Беседа домаћина славе др Љубодрага Ристића, председника извршног одбора друштва „Свети Сава“
Поштовани гости,
Даме и господо,
Драги Светосавци,
У тропару посвећеном највећем српском учитељу и светитељу Светом Сави, чије име и дело ових дана славимo, истиче се обраћање: „Пута, што уводи у живот, био си наставник, првопрестолник и учитељ“.A наш савременик Васко Попа о путовањима „нашег „најнационалнијег свеца“ пева:
„Путује без пута,
И пут се за њим рађа.“
Несабирљива су сва светитељева дела којима је задужио српски народ а себи донео хвалу, почаст и небеску славу. Путујући од Свете Горе Атонске, преко Солуна, Никеје, Палестине, Јерусалима и Цариграда, прешао је „онај библијски „тесни пут“ који води врлини.“ Сава Немањин, приметио је владика Николај Велимировић, није „ходио по свету да прославља српски народ но да прославља Христа, љубав над љубављу. Због тога је свет заволео њега и његов народ због њега.“ Управо зато, знано је, да тим, дубоко промишљеним походима где је досезао сопствено просветљење, Сава Немањин није само ходочастио већ је великим политичким талентом и државничким способностима, народ духовно ујединио а државу политички учврстио.
„Најпре најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свог карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа“ описао је Светог Саву владика Велимировић.
Донео је Сава с пута аутокефалност српске цркве и крунисање братовљево а, по повратку, путовао је по српским земљама и, сам или са оцем и братом; обнављао је и саградио многе цркве и манастире. Од њих је, потом, направио расаднике писмености и духовне културе српског народа у којима је исписао типике и Номоканон. „И сам пропутова по целој земљи народа свога, све утврђиваше учењем у вери“ пише Доментијан.
Идеја светосавског православног хришћанства уздигла је српски народ у 13. и 14. веку до високих националних и културних домета и спасавала и сачувала га у предстојећим вековима ропства. Средњовековна немањићка држава била је једна од ретких „у којима никада није било ни једног сукоба између представника цркве и представника државне власти.“ Стога су и црква и држава имале разлога да, одмах по Савином упокојењу у Великом Трнову 1235. године, почну градити његов култ.
Нису се, 1594. године, оствариле наде уништитеља који је поверовао да је повео светитеља од Милешеве до Врачара на његово последње путовање. Напротив. Култ његов и „свете лозе Немањића“ не само да није нестао у диму врачарске ломаче већ се, по сведочењу традиције и путописаца, још више проширио, по васцелом српству па и међу муслиманима и католицима.
Пад под османско ропство био је уништење државе. „Пропало је царство српско, али не српски народ.“ Без државе а са светосављем које је постало саставни део националног духа, црква је, у национално-политичком смислу, постала народ а народ је постао црква.
У страху од уништења и у љубоморном чувању „своје прошлости као темеља свог опстанка“ јачало је историјско памћење Срба. Вера да је „туђинска сила пролазна, а да је обнова царства Немањића извесност“ надвладавала је свако страдање и безнадежност. Живела је свест да је „народ био некад велики и да може опет постати великим.“ Српски народ се пробијао кроз историју чувајући ако не целокупни народни корпус онда бар оно језгро које се могло одупрети масовним уништавањима, денационализацији и преверавањима.
„Сваки народ има своје периоде којима се више или мање показује; има своје време постања, развитка и умножења свога; време цветања и плодородија, снаге, крепкости и уважења свога унутарњег и спољашњег; време свога опадања, слабомоћија и коначнога пада, или, ако се судба умилостиви, свога васкресења и обновљења“ записао је Ђорђе Магарашевић путујући по Кнежевини Србији 1827. године. По духовним траговима светитељевих путовања и светосавља ишли су својим животним путевима и својим грандиозним делима потоњи путници, мислиоци и градитељи српскога духа, културе и историје међу којима су били и Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Јоаким Вујић, Петар Петровић Његош, Љубомир Ненадовић, Јован Дучић, Милош Црњански и, знатно касније они на светском гласу, Никола Тесла и Михаило Пупин. Они, и многи други Срби њиховога кова и сличнога дела, узносили су српско име по свету, отварајући очи онима који нису знали да на Балкану постоји народ који је опстао захваљујући укорењеном учењу свога највећег светитеља и најнеуморнијег ствараоца.
Не би требало заборавити, овом приликом, да су на путу светосавља често били и нешто мање познати појединци. Преко стотину чланова Друштва Свети Сава на челу са својим оснивачем и председником Светомиром Николајевићем допутовало је возом, јануара 1888. године, у Крагујевац на Скупштину Друштва. Тада је Друштво Свети Сава бројало преко 6.000 чланова у 62 пододбора. Николајевић је, том приликом истакао, да ће Друштво Светог Саве радити „на моралном уједињењу политички искомадане српске земље, на гајењу врлина и ширењу родољубља.“ Ове речи биле су ехо давно дефинисаних циљева Саве Немањиног, који су вековима брујали као мото његових завештања и још увек звоне као опомена и задатак.
Опстајати на том путу са путоказом постављеним пре осамстотина година и чувањем традиције и културе јачати српско национално биће, било је могуће, како је то закључио још један путник, Прус Ото Дубислав пл. Пирх 1829. године, само својим језиком и вером. Језиком који је сачувао историју и традицију и вером у светосавске вредности и сопствену снагу и мудрост.
Београд,
21. јануара 2017.
др Љубодраг П. Ристић
Литература:
Владика Николај (Велимировић), Православље и политика, Београд 1997.
Васо Глушац, „Стари писци и путници о вери Јужних Словена“, Браство XXXI (1940).
Ст. М. Димитријевић, „Свети Сава као народни учитељ“, Браство XXVIII (1934).
Ђорђе Магарашевић, Путовање по Србији у 1827. години, Београд 1983.
Ото Дубислав пл.Пирх, Путовање по Србији у години 1829. Београд 1983.
Васко Попа, Из циклуса „Савин извор“, збирка „Успавна земља“, 1972.
Зар. Р. Поповић, „Светомир Николајевић, државник, писац и родољуб српски“, Годишњицa Чупићеве задужбине, св. XXXV (1923).
Радован. Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика, Београд 1961.
Радован Самарџић, „Неугасива кандила“, У: Исти, Идеје за српску историју, Београд 1989.
Радован Самарџић, „Традиција и преображаји Срба“, У: Исти, Идеје за српску историју, Београд 1989.
Станоје Станојевић, „Свети Сава као државник и политичар“, Браство XXVIII (1934).
Теодор Титов, „Свети Сава као живи узор за српску православну омладину“, Светосавље, год. IV, светосавски број, Београд 1935.
Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, СКЗ, књ. 443, Београд 1973.
Владимир Ћоровић, „Култ Светога Саве“, Браство XXVIII (1934).
