Matija Bećković:
Beseda na svečanoj akademiji povodom 125. godišnjice Društva „Sveti Sava“, Narodno pozorište, Beograd, 5. novembar 2011.
Dopustite da u prigodnom besednom slovu povodom 125-godišnjice Društva „Sveti Sava“ slavoslovimo u slavu Svetog Save proslavljajući onoga koji je njega proslavio.
Srpski narod je najvažnije delo Svetog Save, a Sveti Sava najvažnije delo srpskog naroda. A oboje su dela Isusa Hrista koji se javio i pod njihovim imenima. Drugim rečima, Sveti Sava je jedno od imena Isusa Hrista. I koliko smo odani svom svetitelju toliko smo odani i Spasitelju sveta. Tako se vekovima stvaraju i prestvaraju, tkaju i pretkivaju, srpski narod i Sveti Sava. Delo jednog naroda postalo je delo jednog čoveka koji se obukao u Hrista i svoj narod obukao u jedno telo.
Naš najveći pojedinac, stub srpske kulturne i moralne svesti, zbir je svih nas, a njegovo ime zbirno je ime srpskog naroda.Ne bismo pogrešili ni kada bismo srpski narod nazvali Društvo Svetog Save i kazali da ne slavimo 125 godina koliko je staro Društvo nego onoliko koliko ih ima Sveti Sava.
Za Svetog Savu znamo i ko ga je rodio i kad se rodio i gde se rodio ,ali koliko ima godina ostaje tajna u kojoj se prepliću i nadmeću njegove dve biografije. Jedna u žitiju, a druga u narodnom predanju.
Sveti Sava je izvadio prvu ličnu kartu srpskog naroda i u njoj ostavio svoj portret rađen prema živom modelu, onaj mileševski „čiji pogled proniče sedmosvetla nebesa“, overio je svojeručnim potpisom i zapečatio svojim pečatom. I od tad znamo ko smo, šta smo i kome pripadamo.
Ali narodno predanje je životopis Svetog Save antidatiralo i premestilo na početak sveta, dajući mu presudnu ulogu ne samo u svojoj istorijskoj sudbini nego i u istoriji univerzuma. To nije samo uloga kulturnog heroja i civilizatora nego i demijurga i kosmotvorca. Na jednu glavu stavljena je sva slava prošlosti i budućnosti, dajući kosmičke razmere njegovoj ličnosti. Zato Sveti Sava nema parbenika među svetiteljima drugih naroda. Tek kao daleki odblesci spominju se njegova sabraća Sveti Patrik u Irskoj i Mesrop Maštoc u Jermeniji.
Sva srpska zemlja je lična karta Svetog Save. Na njoj su zauvek utisnute njegove oči, stope, prsti, ruke, rebra, polja, strane, borovi, izvori, počivala. Srpski narod živi na zemlji njegovog tela i pod nebom njegove duše.
Narodna pesma kazuje da ga je zvezda Danica zajedno sa Svetim Petrom uzela za devera kad se udavala za sjajni mesec. Tom prilikom nevesta je devere bogato darivala dajući Svetom Petru velike vrućine, a Svetom Savi na vodi ledove.
Sveti Sava je svom rodu darovao kesu koja se ne može isprazniti, kravu koja neprestano daje mleko, krčag iz kojeg se mogu napuniti sve posude, krst čijim znakom se hleb po želji povećava…
Bilo je Srba i pre Svetog Save, ali je Sveti Sava prvi Srbin koji je znao ko je.
Bilo je crkve i pre Svetog Save, ali je Sveti Sava osnovao crkvu i nazvao je srpskom.
Bilo je manastira i pre Svetog Sava, ali je Hilandar najdonji kamen našeg duhovnog postojanja.
Bilo je dece i pre Svetog Save, ali ni jedno nije zavolelo Boga koliko je on voleo nas, prelazeći put od hrasta, Rastka, Rasa – do Hrista, nebeskog građanstva i graditeljstva. I dokazao da se ne može biti svet, a ne biti svetski, da se ne može biti čovek, a ne biti svečovek, da se ne može biti nebeski, a ne biti svečovečanski.
Bilo je očeva i sinova i pre Svetog Save i Simeona Nemanje, ali su njih dvojica postali sveta dvojica, sinonimi sinstva i očinstva.Oni su prešli put od oca i sina do Sveoca i Očenaša, od zemaljske do nebeske crkve, od bratstva jednog naroda do bratstva čitavog čovečanstva.
Bilo je pisaca i pre Svetog Save, ali je Sveti Sava prvi srpski pisac čije ime i prezime znamo.
Bilo je srpskog jezika i pre Svetog Save, ali on je napisao prvu zdravu rečenicu na srpskom jeziku.
Bilo je molitvi i pre Svetog Sava, ali se on prvi pomolio na srpskom jeziku i dokazao da je svaka plemenita misao i svaka jasna rečenica samo drugo ime za molitvu.
Bilo je pismenosti i pre Svetog Save, ali se sve što mu je prethodilo u njemu ponovo rodilo i preporodilo.
Bilo je pre Svetog Save i bolnica i učionica i biblioteka, ali je prvu bolnicu, prvu učionicu i prvu biblioteku osnovao Sveti Sava.
Bilo je pre Svetog Save i krsta i slova i pisma i jezika i puta i imena, ali je Sveti Sava odredio i krst kojim se krstimo i jezik kojim govorimo, i pismo kojim pišemo i put kojim idemo i ime kojim se zovemo.
Rečeno je da bez pismenosti ne bi bilo ni Nemanje ni Svetog Save ni Nemanjićske države od čije slave srpski narod živi do današnjega dana. Država nije mogla nastati ni iz čega ni pismenost početi niotkoga, ali Nemanja je rodonačelnik države, a Sveti Sava srpske crkve i od njih je nemanjićska loza postala svetorodna.
Reč da je Srbija Istok Zapadu a Zapad Istoku izvučena je iz suštine njegovog dela iako nije kanula s njegovog pera. Nezavisnost u odnosu i na Rim i na Carigrad, samostalnost i samosvest vide se u svemu što je gradio, bojama i pismenima nastalim iz ukrštaja gde se istok i zapad nisu pomešali nego dali nešto treće. Simbol tog trećeg je treća ruka naslikana na onoj ikoni koja mu je u Svetoj zemlji krenula u susret čim ga je ugledala. Ikoni koju je on doneo u Hilandar, rodno mesto naše pismenosti i usmenosti. Tom rukom je stvoreno sve što je stvarano i što se stvara, gradi, slika, piše i peva na srpskom jeziku do današnjega dana.
Tom rukom se zida i hram na Vračaru u kome u naše vreme vaskrsava telo Svetog Save.
Kao i svi veliki Srbi i Sveti Sava je bio veliki Evropljanin, jedan od najvećih u svom vremenu, i to one Evrope koju je Srbija ukrasila s najviše hramova na hrišćanskom istoku.
Čestitajući Društvu „Sveti Sava“ veliki jubilej i orden Svetog Save, dozvolite da na kraju, učinim jedan predlog i spomenem samo jednu od tolikih još neispunjenih svetih obaveza, koju bi Društvo Sveti Sava, vršeći svoje dužnosti, moglo pomoći da se ostvari. Reč je o zemnim ostacima Nikole Tesle, koji protivno svim Božjim i ljudskim zakonima još nisu predati majci zemlji i već decenijama čame nesahranjeni u njegovom muzeju u Beogradu.
Sveti Arhijerejski sabor je poodavno odlučio da se oni sahrane pred Svetosavskim hramom na Vračaru, ali to nije učinjeno. Nikola Tesla je i po ocu i po majci sin sveštenika i po ocu i po majci i potomak četrdeset sveštenika i dvojice vladika Srpske pravoslavne crkve. Neka bi se njegov prah pridao prahu Svetog Save, kako bi li nas u mraku u kojem živimo zajedno obasjali sa Vračara.
