Моја Кућа
Петак 10. фебруар 2012. 03

ЈЕДНА КУЋА – ЈЕДНА ПРИЧА

Друштво „Свети Сава

Ево једне приче у којој архитектура и национални пројекат иду руку под руку у конструктивном смеру.

Озбиљан национални пројекат прати одговарајуће здање. Без свог седишта и симбола у камену, национална замисао некако лебди у ваздуху и не остварује се, што би се рекло има велику главу и кратке ноге. Да ли је пројекат озбиљан баш то показује, какву је зграду за свoje седиште сатворио. Чак то не сме бити закупљено здање, треба га саградити из темеља. Дом Друштва „Свети Сава” у Душановој улици пример је таквог темељитог подухвата.

Друштво је основано 1886, осам година после Берлинског конгреса на којем је Србија међународно призната. Елита у Србији је Берлински конгрес схватила само као почетну степеницу у свом територијалном ширењу и националном заокружењу. Брига за сународнике који су живели ван граница државе поверена је, између осталог, Друштву „Свети Сава”. Његов задатак је био културно и просветно помагање дијаспори на Косову и старој Србији, пре свега. Покретач је професор Светомир Николајевић, са групом културних раденика ондашњих, али је иза свега стајао двор. Тако је први приложник краљ Александар Обреновић са 2.000 динара, мајка му Наталија с 300, Београдска општина је даровала 1.000 динара и плац за изградњу седишта друштва у вредности 12.000. Индустријалац Ђорђе Вајферт 51.000 цигала и 849 динара, Беочинска фабрика цемен-та 135 џакова цемента. За кратко је сакупљен огроман новац -116.655 динара.

Према пројекту Јована Илкића већ 1890. је завршен интернат за смештај српских дечака ван Србије. Зграда је имала детаље у српско-византијском стилу, што се и очекивало прикладно намени. Прво је здање у нас које је најавило позајмицу византијских детаља у профаној градњи. Интернат „Свети Сава” је изграђен на историјски важном месту, што можда и није случајно.

Новац је Друштву обилато пристизао и после подизања интерната, па се приступило плановима за подизање још једне зграде, на суседном плацу. Пре свега јој је намена била да служи за рентирање

Према неким путописцима на овом плацу у Цара Душана 13, постојао је велики каравансарај Мехмед-паше Соколовића. Пошто су Аустријанци преузели управу над Београдом 1717. године, војсковођа Еуген Савојски је преуредио каравансарај у барокну палату и у њу се уселио. Када су се Аустријанци повлачили из Београда, 1739. године, спалили су Еугенову палату. Остаци палате су коначно срушени када је прављен Илкићев дом „Светог Саве”. Ето лепе приче о Београдској торти – граду са разнобојним слојевима. Илкић је бесплатно пројектовао и вршио надзор градње, све на ползу народну. Прилози за Друштво су сакупљани и по окрузима, како би се створио утисак да цела земља учествује у великом национално-просветном подухвату: смедеревски пододбор друштва сакупио је 573 динара, неготински 351, трговачки еснаф Ваљева 300, еснаф механско-кафански из Крагујевца 240, а еснаф пиљарски из Београда – 31 динар, што није мало јер је за пиљара тада и један динар огроман.

Пријатељи српства из других вера такође су прилагали, тако је извесни маркиз де Пијен приложио стотину динара док су “српски грађани из Париза” Филип ла Ренотије од Фераре и Едуард ла Ренотије Буланже послали 2.000 динара. Прилог је дала и Српско-јеврејска црквено-школска општина, као и Јаков Алкалај, председник Јеврејске општине, затим Драшкоци, апотекар из Сви-лајнца, Нисим Алфандари трговац београдски, Шарл Диренбергер, Јаков Бајлони…

Новац је Друштву обилато пристизао и после подизања интерната, па се приступило плановима за подизање још једне зграде, на суседном плацу. Пре свега јој је намена била да служи за рентирање, како би Друштво имало стабилан извор прихода. Пројекат је поверен професору Архитектонског одсека на Техничком факултету Петру Бајаловићу, који је предавао нацртну геометрију и перспективу. Бајаловић је био поштован стручњак, којем његово боемство у скадарлијском Бумскелереу није одузимало на стручној репутацији. Пре светосавског пројекта, Бајаловић је радио павиљон Србије на Међународној изложби лепих вештина у Риму, музичку школу Станковић, дом Михајла Петровића-Аласа на Косанчићевом венцу. Сходно средствима Бајаловић је пројектовао угаону грађевину, богато декорисану балконима. Зграда је завршена 1. маја 1923. Истовремено је Бајаловић доградио и спрат на Илкићевом интернату. Стручњаци сматрају да је ова доградња пример једне од најуспешнијих адаптација, у којој је поштован првобитни дух здања. Друштво „Свети Сава” је обновило свој рад и како каже Душан Зупан намеравају да потражују зграде по основу закона о реституцији. Данас те две суседне задужбинске зграде сведоче о јединственом подухвату, па о њима и пишемо као о једном здању.

Ненад Новак Стефановић

Politika o Domu Sv Save