар да нам политичари говоре да је имати два писма – наша предност и богатство, а да нам језички стручњаци учено саопштавају да постоји и српска латиница.
Прво, да је имати два писма наша предност и богатство, имали би то и други народи – од, рецимо, Француза и Немаца, па до наше браће Руса и Грка. Имају Немци готицу, али имамо и ми старословенску азбуку. Црногорци праве разлику од српског на тај начин што утерују у народ латиницу, а Срби је примају сами, без икаквог отпора. Да ли ико зна зашто, рецимо Бугари (нећемо за пример Русе као велики народ) неће да буду „богати“, па да пређу мало и на латиницу? А сећамо се да су, пре неку годину, инсистирали, и успели у Европској унији, да се евро на новчићима и новчаницама пише и – ћирилицом. Можете ли да замислите ову нашу владу, било садашњу било претходне, да у Бриселу инсистирају на ћирилици? Узмите случај који је још драстичнији: Македонцима, народу који је тек после Другог светског рата добио и националност и језик и граматику, зна се како, који у својој историји немају ни један документ стар 100 година, писан на њиховом језику – не пада на памет да користе латиницу. Шта да кажемо за Грке који једини на свету имају свој алфабет? Та чињеница им не смета толико, да би сада почели да се „богате“ латиницом.
Оправдања попут оних да се на компјутерима тешко долази до ћирилице једноставно више не стоје. То зна свако ко употребљава компјутер. Јесте, после рата је у социјалистичкој Југославији била ретка појава имати ћириличну писаћу машину, али је чак и тада много више људи писало ћирилицом него данас. И ћириличних компјутера има данас много више него некад латиничних писаћих машина, па се напредак не види.
Друга ствар, људи који се разумеју у ове лингвистичке заврзламе око латинице, а којима ја верујем, тврде да не постоји таква ствар као што је српска латиница. Оно чиме ми пишемо латиницу и није латиница, него ГАЈИЦА. То је име латинице са квачицама прилагођене хрватском језику који је постао од српског језика, па самим тим може да буде коришћена и у српском, што се и догодило. Добила је то име по Људевиту Гају, хрватском језичком реформатору. Латиницом пишу народи латинског и германског порекла, а како се зове писмо које употребљавају Чеси, Словаци, Пољаци и други, вероватно знају они сами.
Зашто је употреба латинице тако „опасна“ ствар за српски народ. нешто о идентитету и традицији смо већ рекли. Ако ћирилица постане нека егзотична азбука, намењена само зналцима, неће имати ко да чита наше класике. Књиге се ионако све мање читају, па ће то бити само још један разлог више да се прескочи све оно што је у оригиналу написано на српском, ћириличном језику. Додуше, то баш и није неки јак разлог јер су практично сви српски писци „преведени“ на латиницу. А данас? Ако сте били на Београдском сајму књига ове или неке од претходних година, могли сте да се уверите да се бар 90 одсто изложених књига штампа латиницом. Једини од сувислих разлога могао би да буде дасе такобоље продају, мада сумњам да их много купују у Хрватској и Босни.
Остаје да кажемо да ни православна вера не може бити равнодушна према тој употреби. Можете ли да замислите наше верске књиге староставне, требнике и осталу црквену литературу – преведене на латиницу? Латиница је мост који православне води ка унијаћењу. Како се онда развијају ствари видимо на најсвежијем примеру Украјине. Размислите о осталима: Пољацима, Чесима, Словацима. Која вера преовлађује у словенским земљама где се пише латиницом? Која вера преовлађује у земљама где је у употреби ћирилица?
Србија је, судећи по статистичким проценама, на размеђу. Србима, спремним да се деле чим се укаже прилика, само још фали да развију поделе на ћириличаре и латиничаре или, не дај Боже, да се овде запате неки унијати.
Ето зато треба да останемо при писму наших отаца, дедова и прадедова. Шта ту може да се уради да би се тренд преокренуо? Па политичарима треба да у устима буде мање ЕУ, а више националних интереса од којих је ћирилица један од главних. Лингвистима желим мање окретања за сунцем на Западу, мало више стручног поштења и смисла за национални интерес. Најзад, мислим да ми, обични људи, можемо такође много да урадимо. Ако желимо то искрено. Рецимо, да не купујемо новине писане латиницом, да избегавамо нашу робу са латиничним натписима. То није увек могуће, али понекад јесте. Да тражимо од власника бакалница, роштиљарница, различитих киоска са различитим услугама да своје фирме и рекламе пишу на српском – ћирилицом. Кад може Кока Кола у Кини да буде исписана хијероглифима и у Русији ћирилицом, може и овде свака пицерија да има фирму на националном писму, а ако баш мора, нека дода и италијанско име… Да латиничне формуларе, укључујући оне по банкама и другим установама, попуњавамо ћирилично. Да захтевамо, као грађани, да нам саобраћајни знаци и уличне табле буду на ћирилици. А ако је потребно да обавестимо странце, нека то буде на енглеском, а не на „гајици“. Да не подржавамо „латиничаре“ ни у једној прилици, где то зависи од нас. Да своју децу учимо и да од њих тражимо да пишу ћирилицом. Да од наставника српског језика и књижевности тражимо да не праве компромисе.
Најзад, пошто је питање ћирилице превасходно политичко питање, да тражимо од власти да поштују Устав, а да кандидате на изборним листама за било какве функције истерамо на чистац и по том питању. На који начин? Па, усмено, писмено, демократски и – одлучно. Сви ми заједно. У свакој прилици. Са пуним правом – моралним и сваким другим.
Неко ће можда рећи да у овом што говорим има национализма. Али ја не заговарам разбијање табли са латиничним писмом, као што је чест случај у суседној Хрватској, чланици ЕУ. Нити се противим латиничним и другим таблама, ако за њима,из различитих разлога,постоји оправдана потреба, али свестан да оне нити могу нити смеју да буду преовлађујуће у земљи Србији. Подсећам да нема народа који је добровољно одустао од свога писма и своје вере и једино истичем да је постала прека потреба да останемо своји на своме, јер ако будемо небрижљиви остаћемо и без једног и без другог.
Београд, 19. новембар 2014.
