Професор др Вељко Брборић, члан Извршног одбора Друштва „Свети Сава“ Беседа у Руском дому, 28. 1. 2012.
Даме и господо, уважени пријатељи,
поштовани чланови Друштва Свети Сава, господине Зупан,
поштовани представници Српке православне цркве, г. Панићу,
поштовани представници Републике Српске, г. Цицовићу
поштовани представници Министарстава вера и дијаспоре,
поштовани домаћини из Руског дома (већ трећи пут смо овде),
драги ученици, драги наставници,
поштоваоци и пријатељи Друштва Свети Сава, драги СВЕТОСАВЦИ,
Имам необично пријатну и лепу дужност да вас све поздравим у име Друштва Свети Сава, на, можемо рећи други дан ШКОЛСКЕ СЛАВЕ, на дан преподобног Павла. Друштво Свети Сава ове године обележава ПРОСЛАВУ дана СВЕТОГ САВЕ овенчано орденом Светог Саве другог реда, коју од јесенас, поводом 125 година постојања, одлуком Светог Синода, с поносом носи као знак светосавског рада, светосавског пута и светосвког држања у годинама и деценијама које су иза нас.
Свети Сава и прослава дана Светог Саве обавезују на сећање и памћење, посебно данас, у важном дану наше историје и нашег колективног памћења.
Кад већ поменух памћење, немамо већег од овог СВЕТОСАВСКОГ, српско памћење и српска историја има два дела, оно до Светог Саве и оно после њега. До Светог Саве слаба нам је била и вера и историја и памћење, СРПСТВО пре Светог Саве има основно обележје да је дало Светог Саву. Можемо рећи да ни то није мало.
Српство од Светог Саве с поносом слави дан Светог Саве и има СВЕТОСАВЉЕ, реч с неизмерном семантиком.
У књизи 100 знаменитих Срба само су пре Светог Саве дати Стефан Немања и Стефан Првовенчани, а у тој књизи професорка Радмила Маринковић рече: „Међу сто знаменитих Срба Свети Сава је несумњиво најзнаменитији“.
Враћајући се својим коренима и својој историји, Срби увек долазе, на крају, до Светог Саве и спознаје да је он онај темељни камен на коме се заснива целокупна зграда српске духовности. Свети Сава је темељ и последња одбрана нашег духовног бића. Све што имадосмо пре Светог Саве уклопило се у његов културни програм. Све што настаде после Светог Саве ослонило се на темељ онога који је рођен у Расу око 1175. године, као трећи и најмлађи син госпође Ане и великог жупана свих српских и поморских земаља Стефана Немање. Растко је на кршетењу постао најсветији међу свим светима.
Шта рећи ново о животу и делу Светог Саве, слободан сам казати да то није могуће, ко не зна живот и дело Светог Саве неће више моћи ништа научити, немамо личности у свеколикој историји која је СВЕТА ДА СВЕТИЈА НЕ МОЖЕ БИТИ, рекло би се да је то срећа за један народ, чија је историја успела да изнедри пуно СВЕТИХ, а Свети Сава је, већ рекосмо, НАЈСВЕТИЈИ.
Ипак, вреди знати и пренети да се Свети Сава још у раној младости окренуо извориштима европске цивилизације и то оној најстаријој, источној култури. Крах Византије и рушење Цариграда нису поколебали његово биће. Тај ужас и велико разарање победила је његова природа и вера, нашао је снаге, у одсудном и тешком времену, да идејном доследношћу, разборитошћу и државничком далековидошћу настави посао на осамостаљењу српске цркве и да мудрошћу и толеранцијом омогући признавање српске државне самосталности, краљевском круном из Рима за брата Стефана, да организује Српску цркву и културни живот, уздигне земљу на цивилизацијски ниво правне државе, да од српског племена направи „уљуђене људе“ како рече Милан Кашанин.
Данас, после 800 година, поред свега и изнад свега радује да су се Срби вратили вери, а није све изгледало тако лепо ни у даљој ни у новијој српској историји. Сетимо се само друге половине 20. века, до самог његовог краја када је СВЕТОСАВЉЕ било забрањено, а српска школа упркос пристојне, столетне, традиције остала без школске славе.
Као да је подизање Храма Светог Саве на Врачару обавезало Србе да се врате вери и СВЕТОСАВЉУ. Подсетићу и на речи М. Бећковића, изговерене пре безмало 25 година: „Подижемо највећу богомољу кад нам је најтања вера. Подиже је одбожено покољење, у једно безбожно време. У недоба које је веровало да ни старе цркве ничему неће служити, а било сигурно да нове неће градити. У не-време, у коме су први пут никли градови без цркава. Ни у послератном Београду, за пола века, није подигнута ниједна богомоља. Никаква, ни најмања. Сада се зида прва и једина… Највећа богомоља коју данас зида било који народ и било која вера. Гологлави Београд добија капу и на капи крст…“ (Бећковић: 1988).
Променио је ХРАМ гологлави Београд, Србију и СРПСТВО, вратио нам веру, подижемо цркве и славимо Светог Саву. Овим подсећањем желим са Вама поделити радост како смо на испраћају прошлог века оставили бежбожништво и како се враћамо вери и СВЕТОСАВЉУ. Градимо цркве, славимо Светог Саву, у тешком времену то није мало.
Не смемо, дакле, заборавити да се доскора Светом Сави није дало да уђе у школе, данас је он, с радошћу свих нас поново школска слава, поново наша радост и поново наша вера, поново инспирација нашим ученицима, поново наша нада, поново наш највећи путоказ. Свети Сава је митска личност народног веровања и стални подстицај нашег постојања.
Верујући да ништа није случајно, тако је и место за храм, још пре три века одредио светитељ, ни место Руског дома није случајно, он је надомак знаменитих школа и факултета, уз највеће београдско породилиште, уз Саборну цркву, симбол Београда.
Нека свима вама, драги пријатељи, СВЕТОСАВЉЕ донесе радост, сваку срећу, желим вам да живите миру, у здрављу, да се владате СВЕТОСАВСКИ и да вам се све то СВЕТОСАВСКИ ВРАТИ.
Ми смо данас овде и да покажемо јавно и јасно ко су српски школски СВЕТОСАВЦИ, ко су најбољи ученици и ко су њихови наставници, слава припада ученицима, а заслуга наставницима. Додела награда представља централни део наше прославе, имена награђених нешто касније саопштиће професорка Јелена Ђорђевић, најбољи ученици прочитаће своје радове, награде ће им уручити Председник друштва Душан Зупан и помоћник министра вера Драган Новаковић. Хвала ауторима награђених радова, наша прослава без њих не би имала смисла.
Наша је обавеза да поменемо и оне који су се искрено и од срца побринули да поред плакета, наши најбољи ученици и наставници добију и вредне поклоне.
Овог јануара уз нас су поклонима, тј. књигама били:
Завод за уџбенике,
Службени гласник РС,
Библиотека града Београда,
Народна библиотека Србије,
Издавачка кућа Драслар партнер,
Вукова задужбина,
Филолошки факултет у Београду и
Друштво за српски језик и књижевност Србије
Посебно хвала Филолошком факултету и његовој управи која је увек уз нас, а данас ће продекан Филолошког факултета, професорка Љиљана Бајић уручити поклон и за велику награду, о томе када се буду делиле награде.
Посебну захвалност дугујемо нашим љубазним домаћинима из Руског дома, Министарству вера и дијаспоре РС и представништву Републике Српске у Београду, и лично господину Цицовићу.
Искрено хвала малом хору и диригенту Миодрагу Ђурићу, искрено хвала Хору славистике Филолошког факултета. Са њима је Светосавље достојанственије, свечаније и пријатније.
Са свима вама славити Светог Саву је част, уз захвалност што сте ме саслушали.
