Друштво „Свети Сава“ има част и задовољство да обавести своје чланове, пријатеље и све заинтересоване да је члан Управног одбора Друштва, професор др Злата Бојовић управо изабрана за дописног члана Српске академије наука.
Дугогодишњи члан нашег Друштва и главни уредник годишњака „Братство“, Злата Бојовић је историчарка књижевности и дугогодишња професорка књижевности Филолошког факултета у Београду. Уже подручје њеног интересовања и научног рада је историја књижевности епоха ренесансе и барока у Дубровнику и Далмацији. У тој области објавила је више запажених радова, међу којима је пажњу јавности посебно привукла најновија књига „Историја дубровачке књижевности“ у издању Српске књижевне задруге. Поред осталог, у овој књизи се износе мало познате чињенице о томе да је добар део дубровачке књижевности писан на ћирилици и да је српски културни и сваки други утицај био јак у средњевековном Дубровнику.
Проф. др Злата Бојовић, нови члан САНУ
Ова књига је изазавала полемичке тонове у хрватској културној јавности, али ауторка је одбила да дебату спусти на политички ниво, задржавајући се искључиво на научним чињеницама.
У Друштву „Свети Сава“ у овом тренутку чланови су следећи академици са српског језичког простора: Петар Влаховић, етнолог, Црногорска академија наука и умјетности, Никола Б. Поповић, историчар, Академија наука и умјетности Републике Српске, Драгољуб Живојиновић, историчар, Српска академија наука и Богдан Златар, лекар, Српска краљевска асоцијација академика, иноватора и научника.
Биографија према Википедији:
Злата Бојовић (24. децембар 1939, Београд), је српски историчар књижевности. Школовала се у Београду. После завршетка гимназије студирала је на групи за југословенску и светску књижевност на Филозофском (потом Филолошком) факултету између 1959. и 1963. године. Постдипломске студије завршила је 1965. одбранивши магистарски рад са темом Барокни песник Никола Бунић. Од 1966. до 1969. била је асистент у Институту за књижевност ; 1969/1970. боравила је 6 месеци на студијском усавршавању у Венецији. Исте године изабрана је за асистента на Филолошком факултету за предмет Књижевност од ренесансе до рационализма. Докторску тезу „Барокни песник Петар Канавеловић“ одбранила је 1976, у звање доцента изабрана је 1977, ванредног професора 1983, редовног професора 1988. Од 1987. до 1989. била је продекан Филолошког факултета, а од 1991. до 1995. управник Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Засновала је и од 1994. предаје предмет Увод у јужнословенске књижевне студије. Уредник је часописа „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор“ и „Братство“; члан је уредништва часописа „Књижевност и језик“. Члан је управе Међународног славистичког центра. Основна област књижевноисторијског рада Злате Бојовић је књижевност у доба хуманизма и ренесансе и барока у Дубровнику и Далмацији.
Важнији радови:
Барокни песник Петар Канавеловић, Београд, 1980.
Џиво Гундулић краљ илирске поезије, Београд, 1990.
Рукописна збирка корчуланских почасница, Расковник 15, 1989.
Зачеци дубровачке ренесансне поетике, 1992.
Мавро Ветрановић, поезија и драме, Београд 1994.
Ренесанса и барок. Студије и чланци о дубровачкој књижевности, Београд 2003.
Историја дубровачке књижевности, Београд 2014.
Интервјуи и изјаве:
Српска књига која је узнемирила Хрватски сабор („Политика“, 1. фебруар 2015)
Четири епохе дубровачке књижевности („Политика“, 20. фебруар 2015)
Међу Лавом и Дрокуном – интервју („Време“, 9. април 2015)
У Дубровачкој републици штампарије су биле ћириличне („Политика“, 18. април 2015)
У прилогу објављујемо интервју који је Злата Бојович дала магазину „Време“
ВРЕМЕ 1266, 9. април 2015. / КУЛТУРА
Интервју – Злата Бојовић, историчарка књижевности:
Међу Лавом и Дрокуном
„Српски трагови у култури и књижевности Дубровника су веома стари и континуирано их је било у свим вековима њенога постојања. Са друге стране, поред многих примера везаности српских писаца за дубровачку литературу, културу и историју, ту су и многа дела инспирисана старим Дубровником – ово ‘старим’ додајемо само због јасноће: све о чему је реч односи се на државу дубровачку, односно на период до првих година 19. века када је она, после више векова самосталног постојања – а њени поданици су били Дубровчани – престала да постоји“
Злата Бојовић (1939.), историчарка књижевности и дугогодишња професорка књижевности Филолошког факултета у Београду, од почетка научног рада посвећена је историји књижевности епоха ренесансе и барока у Дубровнику и Далмацији. Она је настављач рагузеологије – дубровачких студија, основаних на Београдском универзитету, коју су пре ње развијали професори Павле Поповић, Петар Колендић, Драгољуб Павловић и Мирослав Пантић. Злата Бојовић је објавила велики број радова и књига из области ренесансне и барокне књижевности, а њена последња књига Историја дубровачке књижевности, објављена недавно у „Плавом колу“ Српске књижевне задруге, круна је њеног вишедеценијског рада.
„Ово је прва историја дубровачке књижевности, настала два века пошто је у стваралачком погледу завршена, целовита јер је обухватила све епохе њенога развоја и трајања, и њен први задатак је био да сагледа и представи целовитост и самосвојност дубровачке књижевности – њен историјски развој, периодизацију и класификацију, специфичности одређених епоха, њену компаративистичку компоненту и повезаност са савременим књижевним токовима уопште изван Дубровника“, каже професорка Бојовић у разговору за „Време“. „Она је намењена колико књижевној историји (која се може усвајати на разним нивоима, међу којима је и студентски) толико и рагузеологији уопште чији је несумњиви део.“
Прве реакције на њену књигу стигле су из Хрватске, и то пошто је у једном тренутку била тема расправе посланика Хрватског сабора који су, како су српски медији пренели, ауторку оптуживали да има „империјалистичке тежње“, да дубровачку књижевност проглашава српском, а дугогодишњи председник хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак је њену књигу оценио као врло опасну, зато што се „појављује као иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије“.
Zlata Bojovic, knjizevnica
Foto: Milenkovic Milovan
Професорка Злата Бојовић не жели да коментарише овакве бесмислене оптужбе. Она сматра да њена књига јасно показује њен књижевно-историјски концепт и научни став. Као и претходних деценија и неким другим поводима, нема намеру да улази у било какве политичко-националне расправе о српско-хрватским културним разграничавањима и својатању писаца. „Јасно је да се у својој књизи бавим искључиво историјом књижевности, а то је специфична дисциплина у оквиру науке о књижевности, као и граничним областима које доприносе да се та књижевност боље проучи, тумачи, сагледа и вреднује – теоријом књижевности, поетиком, компаративистиком“, каже професорка Бојовић. „О осталим релацијама немам шта да кажем.“
„ВРЕМЕ“: Ви нигде у вашој књизи о дубровачкој књижевности не говорите као о „српској“, али истичете осећање припадања „словенству“ (или „словинству“) код дубровачких писаца.
ЗЛАТА БОЈОВИЋ: Осећање словенства, или „словинства“, како су га Дубровчани називали, а према томе и језик називали „словинским“, посебно је дошло до изражаја у доба барока, а то значи у књижевности 17. и делом 18. века. То је био израз „словинског“ родољубља које је подразумевало припадност широком простору словенских народа, који се протезао од Јадранског до Северног леденог мора, како се на много места у литератури говорило и певало. У том заносу певало се и о „словинском“ језику који заузима и подразумева исто то пространство.
Осећање словенског припадништва почело је снажније да се наглашава и испољава већ код словенских хуманиста, од краја 15, а нарочито од првих деценијама 16. века. Испољавали су га на разне начине, од којих је било најважније писање историја разних словенских народа и земаља. Био је то одговор на потцењивање Словена, које је исказивао велики део Европе. У омаловажавању Словена основни правац давали су романски историчари. Без познавања словенске историје, а то значи словенског света, о Словенима су говорили као о варварима, некултивисаним народима који немају историју итд. Порекло имена Словен изводили су од латинског појма сцлавус – роб. Читав низ веома учених словенских хуманиста ангажује се да истражи и представи историју појединих Словена, њихову прошлост, херојске успехе итд., да свима јасно објасни да реч Словен потиче од словенске речи слава. Тада, у основи, без обзира што је њихова историја још увек замагљена легендама, пуна произвољности и нетачности, Словени добијају своје место у европској историји.
Питање осећања словенства, једноставно речено, везано је за време када су словенски народи, који су живели на просторима на граници са Турском или већ под њеном управом, били преплашени од мухамеданства. У зближавању Словена, што их је чинило јачим, видели су снагу отпора. Очување хришћанске вере – у временима када је циљ Османског царства био потчињавање хришћана – и очување слободе за просторе који нису потпали под турску власт, односно ослобођење од Турака оних који су већ поробљени – сјединило се у „словинству“. Дубровачка књижевност је значајно обележена тим осећањем, које се у поимању те литературе назива „барокним словинством“ (Д. Павловић). Нема сумње да је осећање „словинства“ било веома заслужно за јединствено осећање патриотизма које је дубровачкој литератури давало тон готово до њенога краја. Тим осећањем је прожет велики део поезије и прозе XВИИ и XВИИИ века.
„ВРЕМЕ“: Како бисте дефинисали „словински језик“ којим су, како сами кажу, говорили и писали поједини дубровачки писци?
То је народни језик штокавско-ијекавског дијалекта.
„ВРЕМЕ“: Откуд ћирилица у старом Дубровнику?
Преовладавањем словенског живља и словенског језика спонтано су се стварали услови на дубровачкој територији за развој писмености и средњовековне књижевности. У складу са саставом становништва, које се великим делом насељавало из херцеговачког залеђа, али и са општим историјским кретањима на овом подручју, у средњем веку на територији Дубровника поред службе на латинском језику служила се служба и на словенском језику. Те свештенике су често, према писму којим су се служили, називали „ћурилица“ или „ћирилица“. Из тих периода сачуван је и велики број ћириличних натписа на споменицима. У дубровачкој државној канцеларији током неколико векова постојао је канцелар српског језика (ту функцију су имали и неки писци, попут Паскоја Примовића), што је сведочило о употреби језика и ћирилице.
Најстарије дубровачке средњовековне књиге су писане ћирилицом – Дубровачки зборник из 1520, и такође штампане ћирилицом – 1512. Служба блажене дјеве Марије. Ћирилицом су писане две редакцијеАлександриде и друго.
„ВРЕМЕ“: Какви су српски трагови у култури и књижевности старог Дубровника?
Српски трагови у култури и књижевности Дубровника су веома стари и континуирано их је било у свим вековима њенога постојања, до првих година XИX века. О старини присуства српских трагова говори већ чињеница да је један део територије Дубровачке републике све до четрдесетих година 14. века припадао српској држави. Краљ, потоњи цар Душан је, као што је добро познато у историји, Дубровнику уступио део своје земље – полуострво Пељешац са градом Стоном (у коме је током једног века била устоличена српска епископија), а потом и његов син Урош део обале која се зове Приморје. Дубровник је за све потоње векове памтио овај део историје, па се већ у средњовековним дубровачким ћирилским списима он помиње: „Нека се зна како дарова Цар Стиепан Дубровнику град Стон на… 1333 лиета Христова“.
Тај догађај је забележен у свим дубровачким аналима, а алузије на цара Душана многобројне су у дубровачкој књижевности. О српској историји и о повезаности са њеним најзначајнијим представницима пишу хуманисти – Илија Цријевић у чувеном посмртном говору своме ујаку Соркочевићу истиче да су његови преци били угледне личности на српском средњовековном двору. О српском отпору Турцима, односно мухамеданству, о херојству говоре многи дубровачки историографски списи, а интересовање за те теме нарочито је било велико код епских песника. Осим тога, неки барокни писци, који су мистификовали своје порекло, измишљали спектакуларне генеалогије и доводили свој род у везу са великим личностима из прошлости, радо су међу своје велике „претке“ убрајали српске јунаке – Мрњавчевиће, на пример. Један од њих, песник Вицко Комнен, изводи своју генеалогију од рода Немањића. Српска прошлост је била важан део дубровачке усмене традиције и народне историје: на небројено места у поезији показује се да су Дубровчани одлично познавали српску народну епику и њене највеће јунаке. Управо се у дубровачким хроникама, под утицајем и народне и друге традиције, сачувала легенда о косовским јунацима и о издаји Ђурђа Бранковића. У ранијем периоду средишња тема је турско освајање Београда (Лудовик Цријевић, Мавро Ветрановић), касније се помињу и други догађаји. Не много значајан песник Антун Сасин у спеву Разбоји од Турака, пева крајем 16. века о трагичном догађају – спаљивању моштију Светога Саве на Врачару, у Београду, и то непосредно после самог догађаја. У Краљевству Словена Мавро Орбин је 1601. године опширно, са изведеним генеалогијама, представио све српске владарске лозе и свеукупну српску историју, а историја односа са Дубровником је широко заступљена и у Аналима Јакова Лукаревића, насталим неколико година касније.
Нарочито су биле импресивне представе историјских и епских јунака које су се нашле у делима 17. века, али и касније, јер је то било време изразитог „словинства“. У великом делу Осман Гундулић велича српску прошлост, једну од дирљивих романтичних епизода смешта у околину Смедерева, и позива се на „немањићку“ круну. Непосредно после њега најплоднији дубровачки барокни драмски писац Џоно Палмотић радње својих драма везује за измишљене српске јунаке и дворове, а главни јунаци неких његових драмолета су деспот Ђурађ, Јерина, деспот Вук, Милош Кобиловић и други. То ће се понављати и код других аутора све до краја 18. века, када Андро Паули пева такође о војводи Јанку, деспоту Ђурђу, Марку Краљевићу и другима.
Велики број помена о Србији сачувао се у многобројним извештајима поклисара који су сваке године одлазили на Порту и, као и дубровачки каравани, пролазили устаљеним путем преко Косова, Новог Брда, Топлице, Ниша. У тим извештајима, који су често прави путописи, сачуване су многе вести о Србији и њеном животу, о култури, описани су српски манастири, забележене су локалне легенде и предања. Све се то нашло и у једном епу с краја 17. века, под називом Дубровник поновљен, у коме је опевано путовање двојице дубровачких поклисара преко српских простора на Порту, а обојица су били песници – Јакета Палмотић и Никола Бунић, који је, иначе, и сахрањен у Јањеву на Косову.
„ВРЕМЕ“: Са друге стране, и дубровачки траг у српској књижевности и култури је дубок, о чему сте писали у једној од ваших претходних књига, Стари Дубровник у српској књижевности. Тај траг у Београду је видљив и у градским топонимима – Баново брдо, Дубровачка, Држићева, Палмотићева улица, Гундулићев венац, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Астрономско друштво „Руђер Бошковић“… своје називе дугују славним Дубровчанима.
Прилика је да уз ове градско-историјске топониме подсетимо на специфичност односа између Београда и Дубровника кроз историју. Опште је познато да је у Београду, као и у многим другим градовима широм Србије, још од средњег века постојала велика дубровачка трговачка колонија, која се нарочито развијала у доба деспота Стефана Лазаревића. Име Дубровачке улице је траг те историје. Велики број дубровачких трговаца је стално живео у Београду, оснивали су велике корпорације и организовали трговачке послове. Значајан број дубровачких писаца имао је непосредне и посредне везе са Београдом. На пример, блиски предак прослављеног Руђера Бошковића, Италијан Бетера, као трговац доселио се из италијанског града Бергама најпре у Београд, ту је дошао у додир са дубровачким трговцима и потом отишао у Дубровник, у коме се настанио. Вредно је поменути да је, захваљујући дубровачким трговцима, деловала прва штампарија у Београду: дубровачки трговац Тројан Гундулић, који се забавио и штампарским занатом, 1552. је управо у Београду довршио штампање Београдског четворојеванђеља. Низ рукописних књига је за потребе Дубровчана преписиван у Београду. Тако је међу дубровачким трговцима у Београду настао препис чувеног молитвеника Рај душе 1567. године итд.
Поред многих примера те врсте за потврду традиције везаности српских писаца за дубровачку литературу, културу и историју јесу и многа дела инспирисана старим Дубровником – ово „старим“ додајемо само због јасноће: све о чему је реч односи се на државу дубровачку, односно на период до првих година 19. века када је она, после више векова самосталног постојања – а њени поданици су били Дубровчани – престала да постоји.
Одлично познавање дубровачке литературе показивало се већ код српских писаца 18. века (Ј. Рајић), а убрзо су се у поезији романтичара препознавали њени многи утицају. Учитељ Јефта Поповић тридесетих година 19. века штампа дубровачке писце ћирилицом, међу њима и Гундулићев спевОсман. Утицаји дубровачке поезије и других дела препознају се у стиховима Бранка Радичевића, код Косте Трифковића, Јована Стерије Поповића чији се Тврдица непосредно наслања на познати Држићев лик, затим Лазе Костића, Ђуре Јакшића. Краљевство Словена Мавра Орбина, Гундулићев Осман, метрика барокних песника, теме из дубровачке легендарне и стварне историје – Велики земљотрес из 1667. године, лик необичног убице и хероја Маројице Кабоге, дубровачки трговци и каравани који пролазе Србијом и други, постају предмет или инспирација или подлога многих дела српске књижевности од 19. века до сад.
Богато је заступљена дубровачка тематика у путописима и приповеткама Андре Гавриловића, који је, инспирисан ликом Џива Гундулића, али и других писаца, као и необичним појавама, историјом, књижевним јунацима, написао неколико кратких драма, више путописа и историјских приповедака. Дубровачке теме су заступљене у делима Матије Бана, Вида Вулетића Вукасовића, Александра Видаковића и других. Аутори су користили богату архивску грађу коју су објављивали историчари. Многе стране о Дубровнику исписане су у историјским романима Славомира Настасијевића, Душана Баранина, Добрила Ненадића, Горана Петровића и других који се баве средњим веком и српским владарима везаним са Дубровник – царом Душаном, деспотом Стефаном Лазаревићем, Ђурђем Бранковићем и дугих. Неки од највећих српских писаца прошлога и почетка XXИ века написали су значајна дела инспирисана Дубровником – Јован Дучић, Милош Црњански, Иво Андрић (поред познатих приповедака, намеравао је да пише два романа са дубровачким темама), Милорад Павић, Љубомир Симовић, Иван В. Лалић… Темом Дубровчана у средњовековној Србији бави се неколико романа насталих у наше време, који се појављују ових година – Саше Хаџи Танчића, Радослава Братића, Милкице Милетић, ликови Дубровчана се преплићу у романима Радована Бели Марковића и других.
Соња Ћирић
