Светомир Николајевић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Светомир Николајевић (Радуша, 27. септембар 1844 — Београд, 18. април 1922) је био српски писац и политичар, професор Велике школе (суплент Велике школе, а за Катедру опште историје литературе с нарочитим погледом на литературу Словена и Срба), члан Српске краљевске академије, премијер Србије (у периоду од 3. априла до 27. октобра 1894. године), градоначелник Београда и министар унутрашњих послова. Један је од оснивача Радикалне странке, Друштва Светог Саве и масонске ложе „Побратим“.

 

Реч Светомира Николајевића на Првом јавном скупу Друштва Св. Саве у Београду
24. августа/5. септембра 1886. када је он изабран за председника Главног одбора и када су утврђени задаци Друштва.

Господо!

Јесте ли који пут у мислима узлетали изнад висина наших највиших планина, и покушавали, да погледом обухватите целу своју отаџбину? Од кршних Велебитских гора, које, тамо на западу, као остарели џинови својом седом главом додирују облаке а своје ноге купају у азурним валима Адрије, до валовите Струме, и мутна Искра, које, тамо на истоку, мрки Витош прикупља као своју децу, па их после шаље да носе поздраве Северу и Југу; а оне, тужне што се растављају, дуго жуборе у теснацима и врлетима, док их питомина српског Подунавља и Приморја не измами да веселије похитају: једна, -тихом, плавом Дунаву; а друга, -бурноме мору jeгејскоме. Од Бабунске планине и равни Солунске, где се праотац српски на овом полуострву, прво, настанио, и са трулог класичког олтара пренео жишку на своје огњиште, до иза Тисе и Фрушке горе, куда су потомци његови похитали, после више од хиљаду година бурног живота и борбе, да сачувају те да им азијски вар-варин не угаси трудом распирени пламен на њиховом народском олтару.

Како је дивна та отаџбина Србинова! Природа је њу богато сваким даром уресила. Ту се кршне горе грле са зеленим питоминама, ту се тамне дубраве љубе са жутим и плодним пољима. Ту има дубина и горских врлети у које су се, у данима славе, смирене душе склањале на побожни одмор, а у данима беде народне сабирали јунаци да бране име и слободу. Ту има великих и широких река које савијају у велике окуке, да загрле што више, и рекао би, нерадо се опраштају од српских обала и лепих лица српских, која се на њима огледају. Па како лепа и благородна раса људска живи у тим земљама? Јесте ли, који пут, замишљали Србе из свих крајева сакупљене у једном народном колу, онако како је замишљао Аврамовић кад је сликао у београдској цркви Христа окружена народима, да чују његову проповед, или, – како их је замишљао Бранко Радичевић, кад је у оним значајним годинама кад европски народи пренуше у слободи, позивао своје племе, да се и оно у коло ухвати?

Издашна рука природе, која се види у лепоти и богатству земље Србинове није била ни мало скомрачнија у гајењу расе, која ће у тим лепотама живети. Ту нам је хитри Црногорац, који се као орао угнездио у кршеве и мрким погледом чува своје гнездо и своју слободицу. Ту нам је интелигентни Херцеговац, јунак у боју, вредан у раду; ту нам је Ришњанин, који је у ходу и оделу задржао нешто аристократског, из оних дана кад је у Далмацији било слободе и богатства; ту нам је Далматинац, који, у младости, жудан света излеће као ластавица из својих гнезда прилепљених на боковима Каршта, на море, да проба своју снагу у борби с бесним валима, а под старост још жудније хита свом сиротном огњишту, да ту, поред ватре, унуцима прича о старој слави српских јунака и о томе, како у свету нема лепшег места од свог завичаја. Ту нам је вредни Старо-Србијанац; погнут је под умором рада и робовања али се још поноси у колу српском, јер живи у местима која су гледала из близа величину српску, и чува оне лепе задужбине српских краљева, којима се Милош и међу богатим Латинима дичити могао. Ту нам је весели, пргави Сремац; колико питом у опхођењу, толико срчан у борби. Рајна и Апенини су сведоци његова јунаштва и његове народне жалости. Ту нам је лагани али истрајни Банаћанин, који је умео мушки да брани 1848. год. своје име. Ту је несташни Бачванин, кога је вредноћа и код тућинаца позната. Ту нам је питоми а поносни Босанац, који је свој род даривао највећим песницима и најтужнијом песмом. Ту нам је горди а гостољубиви Шумадинац, који је био срчан да први на Балкану запали буктињу слободе, и који је вазда имао више срца за своју браћу него умешности за своју кућу.

Ја вас питам јесте ли све то замишљали? Опростите. А има ли Србина, који није стотину пута, особито у часовима патриотске узнемирености, тим током мисли ишао, да доће с уздахом, на ово питање, које одговора нема: како недоликовно, жалосно, неприродно стоји данашње политичко стање нашег народа према лепоти његове отаџбине и богатству његових, народских врлина?

Народ, чије су јунаштво силни запамтили, чије су врлине и од непријатеља признаване; који је хиљаду пута доказао, да се уме борити за слободу и своју земљу; који је вазда у победама умео бити хуман, а у патњама велики, и код ког је племенска љубав и жудња за јединством већа него што се и код ког другог народа наћи може, тај народ, данас, политички стоји горе него и једно друго европско племе.

Његово се коло расуло. Удови његовог лепог, мушког тела искидани су. Осем Србије и Црне Горе, он већим делом својим робује туђинцу: Турцима, Немцима, Маџарима, Бугарима, па и једном делићу свог рођеног племена, које се, у туђој служби, упиње да натури целом роду своје незнатно име и своју веру. Његова народна мисао није никад била даље од свог остварења него данас. Његово уједињење није никад имало очајнијих изгледа него што их данас има. Политичари у две независне српске државе, изгледа – тешко је то изустити али није на ино – да су и сами почели губити веру, да ће једна или друга држава бити способна да, у скором времену изврши у Српству улогу Пијемонта, т. је, да ће једна или друга моћи да својом унутарњом моралном и материјалном снагом привуче израздвајане делове српске у једну целину. И зато се, ваљда, у једној и другој, од неког времена, напустила брига о Србима ван граница, и бацило се у тражење протектора с поља и у очекивање, да ће они из симпатија племенских, – где ових има, – или из милости, или из својих политичких рачуна, начинити Србину отаџбину. При тако малом самопоуздању у Србији и Црној Гори, Срби што живе под туђим властима морали су доћи и сами у забуну и неку очајну неизвесност; неизвесност, која кочи сваки патриотски рад, убија сваку моралну јачину, и која је за Српство од жалоснијих последица него што је било дуговечно турско иго, јер је она отворила ширце врата туђим пропагандама, те се ове, са свим безбрижно шире и пљачкају Србину оно што му је најдрагоценије баш као оно што мародери, на разбојишту, деру с рањених и онесвешћених бораца одело и драгоцености.

Док народи виде мету куда треба ићи њих донде ништа на путу зауставити не може. Ма како мали они били, не брините се за њих. Али кад им се мета изгуби у магли, онда они нису ни за шта способни; онда непријатељи њиховог језика и народности могу на њихову дому вршљати колико им је воља.

Некад је Црна Гора, не само српском племену него свима хришћанским народима на Балкану, светлила као фанар путницима на усколебаноме мору. Да подсетим само на једну прилику из XVII века. Кад се оно Ришеље и Француска носише плановима да балканске хришћане ослободе, ми видимо да се изасланици из покрајина балканских, из Пелопонеза и Бугарске, из Тетова и Срема састају код владике црногорског на договор о заједничком раду. Доцније је, – у кратким временима – Србија била то што је раније била Црна Гора. Данас нема онолико моралне заједнице између чистих српских крајева колико је некад било мећу различним племенима балканским.

Кривити Србију и Црну Гору, или оне, који су тим државама управљали, што је дошло до таквог жалосног стања, може бити да би било неправедно, а свакојако је овде неумесно. Мале државице, у овом веку, имају великих невоља, да се и саме, читаве прогурају кроз покла-пљиве пожуде великих и моћних. Али један прекор могу с правом чинити Срби из подјармљених области и Србији и Црној Гори, да ни једна ни друга нису скоро ништа чиниле за ширење просвете мећу њима, за одржавање националних врлина, за ојачање племенскога поноса. Бугарска као Турска провинција освајала је са својим учитељима најчистије српске крајеве, поред независне и слободне Србије и Црне Горе. А данас, у Македонији и Старој Србији где, масом, српски народ живи, млада бугарска кнежевина и грчка патриотска друштва троше милијуне на ширење свог језика и имена. Бугарски се учитељ изашиље у питома српска села, као оно што Европа шаље мисионара мећу дивљаке, и кад у том свом послу – утамањивања српског имена и мисли – проведе десет година, њега чека у Софији, у учитељској махали, кућа и три стотине дуката пензије. Бугарска има у Македонији и Старој Србији неколико стотина школа. Грчка има у Македонији 421 основ. школу и 500 учитеља, 53 гимназије, 2 учитељ. школе, 1 виши сирот. завод; а у Епиру има 656 основ. школа са 704 учитеља, 40 гимназија, 2 учитељ. школе, 1 богословија и т.д. Колико у тим, по маси народа, српским земљама, има српских школа?

А смемо ли казати број?

Зато су пред историјом одговорни српски државници. У погледу пропагандисања и ширења просвете у народу, Турска је, што јој служи на хвалу, најтолерантнија држава у Европи. Она сама неће ништа трошити за образовање својих хришћанских поданика, али дозвољава ономе, који воље има, да троши. Ну рецимо и то, да је у српским пределима, у Турској, интригашење бугарско код турских власти и чинило положај српског учитеља тежим него што је положај учитеља бугарског и грчког; или, да су помесне власти из каквих других узрока кињиле више српског учитеља и сметале јаче ширењу српског школовања, него школовању других племена, зар две српске самосталне државе не могоше и не умедоше израдити код Порте за своје племе оно што одавно друга племена имају? Такав добитак био би, ваистину, драгоценији од палате на Боспору. Па кад Србија и Црна Гора у том питању заслужују прекора, како ли онда стоји с правом српског народа, да може очекивати, да ће Црна Гора, својом оданошћу Русији, откупити оне области српске у Турској које би по извесном плану, потпомаганом од Русије, имале да потпадну под бугарски егзаркат средиште бугарске пропаганде; или, да ће Србија, својом послушношћу наспрам Аустрије, искупити каку корист за српски народ што живи под аустријском влашћу. Доиста, таке куповине, ма како мале, биле би од стварније и важније користи српском народу од свих оних неизвесних великих добитака, којима се на Цетињу и у Београду надају од својих силних протектора, а за које се скупо, прескупо напред плаћа.

Но ми се нисмо састали у тој намери, да оцењујемо шта се требало и шта се могло од стране Србије и Црне Горе чинити за народ српски ван граница тих држава. То је посао историје. Пред њом he одговарати они, у чијим је рукама била судбина тих држава, и суд њен биће строг и праведан. Мене само говор наводи да кажем оно на што патриота српски – где год он живео, – с пуним правом жали, и о том прекору Србија би имала више рачуна да води јер је она и положајем и већом моралном и физичном снагом позвана, да води више бриге о својој браћи. За цео народ српски је убитачно, а за њену народску и политичку мисију веома опасна нехат у том погледу. По моме мишљењу, ма каква се политика водила у Београду, ма какве партије управљале пословима у Србији, не би се смело никад и ни у којој прилици, ма како тешкој дозволити, да се види нехат и небрига Краљевине Србије о целокупном српском живљу. Ну да оставимо, официозну Србију. И зар је баш она једна само одговорна за то, што мећу српским земљама нема више и јаче моралне везе? Што нам туђински утицаји и пропаганде онако лако улазе и завојевају најлепше српске покрајине? Што је у гдекојим крајевима у самоме народу настала нека малаксалост у чувању народских обичаја и особина, у чувању језика свога и имена? О, заиста не! Много већа одговорност за све то лежи на интелигенцији и патриотизму српском. Докле се поједине владе могу пред светом и историјом бранити овим или оним тешкоћама, народ сам, или рецимо боље, разборити и увиђавнији део данашње генерације не може никака извињења наћи, што сам није чинио оно што званични у Србији или Црној Гори нису могли, или нису умели или нису хтели чинити. Многе ствари патриотске народ сам много лакше и брже извршити може, него бог зна како добровољне владе. Пример један само да наведем. Нас све боду у очи чудновате и туђе фирме у нашим главним улицама, које се од неког времена тако множе, да ћемо скоро морати као какву реткост тражити натпис српске радионице и Србина радника. И ми смо готови да се жалимо на читав низ државника, који се нису довољно постарали, да осигурају српски рад пред тућинским освојачем. Наша је жалба можда умесна. Али што ми сами не радимо ништа? Та ми сами имамо један лак, веома лак начин, да наше рођене, српске раденике вратимо у главне улице и палате а странце да натерамо, да се брзо селе далеко од нас. Хоћемо ли само? Тај је начин, немојмо ми, и то немојмо само ми, који знамо шта је отаџбина и народни понос, и који знамо шта је то бити без отаџбине, куповати код странаца, и они ће се селити, будите уверени. Народу је лако чувати своје само ако хоће.

Да, тако исто, што ми сами не радимо ништа, да очувамо нашу народност онамо, где је она опасностима изложена? Што ми сами не прегнемо да подгрејемо и подигнемо српски понос онамо, где је он под утицајем туђинштине почео слабити? Што ми сами ништа не радимо да морална веза и заједница у мислима и осећајима буде јача и крепчија измећу свих српских лепих земаља? Што ми сами ништа не радимо да се просвета и сећање на лепе српске радње шири и утврћује у оним крајевима, куда се туђинштина мародерски окомила да нам краде име, језик и веру? Што се не угледамо на Бугаре, на Грке, на Хрвате, на кога хоћете другог? Сви они имају друштава да отимају од нас: зашто се ми не удружимо да се бранимо? Ето питања, која се чују од неколико година из свих крајева српских, питања, која ничу у оправданој зебњи и страховању нашег народа за своју народну мисао. Некада су се убојни јеци српских јунака, који су се дозивали, преламали унакрст кроз српске земље; данас се дозивају патриоте на свети посао, на патриотску мобу, да своју отаџбину, своју народност, своју народњу мисао чувају од опасности какве им прете. У одјеку тог патриотског дозивања, господо, ниче “Друштво Св. Саве.”

“Кад пуче пушка у Шумадији, вели један Македонац у почетку овог века, ми сви из удубљених гудура Балкана појурисмо да станемо један уз другога под заставу српску, јер знадосмо да је та пушка означила дан слободе.” Данас Шумадија диже заставу светог Саве и дозива браћу из свих крајева на патриотски посао који неће бити мање важан од посла наших очева. Похитајмо под ту заставу, мисао је света као што је и знамење свето! Склонимо једно велико друштво од патриота (из свих српских крајева), вежимо један велики ланац који ће обухватити српске земље, српску кућу и школу и не дајмо, да се у тај круг увлачи зараза туђинштине. Бранимо се, чувајмо се, чувајмо наше име, наш језик, наше народске врлине. Чувајмо се тако, да се, кад се прегрме све неприлике које прете сад нашој мисли, и кад настану прилике удесније, наћемо сви у једном политичком и културном колу неотућени неизраздвајани. Ко зна, колико ће још времена дотле требати, ко може предвидети кроз каке ће тешкоће још наш народ пролазити. Али ако хоћемо само, нема непријатеља ни силе, која ће моћи српска племена изотуђивати и у народу српском љубав племенску и мисао јединства угушити. Могу силни нашу лепу отаџбину парати међама политичким, може силна неправда држати још дуго наше земље политички израздвајане, али да морална јединства буде мећу Србима зависи само од Срба, зависи од патриотизма њихова, а докле тога има дотле туђи кочеви по српским њивама неће бити тврди.

“Друштво Св. Саве” позива у своје коло свакога Србина и Српкињу, који воли своју велику отаџбину, да раде на одржању и јачању свих оних врлина народских које су вазда биле најтврђи штит народне мисли и моралног јединства. Његов посао није бунтовнички; није освојачки. Оно позива да се чува своје. У његовом колу може радити сваки Србин, живео он ма на ком крају наше велике отаџбине, био он ма које вере, ма које политичке исповести. Њега је изазвала потреба, која се одавно у целоме Српству осећала, а да ће његова радња бити благословена и велика, улива нам наду то, што је оно у самом зачетку своме одушевљено поздрављено из свих покрајина српских, што се првог дана његовог постојања већ уписао толики број да оно свој рад почети може. Пожелимо, нека му рад његов буде срећан за српску отаџбину.

Друштво Светог Саве, I, Београд 1886, 9-20

 

Г О В О Р
председника Главног Одбора, г. Светомира Николајевића
на II. главном скупу Друштва Светога Саве, 17. Јануара 1888. године, у Kрагујевцу.

Господо!

Већина пододбора Друштва Св. Саве” у нашој отаџбини желела је да се овогодишња друштвена скупштина држи у Крагујевцу. Имало је доста разлога тој жељи. Крагујевац је на средокраћи многим пододборима; у Крагујевцу и његовој околини има Друштво Св. Саве доста чланова; у Крагујевцу је пре него и на ком крају у Србији избила на јавност мисао о потреби једног великог свесрпског патриотског удружења, које ће радити на моралном уједињењу политички искомадане српске земље, на гајењу народних врлина и ширењу родољубља.

Све су то, доиста, били велики разлози, да се друга скупштина нашег друштва држи у Крагујевцу, али је била још једна, много већа и важнија побуда да „Друштво Св. Саве” држи своју скупштину баш у срцу Шумадије, побуда, која је никла у једној мисли, у једном осећању, живом и силном на свим крајевима наше земље. Дозволите да то осећање прихватим и да се на њему задржим.

Оно чини част овој вароши; оно чини част и свему српском народу.

То осећање, господо, јесте осећање захвалности и љубави, с каквом народ српски вазда гледа на срце Шумадије, на колевку народне слободе, образованости и државнога живота.

Ништа природније, него да се једно друштво српско, које је узело на себе тако велики народски посао, осврће онамо, где су започели свој рад они што извојеваше и утврдише слободу садањој краљевини, а ништа и лепше, него кад се синови састају на огњишту роди-тељском.

Ну ја мислим, да смем још мало даље ићи и напоменути још једно осећање, с којим су се изасланици „Друштва Св. Саве” у тако великом броју скупили у ово знаменито српско место, а које се осећање, или што је пространо, или што је неодређено, не да сабити у једно име. Заман је тајити да је народ српски забринут, више него што је и кад био, за своју будућност. Голема, свечана брига, каква походи народе само у озбиљним данима, свалила се на наше племе и освојила осећања свих нас, великих и малих. Озбиљност прилика не увиђа се само у средиштима интелигенције и у круговима државничким; њу увиђа и сељак и пастир, и трговац и занатлија. Поцепаност нашег племена на више политичких власти; превласт силе силних над правом малих народа, каква се очитује, на срамоту века и човечанства, у смеровима и радњама великих јевроп-ских држава; неурачуњивост интелигенције јевропске, на коју мали народи још једино обрћу своје наде, у политичким плановима држава; неправде смеране у Сан-Стефану, а извршене у Берлину према српском племену; неправде Јевропе према суседним нам племенима на Балкану, која као и ми жуде за својим уједињењем и боре се, на смрт и живот, да утврде политички свој живот; све се то увића и осећа и у граду српском, и у селу српском, и у палати српској и у колиби српској.

Све се то увиђа и улива бригу.

Ну брига народа није што и брига човека. Ова се покашто удружи с очајањем и страхом, а она рађа само велика дела и потстиче и укрепљава велике врлине.

У забринутости нашег племена за своју будућност и своју народну мисао никло је „Друштво Св. Саве” и раширило се и утврдило се. У забринутости тој народ се српски осврће на своју прошлост, сећа својих старих и њихових патња и бораба за самосталност и слободу; у забринутости тој он се осврће и на Шумадију, то гњездо јунака и силног родољубља. Брига је сама родољубље.

Народ је наш вазда имао родољубља. И ако, може бити, нема народа с извесним образовањем који не воли своју земљу, своју прошлост и свој језик и историју; опет је, смем тврдити, редак народ који може показати толико дела чистог родољубља, као народ српски. Прошлост нам је гарантија за будућност, и ми можемо очекивати да млађе генерације неће изневерити старије; да синови и унуци неће постидети своје родитеље и дедове, кад год буде питање о јунаштву и пожртвовању за отаџбину.

Али, господо, што су прилике данашње озбиљније, него што су и кад раније биле; што су тешкоће које закрчавају пут, којим се иде јединству народном и којим наше племе мора носити своју народну мисао, веће и заплетеније, и од родољубља српског мора се очеки-вати много више. Ми не смемо стајати скрштених руку и крепити се самом надом, да народ наш неће бити мањи у будућим тешкоћама, него што је био у прошлости; очекивати, да се врлине, урођене нашем племену, покажу у последњим часовима нужде и опасности. Треба за раније радити на гајењу и утврђивању свих оних народских врлина, које скупа чине родољубље.

Родољубље је само по себи сила, јер је оно вера народа у своју снагу, у своју националну мисао, у свој опстанак, јер оно рађа велика јунаштва и велике жртве; али да та сила буде силнија, да њено дејство буде веће и корисније, да се на њу, у даним приликама, може рачунати с већом поузданошћу, на родољубљу се мора радити, и то доста радити.

Оно се мора снети те његове идеалне висине у живот, оно не сме остати само у песмама, беседама појединих родољуба, чланцима и расправама новинарским; оно не сме остати само мисао и осећање, него мора бити дело. И баш зато, што су тешкоће нашег племена велике; што је његова материјална снага мала; што су непријатељи његови силни и многи; што је његова највећа нада у његовим народским врлинама, — треба ту снагу и те врлине гајити и учвршћивати. Сад би се хтели угледати на друге народе, — а треба да се угледамо, јер народима су народи најбољи учитељи, — који су код своје куће извршили дело уједињења и политичког консолидовања, онда би брзо увидели, да је код њих свих, пре великих ратова за уједињење и слободу, претходио унутрашњи мирни рад на гајењу врлина народских. Шта су све Немци и Италијани радили од 1815. до 1860. године, да народски морал и родољубље одгаје и начине силом, — сваком је познато. Истина је осведочена и призната, да су њихова разна патриотска удружења и школе, уређене у духу народном, спремиле народно уједињење. Француска, земља од 30 милијуна, уједињена и богата, после своје несреће у 1871. години угледа се на Немачку и много мању од себе Италију и ради ужурбано, да школом, касарном, патриотским удружењима и свим могућим начинима подигне, одгаји и ојача отачаствољубље.

На жалост, у Србији се још није доспело, да се прими поука од других народа, шта јој ваља чинити за гајење родољубља. Место ово није подесно да критикујемо наше школе, касарне и оскудицу сваког подстрека од стране државне управе, да се гаје врлине родољубља и патриотизма. Али морам толико рећи да у нашим школама најмање места заузимају оне науке које дају знања о српским земљама, српској историји и обичајима. И колико се учи и пише код нас о тим стварима, учи се и пише се као о свакој другој земљи која је далеко од Срба. Никакве топлине, ничег што би се лепило за срце младића. А колико се учи у нашим школама — нарочито средњим и вишим, о дужностима грађана према својој отаџбини? Где се уче Српчићи, унуци Обилића, Синђелића, Рајића и других славних предака, да треба своју земљу више свега љубити, да треба бити спреман поднети за њу и њено благо на жртву не само своје приватне тековине, него и сам живот, кад буде потребе? Шта се чини да се одгаје друге врлине, потребне народном опстанку у мирно и ратно време? По неком скученом погледу на образовање народа ми смо се навикли да не тражимо од школа ништа друго до знања, а по неком опет „научењачком” погледу на историју као науку, ми очекујемо од историје Срба да нам само објасни извесне законе народног развића. Кад се са тако ниске или са тако високе тачке гледа на наше школе и њихов задатак, онда, разуме се, сва она дела јунаштва и пожртвовања у прошлости нашег племена постају споредна ствар, и за научног учитеља историја Срба има толико или још мање важности него историја Маџара, Кинеза итд. Ту би требало да се угледамо на Французе, Немце, Италијане.

Па и касарне које сваке године примају толико хиљада младића не би требало да су само веџбаонице за окретање и послушност. Ми који не располажемо великим војеним контингентом треба пре него ико у Јевропи, ако ни из каквих других, оно чисто из економских разлога, да касарнску снагу каком располагати можемо увећамо тим, што ћемо у касарне унети поред правила и свест о дужностима које се од војника траже. Војник треба да зна како је његов позив велики и свети: да је у његовој заштити оно што народ наш има најсветије, да од његовог јунаштва и рада срећа милијун огњишта зависи, да је он кад врши своју дужност у касарни или на бојном пољу носилац народне мисли, чувар отаџбине и вере. Он треба да зна, зашто се од њега захтева послушност и дисциплина, и какве би све несреће могле снаћи и његову земљу и његову кућу, кад тих и других војничких врлина не би било у српској војсци. Војник који све то зна, вреди много више од војника који то не зна. Он ће боље вршити своје дужности и бити бољи јунак; он ће бити спремнији и бржи да заложи свој живот. Био бих сувише опширан, кад бих узео да доказујем, што је у осталом лако доказати, како је од времена Леополда и његове бесмртне чете до наших дана у многим и многим знатним биткама била победа вазда на оној страни, на којој је свест оживљавала дисциплину војске. И у овоме погледу ми би требало да се угледамо на Немце и Французе и на оно шта они све чине, да одгаје у својој војсци јунаштво, енергију, оданост, пожртвовање и дисциплину.

Осим школе и касарне има државна управа стотине других начина, да утиче на одрањивање народских врлина; само би требало да се једном и код нас увиди да на том послу треба радити. Ну, као што сам рекао пре годину дана, кад се прва скупштина нашег друштва састала: од оних који су позвани да управљају пословима у краљевини српској, треба очекивати да ће радити све оно што ће њу начинити јаком и моћном за више националне задатке, ала и оздо, из средине чувања народних особипа и гајења родољубља и народних врлина. Пододбора у Србији и повереника у Србији и другим ерпским покрајинама Друштво сада има на две стотине, и сви они нису само за то, да уписују само чланове и прикупљају улоге. Њихов је задатак много шири и већи. И пододбори и повереници позвани су да у својим околинама самостално раде на великој задаћи Друштва Св. Саве; у свачему што иде на буђење народне свести, гајење народног поноса, чување народних особина, храњење родољубивих врлина, — пододбори и повереници Друштва Св. Саве треба да су покретачи и први учесници; установљавање народних школа, растурање патриотских списа, уређивање певачких, гимнастичких, стрељачких, књижевних дружина итд. — треба да је задаћа пододбора и повереника наших. Ја могу потврдити да су пододбори и повереници Друштва Св. Саве схватили бар на многим местима свој широки позив. Управи друштвеној остало је да између разних крајева и радних средишта одржава везу; да материјалном и моралном помоћу притиче онамо где је потреба; да даје импулс раду где је то нужно; да отклања саветима и другим начинима тешкоће, какве би се на којим крајевима показале племенитом раду друштвеном; да спрема и растура друштвене списе; да чини пажљивим поједине пододборе и крајеве на радње, које ваља тамо вршити итд. итд. У сваком том погледу Главни Одбор „Друштва Св. Саве”‘ вршио је савесно своју дужност. Преписка је његова била жива, а радња његова по моме мишљењу, а надам се да ће то и ваше уверење бити, кад чујете извештај тајников и благајников, доста обилата.

Широка основа, на којој је друштво наше засновано; велики број родољуба што се слегао под његову заставу; љубав и одушевљење с каким је оно свуда, у српским земљама, поздрављено; име које је оно стекло баш у оним крајевима, у којима српска мисао највише непријатеља има и где је отачаствољубље изложено најсилнијим искушењима; све нам то, господо, гарантује да ће рад нашег друштва бити успешан, да ће „Друштво Св. Саве” остварити наде које родољубље на њ полаже. Прегнимо само, мали и велики, богати и сиромаси, и радимо слошки, братски на делу Св. Саве.

 

Скуп је ову беседу саслушао пажљиво и одазвао се са „живео”.

Крагујевачко је певачко друштво за тим отпевало химну Св. Сави, — после чега је г. П. Ђорћевић, I тајник друштвенога Главног Одбора прочитао извештај о целокупном раду Главног Одбора за 1887. годину.