Првонаграђени радови

ВЕЛИКА НАГРАДА
Александра Газивода
Гимназија Требиње

САВА КАО ЛИРСКИ ЈУНАК У ПОЕЗИЈИ СРПСКИХ ПЈЕСНИКА

Још откад се одрекао раскошне причевске одоре, златних кондира и земаљске варке, прекорачивши босим стопалима свети праг, удахнувши светогорски мир и мирис смирне, дакле све од тог давног, пресудног трена снажно свијетли свјетиљка Светог Саве свом роду. А „када се његово тело, место у прах, расуло у светлост”, који вијек касније на Врачару, не само да није утрнула та луча него се њен сјај постепено и трајно појачава до дана данашњег. Трепери и у дому скромном и раскошном, блиста на челу као нада, свијетли у ријечи као молитва, ту је и уз среће и туге, вјенчања и крштења, славе и агапе…

А још од првих његових биографа, Доментијана и Теодосија, потом монаха Силуана, који му слово саплете, од те раскошне писане ријечи српског средњег вијека, на чијем почетку стоји он лично, преко богатих народних легенди, епске поезије, па све до дјела савремених писаца и пјесника, присутан је Сава Немањић као архетипски мотив у српској књижевности. Тако је његов лик лирски засвјетлуцао и у пјесмама неколико гордих, шумних стубова савремене поезије српског народа. А читање таквих текстова може представљати прави изазов јер је Светитељ као лирски јунак у њима сложенији од типског јунака епске пјесме или легенде, а опет потекао и из њих, као колективног прасјећања, које несумњиво представља један снажан извор надахнућа за ову лирику. Можда је управо због тих наративних извора и оправдано говорити о јунаку у лирици, књижевном роду који у свом класичном облику нема ни ликове ни нарацију. Наравно, као извориште надахнућа за савремену поезију о Светом Сави не могу се и не смију занемарити средњовјековни писани жанрови, нити историјски, културолошки и цивилизацијски контекст, у коме је Сава Немањић, са својим земаљским и небеским ликом и свим атрибутима, свјетло које нас све сабира и обасјава, као што је његова Црква кроз вијекове и данас, и кад државе настају и нестају „једини кров који над собом има српски народ” (М. Бећковић).

Полазећи од спољњих, историјских чињеница и оног унутрашњег, што се дубоко осјећа као пут добра и мира, као узор и могућност спаса појединца и српског рода, савремени пјесници лик и свјетлост Светитеља уздижу до нивоа универзалног симбола, уроњеног у токове свевремена и свепростора. А једино таква пјесма и јесте Пјесма.

Дакле, Свети Сава путује кроз српску књижевност. Тако овај „красни изданак” свога народа, „кедар српски”, „дрво плодовито коме лист не опада” (Милешевац, 16. в.) у народној прози коначи у сиротињским кућама као просјак, спасава породицу, као путник намјерник уноси свјетлост у дом учећи како да се направе прозори, благосиља воде и пчелу, оставља трагове тијела у камену – Савин лакат, Савину Стопицу, Савину пећину… У народној епској пјесми он је Светац, савјетник, мудрац, спасилац… И готово увијек за његов лик веже се значај мира, слоге и братске љубави, чије је одсуство можда и најкобнија историјска опасност за његов род. Такође, за њега се веже и свјетлост, чије је присуство можда један од најважнијих услова духовне вертикале, једним смјером окренуте катрадицији и прошлом, а другим ка небеском и вјечном.

Чудесно спајајући традиционално и авангардно, савремени пјесници Васко Попа и Миодраг Павловић преображавају патриотску поезију, а у њој посебно мјесто заузима Свети Сава. Попа га слика користећи познате мотиве из колективног сјећања. Са живим златокругом од пчела, које му лете око главе, са брадом засутом липовим цвијетом, у којој громови с муњама играју жмурке, он је праисконска веза са природом. Са веригама о врату, штапом у руци, окружен вуковима, он је веза покољења са покољењем. Тако постаје константа у општој пролазности, добија ореол универзалне вриједности, која одолијева протицању времена:

Лево од њега тече време
Десно od њега тече време
Он корача по сувом.
(Свети Сава)

У Путовању Светога Саве Светитељ „мрак на четворо сече ” , супротстављајући тмини-тамници свјетлосни крст као отвореност за све четири стране и све вријеме свијета. Бори се у мрачној земљи против „сиве војске мишева” својом свјетлошћу и светошћу, везује своју праземљу „за стајаће звезде”, дакле постаје духовна спона са вјечним, и будући први на том путу васпостављања идентитета и спаса, без претходника, као зора нашег истинског постојања, постаје путоказ:

Путује без пута
И пут се за њим рађа.

А Савин извор у истоименој пјесми, „бистро око у камену”, кријепи и вида, олакшавајући бол овостраног, приближавајући онострано, утирући стазу „за свагда”, вјером надмашујући смртност:

Умивање овом водом
Лечи од сваке смртобоље
Гутљај ове воде
Од сваке животобоље
(Савин извор)

Усложњавање семантике поетских знакова присутно је и у диптиху Миодрага Павловића Сава на ломачи, чија херметичност мами истинске пјесмољупце омогућавјући донекле различита читања, нужно претварајући читаоце у поетске сатворце. Обје су пјесме написане у првом лицу, али је лирски субјект у њима различит. У првој то је глас Светитеља, који о ломачи на Врачару проговара као о сусрету Младенца и Ријечи „у облику новорођења”, а пламен који је сишао с неба постао је његов унутрашњи пламен „хваљен и васељен”, што се може протумачити управо као Светитељева свеприсутна, од Творца примљена свјетлост. У другој су пјесми два гласа, најприје пјесник сам, који на Атосу трага за одговорима на своја и вјечна питања, за суштином, смислом… Други глас је поново Савин, он ходочасника дарује хљебом, храном и тијелом Богочовјековим, усмјерава на пут кући и вели да је то што пјесник тражи „дубоко у пећини, у пећи”. Истина, суштина, љепота, свјетлост и ријеч могу заискрити и у мраку пећине и у огњу. У поенти се истиче Савин савјет који га попут благослова враћа ријечи, којој пјесник служи, у коју је можда на трен посумњао, коју жели да приближи Првој Ријечи, оној која је била присутна на Савиној ломачи:

Атос ће да остане где је
Што ти тражиш
Дубокоје
У пећини
У пећи

Врати се
Пази на свом путу
Држи се речи
(Caea на ломачи)

У овој пјесми малим бројем ријечи Павловић ствара читаво сазвијежђе значења, у коме је најблиставија звијезда Свети Сава. Он чује ријеч Творца, а пјесник његову, он је и духовни хранилац и посредник између човјека и Господа.

Није случајно што је у савременој поезији о Светом Сави значајан мотив ријеч сама, њена снага и њена веза са небом. „Реч нас је Савина кроз Турке провела сигурније него мач ” (Б. Црнчевић, Дуг Растку Немањићу). Анализирати тај мотив а не поменути Причу о Светом Caeu Матије Бећковића готово је немогуће. У овој наративно обликованој пјесми, која такође кореспондира са народним предањем, „мач уста” је „једино оружје које је носио и које је и нама ocmaeuo”. Која похвала снази ријечи, јачој од било ког оружја, која захвалност Светом Сави на насљеђу, која обавеза да се буде достојан тог насљеђа! Колико згуснуте метафоричности и мудрости у неколико поетских ријечи! Иначе, у поменутој Причи о Светом Сави лирски јунак Сава, свјетлосни путник кроз вијекове, обрео се у времену у коме га нападају побјесњели пси, у коме је камење свезано синџирима за земљу, дакле у свијету насилног трњења живог свјетла и брисања националног идентитета. О том времену „угашене свете ватре” пјевају и Љубомир Симовић и Слободан Ракитић обраћајући се Светитељу за помоћ, за просвјетљење, за спас… Управо због апострофирања Свеца Симовићево Ходочашће Светоме Сави и Ракитићево Обраћање Светоме Сави нису наративно обликовани лирски текстови, за разлику од поменутих Попиних и Бећковићеве пјесме, те је у њима „лирски јунак” неко коме су упућене све наде, потребе и жеље. Из једног обезљуђеног свијета, палог у духовно и материјално немање, из свијета насиља, биједе и пустоши пјесник Ходочашћа Светоме Сави моли, преклиње Свеца, називајући га „лађом, с које се види Јерусалим, путем којим се враћа блудни син, чашом вина, хљебом, светим словом…” да чује оне који више немају ништа, вапећи за поновним ољуђењем:

Па око чега браћа да се скупе?
Око свеће? У свећи нема фитиља!
Око лонца? Улонцу нема супе!
А осим супе
немамо другог разлога и циља.

Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
Од звона и клепала који траже cnaca.
Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш данас
кад немамо ни језика ни гласа?

А у Обраћању Светоме Сави Ракитић говори о изгнанству из дома, тражи од Светитеља да устане из свега што јесмо, што он јесте, „ из хлеба, зрна соли, из овчјег руна, из зделе млека, трпезе, воде преображене, из Слова и из кошнице… ” и да благослови свој народ, који се расељава.

Може се уочити да је и мотив страдања српског народа нит која повезује многе пјесме о Светом Сави. Он можда кулминира у поменутој пјесми Бранислава Црнчевића Дуг Растку Немањићу, и то у најснажнијем и најпотреснијем њеном дијелу, рефрену: ,Јеси ли се уморио, Свече?”. Сава води више уморених него живих, његове су цркве и Хиландар и Јасеновац, једном руком милион свијећа пали, води Чарнојевића, који води народ, од Бога је страшну милост измолио „да мртвим Србима последњу причест даје “.

Свјетлост и светост Савина, путујући кроз вријеме и пјесме, кроз сузе и наде, среће и туге, блиста у нашем духу и на нашем небу. Он је Анатомија наше саборности, антологија Врлина човјечности и чудо бесмртности. Он је наша читанка, наша Азбука, прво наше слово, први наш прозор отворен на све четири стране свијета… Као потреба за радошћу, миром и трајањем и у поезији, и у вјери, и у овом и оном животу та Жива Свјетлост зари наспрам свих тмина и искушења. А ријечи наших великих пјесника упиле су макар коју њену зраку, одужиле му макар дјелић дуга, везући златом лирски лик свјетлосног путника кроз вијекове. И, што је за умјетност подједнако важно, слиједећи високо постављене естетске циљеве и урањајући у општељудско.

Шифра: ”СУНЦЕ МИРА”

 


 

ПРВА НАГРАДА (основне школе)
Катарина Ковачевић
ОШ “Васа Чарапић”
Бели Поток

МОЈ СУСРЕТ СА СВЕТИМ САВОМ

Небо тужно, угасило је сунце.
Лишће пије слатке сузе неба.
Ветар покушава да заплеше са дрвећем,
али им јако корење не да.
А ја гледам горе док сузни бисери
капају ми са лица
и питам се – да ли Ти то плачеш.
Да ли си уопште на другој страни облака?
Твоја стара душа, већ испресавијана
као још старији пергамент,
чува у себи на хиљаде добара.
Имам осећај као да Те одувек познајем.
Сигурно си сада на дивану
са својим прецима и пријатељима,
али ипак нас крајичком ока чуваш.
Да ли си Ти тај који нам даје наду?
Да ли Ти подмећеш крила
пред бездане који прете да нас смрве?
Да ли Ти својим погледом
зраке сунца ка нашем образу шаљеш?
Да ли Ти нашој судбини пришиваш златне конце?
Јеси ли Ти тај који нам брише сузе својим скутом?
Да ли си Ти онај који нам својим топлим дахом
пружа ветар у леђа, и никад не погреши?
Да ли Ти својим речима окрепљујеш наше породично стабло?
Твоје ли колено нашу колевку њише?
Да ли смо због Тебе Срби?
Је ли наш образ због Тебе чист?
Јеси ли Ти заслужан за очуване дедовине многих честитих сељака?
Да ли због Тебе погача на нашу трпезу пред икону излази?
Због Тебе ли корачам уздигнуте главе сокаком мога села?
Да ли је због Тебе ћирилица у моје срце уклесана?
И дан данас кад год погледам у небо,
чини ми се да су облаци Твоји скути,
сунце ореол, а небо крила. Јеси ли то Ти?
Напиши ми писмо од пламених речи,
Напиши га, Свети Саво, на ћирилици,
на Твоме, на српскоме писму.
Уместо пером – срцем исписуј,
нек’ срцу душа говори,
души нек’ образ да гласа,
а Твој образ моје срце да описмени!
Ја не знам ко је Тебе с небеса чувао
и у оку Твоме се грејао,
али знам да Ти си и мој предак
и да моју домовину ја волим, као и Ти…
На истом пламену родољубља душе су нам исковане!

шифра: ”ЗЛАТА 8”

 


 

ПРВА НАГРАДА (основне школе) 2
Јована Костадиновић
ОШ „Стефан Немања”, Ниш

СВЕТИ САВА СВОМЕ РОДУ

“Оче, благослови!”
Расуло се расуло па гуши мој спокој,
Расуло се силовито и украло тренутку сјај.
Не пита, не бира, не преговара,
расуло се распасало како њему одговара.
Хеј мој брате, хеј Србине, у мудрост се уздај своју,
ко ти укра наду, веру, у будућност лепшу, бољу?!
Нешто си ми киван роде, нека ми те туга свила,
друмове си помешао, каква ми те гони сила?
Мисли су моје уплашене, истина се угроженој нади јада,
ко човек беше – човек и оста, свагда, увек и сада.
У реч се уздај просвећену, та реч је најјача, мудра,
не дирај у међе, у туђе не гази, на челу носиш свој крст,
не бежи драги мој, не одлази.
Процветаће опет трешња ђурђевка и пчела ће вредна да направи мед,
црквено звоно сломиће тишину, у недељу, теби у славу, теби на част лросветитељу.
А где смо ми? Ја? Ти? Исти и једнаки, са славом и преславом,
свећом и кандилом, опијени босиљком и тамјаном, пред иконом свеца…
Грицка ме немир ко модру шљиву црв, сумња ме гуши, груди ми кида,
у мисао се просвећену кунем, ходам, застајкујем…идем, не смем да посрнем!
Јер што ти рече – не порече,
што помисли -то учини,
што иште – то и доби,
што нам даде – поклон оста,
ал’ мудрости твоје Свете, никад мало, никаддоста.
„Јер моја реч је упућена вама који на себе примате суд” (Хиландарски типик)

Шифра: ”1234АНА”

 


 

ПРВА НАГРАДА (СРЕДЊЕ ШКОЛЕ)
Душан Мирчић
Гимназија Зајечар

САВИНА ПУТОВАЊА КРОЗ ДВА СВЕТА

Може ли се замахом докучити тајна
и у заносу лета украсти трен у искри зенице
упловити у сплет дугиних боја
и тргнути лажи мрвица која…
Може ли се срцу доскочити и сазнати истина трајна,
па крадом упецати грч образа и зреле јагодице?!

А тај зов уз тихе, дрхтаве, скоро нечујне вапаје
што у глуво доба прелива своје нити
и радости немиру задаје,
са модрих ће очију горчину слити
и лутати бесциљно тако све док не натера и ватреии зрак
да пркосно сече гордо небеско лице
остављајући безданску бразду у
спектар белине и сивила,
па преламајући се кроз спиралу лука прозрачности и сивила
napa дах…стеже капке… и гуши крик
црне мисли злослутнице?!

Онда, потпомогнут стрпљивим корацима
њихањем тела задаје нови звук
и потрча из све снаге брже од муње,
брже од лудог ветра што светом хуја уз тупи хук
сав замишљен и збуњен,
несигурно
корак по корак, кроз иверје и труње.

Замахом и одразом ручица тих
лети у инат ветру и ватри звезданог неба
сав ношен снагом полета и ножица лаганих
што крај ушушканих стопала неуморно зеба.

Ношена и шибана силном јачином моћи
кроз простор и кроз време
из најтамнијег и мистичног кутка
нека чудна светлост бљесне и крене
и тако плови и плови,
по густој и бескрајној звезданој ноћи.

А она, повијена сена,
удахом јутарње свежине
нагиње се, израња и исправља
и издалека вреба,
ко звоно окачено
између земље и неба,
између љубави и здравља,
да састави тло под ногама
уз утрк мозга и жустре хитрине…

Онда опет изнова
туга копрена преобрази се у пламен измаглице
хрли теби лагано,
па све брже и брже
да парче paja дланом дотаче и истрже,
а сјајем врапчевих крила показа своје лице
не би ли се што пре прикључио духовном родослову
чије је гране и гранчице у себи
с муком покушавао да потре
и изнова разгали и оживи,
па из сржи стабљика обесног горштака
своју душу оте и вечним сјајем задиви.

И кад танка нит заборава
прекрије изнурени одраз јагодице
плутајући по свести ко на рубу ивице,
мрзовољним велом
сулудо прети да разголи људску слабост и несигурности јад,
проткаће уздахе пркоса и беса тад
снагом воље, вежбом и гипким целим телом.

Нем … у тренутку… без премца…
заблеснут светлошћу
променом дима из долуталих дубина магле
урликом препрека се трже,
па смогнувши и то мало снаге
схвати сву ту рушилачку снагу страха
и одлучи да оде што даље
и што брже трзајем тела и прекидом даха
струјањем вреле крви и лепљивог гноја,
како би се палацањем те унутрашње хладноће пробода трахта
купао у млакој бари сопственог зноја .

А онда,
мутно схватајући бол мишића и издисаја
пре него се клупко снаге не одмота до краја
Сава, прикован за икону свету,
клону и сав се стресе
заробљен у пузавици времена латица ружа,
na скривајући трнке меким осмехом ока и гласа
осети ледени вртлог таласа
који мили и црта дугачку бразду срца и знојног чела
тамо, где се вечност преокрета пружа,
а исечци његовог живота настављају да се смењују
с променама светлосних трака,
да на небу без месеца и звезда, препуно мрака
душа сриче ноте вокалног спева
дајући увек исту песму и молитву,
молитву што љутој рани и клетви одолева…
Молитву вежбања и јачања духа здравог тела.

И ко сунце што кроз облаке израња
иза « седам « пркосних нити назире се осмех
широм отворених крила плућа,
уздигнутом руком
ушушкано радошћу болних словенских душа
поносно одиже чело и наздравља
да трчањем до циља покреће вулкан духовног надахнућа
и корак по корак,
гради стабилну кулу снаге и православља.

Шифра: ”VETAR SA ISTOKA”

 


 

ПРВА НАГРАДА (СРЕДЊЕ ШКОЛЕ) 2
Даша Радовановић
Гимназија, Земун

САВИНА ПУТОВАЊА КРОЗ ДВА СВЕТА

Слободна човекова воља, поприште је вечите борбе између два света, материјалног и духовног. Слободан је избор и расуђивање између светова добра и зла.

А шта је човек? Једно слабо створење које заваравају земаљска уживања, а ипак зна да није створен за ову земљу, да не припада овде јер његова душа, заробљена у оковима тела, вапи за небеским висинама.

Веза човечије душе са небом је Божанска љубав која превазилази разум и од које горе срца људска. Она просвећује истином, ослобађа од страха, чисти од зла, испуњава добротом и кроји пут ка Царству небеском.

Исцелитељ тела и душе, пастир и учитељ, владар и слуга српског народа био је Свети Сава. Сви су о Сави мислили да је необичан човек, али да ће утиснути снажан печат у нашу историју, културу, душу и цео бит живота нашег, нико није очекивао. То је печат светости који никада не бледи.

Надом, вером, правдом, милошћу, добротом и љубављу према Христу, Сава се телом растао са временом, а душом венчао са вечношћу. Стар је као време, а млад као вечност.

Анђео овај, земаљски у телу, небески у души, још као млади принц одбацио је владарско одело и обукао скромну монашку одежду. Појавио се пред вратима Божијег храма и у дубини мрака, над његовом главом, сијао је сјајан колут најлепше зраке светлости.

Пут Господњи ка Светој Гори – Царству без круне, вези са небесима без прекида, смрти без жаљења, славопоју Христу без умора, био је пут овог анђела, узан, а слободно широк.

Узор наш је Сава, који је био кадар да напусти све славно овог света, богатство и власт и да свој живот посвети служби Богу. Безрезервно је предао свој живот рукама вечности.

Творац личног царства и господар постао је, али не због материјалног богатства, већ због тога што је господарио самим собом, својим страстима, гресима, искушењима. То је успео кроз личне подвиге: пост, уздржљивост, молитву, трпљење, добра дела.

Овим вечитим и непропадљивим богатством духовне светости учинио је највеће дело за човечанство. Допринео је да се и даље осећа присуство Христа на земљи, без којег нема победе над злом, нити спасења.

Величина Савине душе огледа се и у томе што је био строг према себи, а благ према другима. Давао је што је имао, за себе ништа није тражио, а све је добијао. Могао је да влада над многима, али је он изабрао да служи свима.

Анђеоског лика, са светлосузним плавим очима, Сава је био у дубокој љубави са свима којима је био потребан савет, утеха и Божанска љубав која је исијавала из њега. Одушевљавао је све својим мудрим беседама, манирима, добродушношћу. Представљао је меру вере и човечности сваког земаљског бића.

Његове пламене речи изливале су се из пламеног срца и блистале искром Божанског дуга. Продирале су у срце и падале на душу као семе из којег клија најдивнији цвет. Силини те вере нико није могао одолети.

Ако завиримо дубље у Савин лик, приметићемо да је Сава везивао земаљски свет са небеским. Тако сунчев зрак везује кап росе са сунцем и диже до неба.

Казано је у Светом писму: За љубав једног праведника, Бог је заиста спреман да да промени читав свет. То нам само указује на величину и снагу Божије љубави. Свако у самоћи када завири у своје срце, чуће како Христос куца и чека да га пустимо унутра.

Разговор са Христом представља немо појање радосне човекове душе и испуњеност непроцењивом благодаћу и смирењем. Нажалост, човек је ретко испуњен оваквим благословом Светог Духа због многих земаљских искушења.

Ово сазнање, о Божијој милости, чини да душа гори вечним пламеном. На њој је да молитвама одржи тај пламен који ће пронаћи излаз из вечитог мрака у живот вечни.

Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека!” Затај свет се вреди борити и жртвовати, као што је то учинио Сава. Овај светје само место састанка и растанка,

Допустимо Христу да уђе у наше срце. Молитвом сачувајмо љубав и наду.

Вером се уздигнимо изнад ума, да бисмо победили у овој борби два света, борби срца и разума – срце води разум концем, а разум вуче срце ланцем. Стари су они противници.

Анђео мира, Сава, као небопарни орао, наоружан Светим Духом, помаже нам у овој борби, пробадавши срца свију верних. Та стрела, јединаје која оживљава и уздиже душу, не умртвљује као земљаске стреле зла.

Сава је земаљско – небески светионик у српској земљи пуној таме и сметености. Он је светитељ који је на свом путу успоставио везу два света јер све што је ткао на земљи, везивао је концима за небо.

Враћајмо се Богу, правим вредностима. Угледајмо се на Савин духовни живот и сетимо се свега кад ослабимо у борби са злом.

Ево, Савин дух је успео и прешао пут из земаљске славе у духовне и вечне висине Христове.

Тим стазама, којима је свети наш пролазио, прођимо и ми јер у супротном можемо залутати, запети, занемети, заведени бити.

А каже се – чудни су путеви Господњи. Пре ће бити да су чудни путеви земаљски, на њима се никада не зна шта се може очекивати, а Господњи пут је јасан пут светлости, мира и љубави. Свачијстаза спасења је јединствена и непроцењиво вредна! Следимо пример Светог Саве, он је наш највећи и незаменљиви вођа из смрти у бесмртност, из овог пролазног живота, у живот вечни!

Шифра: „Дашењка”