24. јануар 2015., Народна библиотека Србије

Поштујући скромност средњевековног писца да употреби реч, а притом, учини грех да би сачинио слово о светитељима, усудићу се данас да и сам проговорим немушто и недовољно о људском чуду и Божијем дару – речи.

Беседа домаћина славе

Свето Јеванђеље о Јовану дословце о речи каже: „Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало, што је постало.

Иако после ове реченице следи ћутање, ризикујући да моја реч и ја можда залутамо, из далеког прикрајка саопштавамо да смо у сталном немиру и трагању.

Реч моја је често изругана од силних и гордих, понекад је добијала жељу да буде ћудљива и пркосна. Знала је да не може да понесе тежину страха који је прати. Дуго година се склањала, бежала, скривала од зиме и љутине, с пролећа се појављивала испред своје јазбине и плашила да је не примете горди и заштићени.

Beseda domacina slave2015
Домаћин славе Божидар Зејак

Реч моја и ја, оче Светитељу Саво, у привидном смо савезништву. Реч се моја често преруши у богаља тражећи склониште од мрака и презира и уморна од лутања заметне ћутњу.

Моја реч била је и болест и мука, понижење и немоћ. Често без имена, неодлучна, оштећена губила се на дуже време и венула.

А свих ових година ја тражим моћну реч, тражим реч која би могла гору да понесе, да искаже исконску лепоту људског, Богу угодног, снагу вере и људску доброту, да искаже васколику љубав јер и Бог се љубав зове.

Тој љубави ни један стваралац није одолео, јер без ње не би било Књиге о Јову, Књиге проповедникове, Хомерове визије, Дон Кихотовог лудила, Хамлетове запитаности, Фаустових лутања, не би било Савиног дела, не би било Доментијана, Андрићеве загонетке, ни поеме Ивана Карамазова, и да станем, не би било светла, не би било живота.

Реч чудо људско и дар Божији.
Враћам се опет Светом Јеванђељу по Јовану који о речи каже: “У њој бјеше живот и живот бјеше видјело људима. И видјело се свјетли у тами, и тама га не обузе.”

И овог Савиндана, оче Светитељу Саво, ја чујем умилни дијалог анђела и свеца у Милешевском миру, у мени букти врачарска ломача и осветљава наш Вилиндар испод Свете планине, осећам како мириш браћу у нама и зидаш свој и наш храм на светлости Врачара, како бринеш о Морачкој лаври и храму Спаситеља нашег поред Рибнице, како бдијеш над Грачаницом, Дечанима, како бдијеш над нама да опет не погрешимо , да се не изгубимо у драчи, да идемо твојим путем, нашим путем и да сви дани по лепоти , доброти и правди, по разумевању и љубави за ближње и за све друге, ма које вере били, буду Савиндани.

Да твој мир светом влада.
И на крају, враћајући се великој Српској поетеси, монахињи Јефимији, која за своју похвалу Великомученику Кнезу Лазару каже да је мали принос јер није исказала све оно што Кнезу припада, знам, као и у почетку, да смо ја и моја реч малени, да нас вребају горди и заштићени, и нисмо успели да искажемо лепоту овог дана како смо желели.

Да велики Господ да срећу нашој школској омладини и свима вама, да Светосавље осветли сваком пут истине, лепоте и правде.