Имовина друштва

Две зграде за које се очекује да буду денационализоване, после доношења одговарајућег закона у Србији. Стамбена зграда Друштва “Свети Сава” и некадашњи Дом Светог Саве у којем је данас Физички факултет БеоградскогУниверзитета, у Душановој улици у Београду.

imovina-imgОснивачи Друштва Св. Сава били су свесни, од самог његовог постанка 1886. године, да ће успех њихове племените мисије и зависити не само од ентузијазма чланова и управе, него и од материјалних могућности. По старим извештајима, пре свега из прегледа имовног стања који је сачинио Јован Хаџи Васиљевић 1936. године, очигледно је да је Друштво крајем 19. и у раним годинама 20. века успело да створи ту материјалну основу која је и обезбедила његову плодну активност.

Оснивачи друштва су путем чланарине створили првобитни Стални Друштвени Фонд који се за нешто више од годину дана удвостручио и 7. јануара 1889. године већ достигао суму од 116.655 динара. Тешко је данас наћи мерила која би читаоцу могла да представе вредност поменуте суме, па зато, илустрације ради, треба напоменути да је плац у улици Душановој (тадашња Дунавска) бр 13, који је Друштво добило од Министарства грађевина, био процењен на 12.000 тадашњих динара.

Уз очигледну јаку подршку подршку Владе, Двора, Цркве, али и целокупног друштва у то време, само три године по свом оснивању, Друштво Св. Савe приступа изградњи Дома Св. Саве, репрезентативне грађевине која до данашњег дана чини част и свом архитекти Јовану Илкићу, и самом Друштву, па и граду Београду.

Дуга је листа добровољних приложника који су помогли изградњу Светосавског дома. Први на њој је, као што је и ред, млади краљ Александар са – 2.000 динара. Београдска Општина приложила је 1.000 динара, а индустријалац Ђорђе Вајферт – 51.000 цигала и 849 динара, а краљица Наталија – 300 динара,

У то време је и динар био велика сума па зато није чудо што су на дугачкој листи уписаних дародаваца и они који су приложили десет, четири или само два динара.

У многим нашим крајевима биле су организоване и акције за изградњу Дома, па је тако остало записано да је Смедеревски пододбор Друштва сакупио 573 динара, Неготински одбор је послао 351 динар, трговачки еснаф из Ваљева 300 динара, еснаф механско-кафански из Крагујевца – 240 динара а еснаф пиљарски из Београда – 31 динар.

Иако је мисија Друштва била националне и патриотске природе пре свега, као дародавци прилога за изградњу здања јавили су се и разни странци и припадници других нација и вера. Тако је извесни маркиз де Пијен приложио стотину динара док су “српски грађани из Париза” Филип ла Ренотије од Фераре и Едуард ла Ренотије Буланже послали 2.000 динара. Нису изостали ни Адолф Шток, предузимач из Београда, српско-јеврејска црквено-школска општина, Јаков Алкалај, председник Јеврејске општине, Драшкоци, апотекар у Свилајнцу, Нисим Алфандари трговац београдски, Шарл Диренбергер, Јаков Бајлони и многи други. Дијаспора је такође, у лику наших пословних људи, владиних чиновника па чак и студената у иностранству, такође дала свој прилог за зидање Дома.

Међу дародавцима је било и пуно свештених лица – од Леонтија, архиепископа Варшавског до цркве у Радујевцу – као и државних службеника свих врста – од ђенерала Саве Грујића, председника владе, преко низа министара бивших и актуелних, до официра, среских начелника и професора.

Међу дародавцима у грађевинском материјалу помиње се, поред осталих, и Беочинска фабрика цемента са 135 џакова цемента

Оваква широка подршка допринела је да се за нешто више од годину дана заврши светосавско здање и да Главни одбор Друштва већ 10. августа 1890. године одржи свој први свечани састанак у завршеном Дому, док је свечано отварање одржано 1. октобра, у присуству високих црквених достојанственика, министара просвете и финансија и великог броја угледних гостију.

Други неимарски подухват Друштва уследио је двадесетак година касније, када је 1914. године отпочело зидање нове Друштвене зграде, до Дома Св. Саве. Намена те зграде била је да буде извор прихода којима би се финансирале друштвене акције. Први светски рат је, међутим, успорио изградњу зграде која је завршена тек 1. маја 1923. године и почела се издавати закупцима.

У то време је и на Дому Св. Саве дозидан трећи спрат, па је и он даван у закуп и у доброј мери био важан извор прихода. Према писању Ј. Хаџи Васиљевића, у Дому је “становала Богословија Светог Саве, па школа за глувонеме, односно Друштво Краљ Стефан Дечански, док се 1905 г. није уселила Прва Београдска Гимназија. У Дому је, више година, била и капела Св. Александра Невског…у новој Друштвеној згради издаје се под закуп 26 станова, не рачунајући просторије у којима је смештено Друштво Св. Саве”.

zgradaКао што је био обичај у то време, многи имућнији Срби сматрали су да је, после њихове смрти, потребно оставити и друштву бар део имовине коју су стекли током живота. Тако су настајали разне задужбине, легати и фондови, или само прилози предвиђени тестаментом. Неки од њих су дати на управљање и Друштву Св. Сава.

Један од најзначајнијих таквих прилога био је Задужбина Ленке Бељинице у оквиру које је Друштво Св. Саве 1890. године добило кућу у тадашњој Ускочкој улици, која се налазила у непосредној близини Кнез Михаилове улице. Кућа је била вредна тадашњих 60 хиљада динара и по налогу задужбинара, Тасе Миленковића, секретара Министарства унутрашњих дела и супруга прерано преминуле Ленке Бељинице могла је да се издаје и да се од кирије годишње штампају једна или две књиге Друштва. Тај фонд је очигледно постојао све до прекида рада Друштва 1941. године, јер се и у завршном рачуну за 1939. годину помиње да је Друштво од кирије куће приходовало 56.550 динара, а утрошило на штампање тридесетог броја “Браства” – 29.590 динара, платило порез на приход од 12. 695 динара и утрошило на оправке и одржавање куће нешто преко 7.000 динара.

Једна од задужбина поверена управи Друштва био је и фонд од 12.000 динара који је носио име Луке К. Маринковића, пређашњег конзула Србије у Приштини. Приходима из овог фонда требало је да се сваке године омогући стипендија једном ђаку из Приштине или било којег другог места Старе Србије.

Има података да је Друштво добило, завештањем, два велика плаца у Београду и улицама Милоша Великог бр. 43 и Зрињског бр 46. То је био поклон Милеве Јовановић, познатог великог добротвора разних хуманитарних и културних установа. Плац у улици Милоша Великог је, како изгледа, продат, највероватније 1938. године, док нема података о томе шта се догодило са другим поменутим плацем, али се види да је још био у поседу Друштва 1939. године

Фонд Милице Нешић од 100.000 динара такође је фигурирао у прегледима финансијског стања у Друштву од 1914. до 1939. године, а био је намењен издавању “важних расправа из области индустрије и трговине у српским земљама”, с тим да су та издања требало да се деле просветним и културним установама – бесплатно.

У истом периоду постојао је и фонд М. С. Милојевића, али није записано када је основан и са којим циљем. Види се једино да већ није постојао 1939. године, иако се налази у приказу финансијског стања до 1935. године. Друштво је, међутим, 1939. године овом добротвору подигло надгробни споменик.

У извештају о имовном стању Друштва из 1936 године помиње се да је Друштво од Краљевске владе добило још три плаца, поред оних на којима су подигнути Дом Св. Саве и Друштвени дом. Од тих плацева, два су се налазила на углу улица Цара Уроша и Високог Стевана, а трећи у улици Цара Уроша. Није, међутим, речено каква је била даља судбина тих плацева.

Према подацима из 1939. године, Друштво је још располагало некретнинама у Сарајеву (тадашња вредност 20.000 динара), Гостивару (тадашња вредност 26.768 динара) и једном њивом за коју није назначено где се налазила и чија је вредност у финансијском билансу за 1939. годину процењена на – 55 динара.

Укупна вредност некретнина које су биле у власништву Друштва Св. Саве на дан 31. децембра 1939. године износила је 5,041.495,40 тадашњих динара. Друштво је још располагало хартијама од вредности (обвезнице и акције) у износу од 78.021 динара и разним активним рачунима у вредности од 189.220,50 динара.

Преглед материјалног и финансијског пословања показује да је највећи прилив разних прилога Друштву забележен у годинама његовог формирања, односно крајем 19. века, као и после Првог светског рата. Већ од 1925. године бележи се благи, али константан пад вредности имовине и финансијских средстава Друштва, али се из извештаја не види како и зашто је до тога дошло. Постоји претпоставка да је Друштво било принуђено да продајом дела некретнина надокнади слабији прилив друге материјалне подршке, али остаје чињеница да је Друштво све до окупације у Другом светском рату имало снажну материјалну основу која је била сигуран ослонац његове културне, образовне и хуманитарне делатности.

Д. Зупан