СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА

ДРУШТВА “СВЕТИ САВА”

У препуној сали на првом спрату Дома омладине у Београду одржана је 8. децембра 2006. године свечана академија поводом 120 година Друштва “Свети Сава”.

Окупљени чланови и пријатељи Друштва сасклушали су беседе председника проф. др Александра Милошевића и генералног секретара проф. др Јасне Јанићијевић, а онда је академик Матија Бећковић прочитао изводе из својих дела посвећене Светом Сави.

На свечаности су још учествовали Стефан Вујичић ученик-песник, Мадригалски хор Факултета музичке уметности из Београда са диригентом Младеном Стефановићем, као и ансамбл изворних песама “Јелек”.
После програма био је приређен пригодни коктел.

На овим страницама објављујемо и беседу председника Милошевића.

 

Проф. др Александар Милошевић

120 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА ДРУШТВА “СВЕТИ САВА”

(беседа на свечаној Академији, поводом 120-годишњице оснивања Друштва, одржаној у Београду 8. децембра 2006. године)

Крајем 19. века у Србији је основано више хуманитарних друштава која су за циљ имала бригу о деци и омладини. Свако од њих је том проблему приступало на свој особени начин, па се тако Београдско женско друштво старало о васпитању женске омладине, Друштво за васпитање и заштиту деце, бринуло се за напуштену и сироту децу, Друштво Краљ Дечански за слепу и глувонему децу, а друштво Привредник радило је на стварању трговачког и занатског подмлатка. У том низу хуманитарних установа Друштво Светог Саве било је посебно по томе што се превасходно бавило школовањем за учитељски и свештенички позив деце из Старе Србије и Македоније, али и из других, још неослобођених крајева где су живели Срби.

Иако је током деведесетих година 19. века постојало више покушаја да се оснује једно свесрпско хуманитарно просветно друштво под именом Светог Саве, тек 1886. дошло је до његове реализације. Десило се то онда када су се Срби после Српско-бугарског рата (1885-1886), “тргнули из летаргије”, како каже Јован Хаџи Васиљевић у Споменици Друштва из 1936, и када су сва народна интелигенција и народ заједно прионули да “спасу свој живаљ у јужним областима од побугаривања”, и тиме олакшају стање својих сународника и у другим крајевима који су били под туђом влашћу. Краљ Милан и Милутин Гарашанин су здушно помогли његово оснивање, а стуб читавог посла и “најјачи поборник Друштва” био. је Светомир Николајевић, професор Велике школе и политичар, “постојани приврженик” краљевих идеја.

Светомир Николајевић је заслужан за оснивање и рад више хуманитарних, социјалних и патриотских установа у Краљевини Србији. Друштво Светог Саве само је једно од њих, мада и најзначајније, основано 1886. године у циљу ширења просвете и националног осећања врлине и традиције. Основао је и друштво Краљ Дечански за васпитање глувонеме и слепе деце, затим Светосавску вечерњу школу са Пансионатом у којој се образовала мушка омладине из Старе Србије и Македоније све до 1912. године, као и Приправну учитељску школу која је спремала учитеље и посленике за крајеве где су Срби живели под турском влашћу. Био је заслужан и за ширење масонских идеја код Срба, због чега је Велика ложа Југославија основала Задужбину брата Светомира Николајевића, која је штампала књиге о слободном зидарству.

Збор на коме је основано Друштво, одржан је у Великој школи, у Београду, 24. августа 1886, уз присуство бројних званица, када су усвојена и правила за његов рад и донета оснивачка акта. За само неколико дана уписано је преко 300 чланова, утемељивача. Говорећи о потреби да се подигне српски понос тамо где је због туђинске власти он почео да слаби, Николајевић је нагласио да се Српство преко просвете мора ојачати у тим крајевима, јер ће туђини иначе да отму и језик и веру српском народу. Указао је на пример других суседних народа (Грке, Хрвате и Бугаре) који се управо преко оваквих друштава боре “да отимају од нас”. Срби, међутим, не треба да отимају од другог, али морају да се бране. Борба коју је Николајевић заговарао односила се на ширење просвете, и чување националних врлина и српске традиције, и то школом, књигом и песмом. Отуда није чудо што је Друштво у тим првим годинама наилазило на тако срдачан пријем у свим крајевима, тако да се његовим члановима чинило да Друштво ниче из саме душе српског народа.

У првим годинама, Друштво је, вођено енергичном руком Светомира Николајевића, изванредно развило своје културно-просветне делатности, што се нарочито односило на оснивање Светосавске вечерње коле (1887.) где су се школовали дечаци из Старе Србије, Велешке и Прилепске области. Истовремено, приступило се и градњи дома Светог Саве који је усељен већ 1890. Вечерња школа је нешто касније проширена у Приправну учитељску школу, а 1891. установљена је и Светосавска богословска учитељска школа, уз коју је отворен и интернат за ученике.

Поред просветне активности, Главни одбор Друштва је сматрао издавање књига једним од својих најважнијих задатака, како би се идеје Светосавља, неговања националне врлине и традиције још више учврстиле. Интересантно је приметити да је већ 1886. Народна скупштина заједно са Министарством просвете одлучила да се сва издања Друштва штампају бесплатно у Државној штампарији. Прва књига под насловом Друштво Светога Саве штампана је чак у 10.000 примерака који су разаслати по школама и библиотекама широм Србије као и у свим крајевима где су Срби живели. Већ наредне године штампан је први број часописа Браство који је постао орган Друштва, под девизом Брат је мио које вере био. До Другог светског рата, изашао је 41 број, а у њему су сарађивали највиђенији људи из Србије тог времена. Теме су биле махом из културне историје Срба, али су објављиване и биографије старих ратника, књижевника, духовника и других родољуба, уз расправе о језику и обичајима. Такође су се објављивала и литерарна дела, нарочито поезија, али и популарни чланци из науке намењени за “умни развитак нашег народа”, како је забележено у критеријумима које је поставио уређивачки одбор.

И поред изричитог става да се Друштво неће политички ангажовати нити мешати у политичке прилике, оно се тешко могло одбранити од кампање која се почела водити протав њега из разних разлога, пре свега из политичке и партијске ускогрудости, али и личне нетрпељивости и неодмерености. Странке и њихове “котерије” нападале су и Николајевића, пре свега због његовог слободног зидарства, без обзира на његову личну честитост и неспорну људску величину, као и на значај рада самог Друштва у Српству. Николајевић и други челници Друштва годинама су успешно одолевали таквим нападима, али већ од 1893. његов је рад доста утихнуо, јер су напади тешко погађали његову организацију. Због тога је сам Николајевић на ванредном збору 1904. дао оставку на председничко место у Друштву, свестан да његови напори на очувању идеала које је поставио постају узалудни.

Током Првог светског рата, Друштво је претрпело велику материјалну штету. Зграда Дома је била оштећена, а архива готово у целости пропала. После рата, Друштво је наставило са радом, одржавало седнице, створило тзв. Књижевни Отсек, који се бринуо о часопису и другим издањима, бирало поверенике за целу земљу који су стварали пододборе и радили на даљем ангажовању чланства. Тих година Друштво учествује у договору како да се помогне руским избеглицама које су се склониле у Троимену краљевину. Челници Друштва се тада укључују у тек основани Руско-југословенски одбор. Такође се образује и грађевински одсек, како би се на дом Друштва надоградио и трећи спрат.

Године 1922. установљује се и Светосавски темат, који је од тада стално расписиван и на коме су дељене новчане награде.

Сматрајући да је управо у новоствореној држави слоган Друштва “Брат је мио које вере био” добио свој пуни смисао, Главни одбор штампа проглас 1920. којим је желео да одржи “будном успавану свест нашег народа”. Ту се посебно наглашава значај часописа у коме “сва браћа” треба да сарађују на проучавању “историје, језика, етичких особина, споменика, начина живота, економије и све друго из наших области под туђином”. Зато Друштво позива народе који су ушли у Троимену краљевину, да помогну у том циљу, и да се упишу у Друштво. “Оно ће их чувати да се не одроде; оно ће их храбрити да се одрже; оно ће им помагати да ојачају, те да вазда буду спремни и способни да постану учесници наше слободе и нашег благостања”. На жалост, до сарадње и одговора из “братских” крајева није дошло, иако је скупштина Друштва 1921. усвојила измене у својим правилима, и име Срби и српски народ заменила именом наш народ и сав наш народ и други.

Друштво је иначе, престало са радом на почетку Другог светског рата, 1941. године, преневши све своје прерогативе на Српску академију наука и уметности.

Обнова Друштва Свети Сава започела је са великим надама и ентузијазмом 1994. године, после више од пола века од његовог укидања. Почетни ентузијазам није, међутим, дуго трајао и значајна имена из савремене српске културе и науке убрзо су се повукла. У Друштву је остала неколицина оних који су настојали да сачувају традиционалне вредности једне овако старе и угледне институције.

Најтеже је било снаћи се за средства и у томе су посебно помогли тадашње Министарство културе и данашње Министарство вера Србије.

Још један велики проблем који је остао нерешен је и простор у коме треба да делује Друштво и који за сада, захваљујући разумевању управе Дома омладине, има у њему своју адресу.

Осиромашени грађански слој српског друштва који је увек био окосница и потпора Друштва Свети Сава изгубио је свој значај, углед и моћ, па и могућност да га материјално помаже. Отуда су и активности Друштва, посебно оне у вези са бригом за Србе у расејању, морале да буду сведене на најмању меру. Међутим, неке друге које имају важности и смисла у данашње време, избиле су у први план.

Један од најважнијих задатака Друштва је и даље издавање главног органа Друштва, часописа Братство (сада са „т“ због новог правописа). Редакција на челу са проф. др Златом Бојовић издала је већ 10 бројева у којима су сарађивала значајна имена из света, науке, културе, уметности. Издавање часописа сматра се важном кариком у ланцу који нас повезује са некадашњим Друштвом. Данас у време Интернет културе, Друштво има и свој сајт www.sveti-sava.org.rs, на коме редовно обавештава о свим активностима и догађањима, стављајући тако на увид и своја најновија издања.

Још једна карика која нас повезује са старим Друштвом је наградни конкурс (некадашњи Светосавски темат) за ђаке основних и средњих школа са слободном темом о светом Сави. Сваког 27. јануара, о слави, конкурсна комисија саопштава резултате и додељује награде и похвале, али не у виду новчаних износа као некад, већ у виду књига које нам дарују издвачка предузећа, Народна библиотека или појединци.

Делатност која представља новину у раду Друштва је редовна годишња Трибина која окупља угледне научнике и значајне културне посленике и која својим бираним програмима привлачи пажњу публике. Преко предавања, различитих типова излагања или мултимедијалних програма, обележавају се значајни датуми из српске културне историје, велике годишњице историјских збивања или јубилеји истакнутих појединаца. Већина излагања се касније у облику писаних чланака објављују у текућим бројевима часописа Братство.

Оно, међутим, што је за Друштво Свети Сава данас још једна нит која би га везивала за првобитно Друштво, јесте оснивање његових пододбора у другим местима и градовима Србије. Желећи да и даље шири основну мисао водиљу чувања националне свести и врлине, као и духа Светосавља, нарочито међу школском омладином, Друштво оснива своје пододборе који као самосталне, неполитичке организације раде у истом смеру. Мењају се идеали једног народа, мењају се историјске околности у којима он живи, мења се чак и његова географија и границе, али национална свест мора да чува своје основне вредности: свест о самобитности и аутентичности Српства, пре свега о његовом културном и духовном идентитету.

Један од начина да се то сачува јесте и постојање организација попут Друштва Свети Сава. Својим залагањем, деловањем и сталном присутношћу, оно, заједно са својим пододборима, чува свест о српском националном бићу и преноси га даље, увек се држећи максиме Светомира Николајевића – да се не отима туђе, али и да се брани своје.