Оснивање   Друштва   Светог   Саве   1886.   године   било   је   у непосредној   вези  са  отпочињањем  организоване  националне  акције Србије у Старој Србији и Македонији. Српска напредњачка влада на челу с Милутином Гарашанином била је сачинила план вођења добро осмишљеног просветног, културног и верског рада међу тамошњим Србима и управо те године започела је с његовим спровођењем. С том акцијом требало је да се крене још претходне 1885. године пошто се на неколико великих митинга одржаних у Београду, Врању и Нишу у пролеће те године чуо једногласан   захтев да се треба што пре организовано супротставити све снажнијој     бугарској и грчкој пропаганди у Старој Србији и Македонији под чијим притиском се у великој опасности нашао тамошњи  српски народ коме је у ствари претило однарођавање. Српско-бугарски рат који се водио у новембру 1885. године зауставио је почетак акције али је губитак тога рата био за Србију још један подстицај у уверењу да се само мирним путем, књигом, школом и црквом као и коришћењем легалних метода она може носити са својим ривалима на тлу европске Турске. План је подразумевао активно укључење Министарства просвете и црквених дела као и Министарства спољних послова,  коришћење  значајних  средстава  за посебне намене које је имала да одобри Народна скупштина и слање агената, учитеља, свештених лица и књига и оснивање конзулата  у Старој Србији и Македонији и, уз то, отварање школа, читаоница и цркава  и  покретања  листова на српском језику. Координатор  целе акције, која је отпочела 1886. године, требало је да буде српски посланик у Цариграду па је, у том циљу, упућен на то место Стојан Новаковић, један од најбољих познавалаца прилика у Турској. Пошто је то све био опсежан програм за једну званичну српску акцију, а у питању су били велики  и  деликатни  задаци,  изгледа  да  је  у  владиним  круговима постојало расположење да би се томе могла прикључити и нека друга акција, незванична, како би се цео фронт деловања раширио, облици рада постали разноврснији а извора и организатора било више чиме се и теже томе могло   супротставити.  То  је и  био разлог што је из напредњачких, односно владиних кругова, дошао подстицај за оснивање Друштва Светог Саве које је требало да подсећа на некадашњи Одбор за школе и цркве ван Србије из 1868. године, а чији би рад био изузетно користан као додатак званичној акцији, покаткад и да покрије неке задатке који се званично можда не би могли спровести.

Организатор Друштва Светог Саве био је Светомир Николајевић, угледни  професор  опште  историје  и  књижевности  на Великој школи и велики познавалац прошлости балканских народа. Одлучио се на то с групом истомишљеника и патриота међу којима је било истакнутих личности и одличних стручњака за проблематику европске Турске али и опробаних националних радника. У руководству Друштва - које је свој Први скуп одржало 24. августа/6. септембра 1886. године у сали Велике школе у Београду - заједно с Николајевићем, били су поред осталих Стеван Владислав Каћански, Милан Ђ. Милићевић, Срета Стојковић, Љубомир Ковачевић, Панта Срећковић, Коста Шуменковић, Милојко Веселиновић, Милош Милојевић, протосинђел Фирмилијан и др. Друштвом је руководио Главни одбор на челу са Светомиром Николајевићем. Непосредно по оснивању Друштва била је изграђена читава његова структура. Био је основан велики број пододбора у Србији. Тамо где није било пододбора, Друштво је имало своје поверенике. Већ у току прве године рада код појединаца у Србији владало је велико интересовање да постану чланови Друштва или његови дародавци. Значајна средства која ће оно прикупити служила су за финансирање разноврсних активности. Главни задаци Друштва међутим били су усмерени ка Старој Србији и Македонији а његово укупно деловање у вези с тим одвијало се у три правца: културно-просветни рад на терену, издавачка делатност и оснивање школских установа у Београду за школовање заграничних кадрова који би се касније враћали натраг. Од огромне важности за рад Друштва била је чврста сарадња с Министарством просвете и црквених дела и Министарством спољних послова који су, пре свега, значајно учествовали у покривању његових трошкова.

Главно поље активности Друштва Светог Саве било је дакле на тлу Старе Србије и Македоније. Требало је што брже и организованије притећи у помоћ тамошњим Србима. у првом реду њиховим школама и црквама. Њима је претила велика опасност пре свега од великобугарске пропаганде која је уз подршку Егзархије и турских власти преузела или затворила велики број српских школа и цркава. Друштво је приступило обнављању старих и подизању нових школа и цркава у Старој Србији и Македонији. Слало је и новац за тамошње учитеље и свештенике. Залагало се и за упућивање младих људи из тих крајева на школовање у Србији и затим њихово враћање натраг да раде као учитељи или свештеници с тим што би им главни задатак био да утичу на уздизање свести код тамошњих Срба. Разним путевима достављало је пошиљке оних материјалних средстава у којима су школе и цркве посебно оскудевале као, на пример, одежде, утвари и богослужбене књиге за цркве и манастире, разна учила, карте и уџбенике за школе. Велики број књига које је Друштво добијало на поклон од разних добротвора или их је откупљивало од аутора или издавача, и то из различитих области пре свега  књижевности,    језика, географије, историје, етнографије, најчешће националне садржине или родољубиве проблематике, упућивало је у Стару Србију и Македонију. За само кратко време Друштво Светог Саве израсло је у значајног организатора националне радње у неослобођеним јужним српским крајевима.

Друштво Светог Саве је велику пажњу посветило и сопственој издавачкој делатности. Од свих издања најзначајнији је био часопис "Браство" који је редовно излазио почев од 1887. године. У њему су објављивани разноврсни текстови из прошлости и савременог друштва Старе Србије и Македоније, а односили су се на различите области живота и стварања људи. Они су имали задатак да својом садржином и тумачењима покажу да се ради о српским крајевима и да тако утичу на осећања људи, посебно тамошњег народа да буде свестан своје прошлости, идентитета, језика и својих обичаја а све у циљу лакшег супротстављања туђој култури и утицају. Већину чланака писали су угледни истраживачи, међу којима су се већ на почетку појавили Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић, Љубомир Ковачевић, Милојко Веселиновић и др. Објављени текстови доносили су пуно података о тамошњим варошима, људима, збивањима, па је самим тим часопис веома обогатио научни живот у Србији добивши у њему веома високо место. Друштво је издавало и годишње извештаје о свом раду у публикацијама под насловом Друштво Светог Саве и Поменик.

Опсежна делатност Друштва Светог Саве односила се и на отварање школских установа у Београду и школовање младих питомаца пореклом из Старе Србије и Македоније. Кандидати су најчешће стизали с препорукама српских конзула у европској Турској или српских националних радника с тамошњег терена, а по завршетку школовања враћали су се натраг да раде као учитељи или свештеници. Друштво је најпре, крајем 1887. године, основало Светосавску вечерњу школу која је отпочела с радом у јануару 1888. године. Међу њеним ученицима било је доста оних који су се бавили разним пословима по Београду, најчешће занатима, а који су били пореклом из Старе Србије и Македоније али и из унутрашњости Србије. Поред општих знања, пре свега из прошлости српског народа, ђаци су учили и по нешто од онога што је било неопходно занатлијама (зидарима). С обзиром да се врло брзо показала потреба за оним ђацима који су већ имали завршену ову или неку основну школу, а којима је требало дати само нека допунска знања, била је у току 1888. године отворена Припремна светосавска школа. Ту су се спремали будући учитељи. јер су се њени свршени ђаци могли уписати у Државну учитељску школу где су слушали једногодишњи скраћени курс.

Да би се, међутим, помогло оним младим људима који су долазили непосредно из Старе Србије и Македоније, а тамо су већ били започели или завршили неку школу, па су хтели да наставе школовање у Србији, за њих је, у новембру 1888. године, био отворен Светосавски пансион. За питомце Пансиона је, поред редовног школовања, била предвиђена и посебна вечерња настава из српског језика, историје и књижевности, а била им је на располагању и пригодна читаоница. С обзиром да се број ових питомаца из године у годину увећавао, за њих је почео 1889. године да се гради Светосавски дом. Када је овај Дом био завршен 1890. године, у њему је била смештена и Управа Друштва Светог Саве. У новембру 1890. године, Друштво је основало Богословско-учитељску школу. Радило се о школи која је ђацима пружала бољу стручну спрему, потребну будућим учитељима и свештеницима. У њој су имали да се школују питомци имајући у виду посебне услове у Старој Србији и Македонији где је требало да се врате и да раде као учитељи и свештеници. Предавања у њој отпочела су у јануару 1891. године а управник је био познати национални радник, Милош Милојевић.

Од великог значаја за целокупни рад Друштва Светог Саве била је чињеница што је оно уживало велику подршку званичних органа у Србији, најпре Министарства просвете и црквених дела а од 1889. године, Министарства спољних послова, и што је од њих финансијски помагано. При Министарству просвете и црквених дела је од 1887. године постојало Одељење за школе и цркве ван Србије које је одлично сарађивало с Друштвом Светог Саве. Најчешће је његовим посредством министар био обавештаван о активностима, жељама и намерама Друштва. Министарство је давало сагласност и за отварање светосавских школа и пансиона, одобравало школске програме, учествовало у њиховом финансирању и бринуло се око свршених светосавских питомаца. Када је 1889. године ресор заграничног националног рада прешао из Министарства просвете и црквених дела у Министарство спољних послова, Друштво је било у непосредној вези с његовим Одељењем за политичко-просветни рад у Старој Србији и Македонији (Политичко-просветно одељење) а такође и са српским конзулатима у Турској и Посланством у Цариграду. Друштво Светог Саве је, међутим, створило и своје канале и мрежу поверљивих људи, па је тако водило и самосталну пропагандну делатност што је често доводило до срџбе српске конзуле у Турској који су због тога упућивали оштре протесте Министарству у Београду.

Доласком радикала на власт у Србији, 1889. године, неспоразуми Друштва са званичним органима Србије постали су све учесталији. Радикалске власти су предузеле мере да обједине и ставе под своју контролу све центре српског националног рада у заграничним крајевима. Министар спољних послова и српски конзули у Турској хтели су, у ствари, да активност Друштва у Старој Србији и Македонији подреде себи као јединим представницима Србије чему се Друштво одупирало. То је створило међу њима многе неспоразуме. Радикали су, штавише, желели да успоставе надзор над укупним радом Друштва што ово, исто тако, није благонаклоно прихватило. Посебно се, као оштар критичар рада Друштва, показао Владимир Карић, српски конзул у Скопљу. Он је био заступник тихог и подземног рада у Турској, и то само под руководством конзула, па му се чинило да Друштво Светог Саве исувише бучно и неопрезно води своју активност што ствара неповерење код турских власти. Карић је због тога тражио да се онемогући сваки даљи рад Друштва. Штавише, замерке на рад Друштва стављала је и Призренска богословија. Ректор Богословије посебно је упозоравао министра спољних послова Србије да његова установа производи довољно учитељског и свештеничког кадра за потребе Старе Србије, и да не треба правити вишкове.

Незадовољство у делу српских званичних кругова због тога што се Друштво Светог Саве издвојило као исувише самосталан фактор у заграничној делатности није био једини чинилац који је кочио његово деловање. Бугарска пропаганда у Старој Србији и Македонији видела је у њему озбиљног противника. Поједине афере, настале у вези с побунама у Пансиону Друштва Светог Саве и јавног испољавања пробугарских осећања од стране појединих питомаца, могле су се приписати управо деловању званичне бугарске пропаганде.

Најопаснији за рад Друштва Светог Саве био је став турских власти. Изгледа да су Турци врло брзо осетили колики је значај активности Друштва у Старој Србији и Македонији оценивши да је то заправо централа за вођење пропаганде која на тим територијама de facto поткопава турску власт па су на њен рад све више неповољно гледали. Од 1890. године у Турској су појачани прогони чланова Друштва. Није се дозвољавало деловање његових људи, агената, попова, учитеља итд.

У околностима када се и  у Србији, а и изван ње, дизао све јачи глас против Друштва Светог Саве, Министарство спољних послова Србије повукло је радикалан потез. У септембру 1891. године донело је одлуку којом се укида свака државна помоћ Друштву. У образложењу те одлуке стајало је да се школа и Пансион Друштва Светог Саве налазе у лошем стању, да немају добру организацију а да својим образовним системом који је у њима примењен, не могу школовати онај профил кадрова потребан Србима у неослобођеним крајевима Старе Србије и Македоније. Питомци Светосавске богословско-учитељске школе и Пансиона били су размештени по државним школама у неколико градова Србије. Нису помогли никакви апели председника Друштва, Светомира Николајевића, који је све оптужбе одбио као неосноване. Друштво Светог Саве било је погођено у највиталнијем делу своје делатности.

После ударца које је доживело 1891. године Друштво Светог Саве ће се само делимично опоравити. Наставиће неке облике свога деловања а пре свега издавачку делатност. Период од 1886. до 1891. године остаће међутим посебно обележен у његовој историји. То је било време његовог најсвестранијег рада на уздизању српског народа на поробљеним подручјима и његовог повезивања путем културе, просвете односно књигом, школом и црквом. Друштво Светог Саве се тада наметнуло као један од најзначајнијих чинилаца Србије у организовању српског народа. Име тога Друштва било је тада међу Србима ван Србије синоним за Србију као матицу земљу коме ће се тамошњи појединци много чешће обраћати за помоћ него званичним органима Србије. Друштво је наставило свој рад све до 1941. године, али, разуме се, са смањеним обимом активности, Године 1886-1891. биле су његово златно време.

(Из књиге Михаило Војводић: "ДРУШТВО СВЕТОГ САВЕ  документи 1886-1891", издање Архива Србије и Друштва "Свети Сава", Београд 1999.

 _________

Премда није било класична задужбина, Друштво Светога Саве је средства за свој рад добављало не само појединачним прилозима него и преко фондова задужбина осниваних ван или при Друштву. Само Друштво утемељено је новчаним прилозима неколико стотина трговаца, чиновника, занатлија, судија, лекара и духовника из Београда и других места у Србији. Међу неколико стотина утемељитеља нашли су се и министри Михаило Вујић, Чедомиљ Мијатовић, Милан Пироћанац и Милутин Гарашанин, дипломата Аћим Чумић, радикалски првак Лазар Пачу, индустријалац Ђорђе Вајферт и трговац Никола Спасић. Први председник (1886-1904) био је Светомир Николајевић, министар и професор, кога су наследили Андра Ђорђевић и касније Тихомир Ђорђевић. У надзорном одбору седели су уз прве људе српске науке и културе познати београдски добротвори Лука Ћеловић и Милорад Гођевац, а међу представницима Срба из разних крајева било је и Срба исламске вере (Хасан Ребац, Абдуселам Џумхур).

С циљем да систематизује напоре на ширењу и неговању националних осећања и врлина, Друштво Св. Саве, основано 1886, организовало је просветни рад који је по замаху и резултатима био до тада најпотпунији, служећи се школом, књигом, сликом и песмом. Из Београда су преко Друштва Св. Саве били финансирани рад већине српских верских установа у Турској, школовање Срба из свих крајева Балкана, помагани манастири, осниване читаонице, организоване вечерње школе (Светосавска основна школа). Разни фондови и задужбине су сталним прилозима помагали рад Друштва Св. Саве. Рад Друштва, као и већине задужбина и фондова патриотског опредељења, забраниле су уз класичну конфискацију или узурпацију имовине комунистичке власти недуго по успостављању диктатуре 1944.

__________

После паузе која је трајала више од пола века једна група београдских интелектуалаца окупила се 1993. године,  на иницијативу г. Младена Гавриловића, дугогодишњег уредника и дописника из иностранства Танјуга и рођака познатог нашег  етнолога, историчара и филозофа Јована Хаџи Васиљевића, некадашњег генералног секретара Друштва Светог Саве, да обнови рад Друштва следећи његову најбољу традицију и циљеве. Прва седница Иницијативног одбора одржана је  августа 1993. године у Међународном прес центру Танјуга и њој су присуствовали још и академик проф. др Војислав Ђурић, композитор проф. др Душан Костић, др Славенко Терзић, директор Историјског института САНУ, Миланка Карић, председница БК Фондације,  адвокат Михајло Младеновић, мр. Снежана Николајевић, музички уредник РТС и праунука оснивача Друштва, као и службеник СМИП-а Душица Гавриловић. За председника Иницијативног одбора изабран је Младен Гавриловић. Касније су се Иницијативном одбору прикључили новинар Мило Глигоријевић, главни уредник НИН-а, новинар Душан Зупан, главни и одговорни уредник Танјуга, проф. др Злата Бојовић и проф. др Драгана Мршевић-Радовић, са Филолошког факултета.

На Скупштини обнове Друштва, одржаној 22. јануара 1994. године на симболичном месту, у  згради Народне библиотеке Србије на Врачару,  80 присутних, међу којима су били истакнути професори Београдског Универзитета, књижевници, дипломати, лекари, високе војне личности и новинари изабрали су Главни и Надзорни одбор. За првог послератног председника је изабран београдски адвокат Михајло Младеновић, а за генералног секретара Младен Гавриловић. Једногласно је усвојен нови Статут, који је, заправо копија старог Статута са изменама само у деловима које је захтевао савремени правни систем Републике Србије.

Обнову рада Друштва поздравио је у име Владе Србије саветник министра информација др Првослав Ралић, а поздравне телеграме су упутили Старешинство Савеза соколске организације Југославије, старешинства Републике Српске и српских Крајина и организација исељеника "Орашац".

Тежак период који је деведесетих година преживљавао српски народ - распад Југославије, ратови у отцепљеним републикама, санкције и притисак Запада, а касније и политичке и економске тешкоће, проблем Косова и Метохије, бомбардовање Србије 1999. године од стране НАТО-а и други национални проблеми - није представљао окружење у којем би Друштво дало свој пуни и потребни допринос српском народу. Ипак, ентузијасти окупљени око идеје да су ширење просвете и културе, неговање националног осећања врлине и вредности светосавске традиције и данас потребни као што су то били у 19. веку, учинили су и чине све што је могуће да други живот Друштва буде достојан његове традиције и наслеђа које су у аманет оставили славни претходници.

Издавачка делатност је настављена 1996. године издавањем резимеа годишњег часописа БРАСТВО, који је излазио од 1887. до 1941. године. На промоцији у Римској дворани Библиотеке града Београда говорили су академик Владимир Стојанчевић, др Александра Вранеш и др Предраг Матицки.

БРАТСТВО (овог пута са уметнутим Т због савременог правописа) од 1997. године редовно излази сваке године уочи београдског Сајма књига, а први број нове серије је промовисан у Међународном прес центру Танјуга, тачно 110 година од изласка из штампа првог броја старе серије. Осим 1999. године када је због бомбардовања и других тешкоћа тек следеће године изашао двоброј, часопис редовно излази са традиционалним темама српске културе, историје, етнографије, лингвистике.

Поред часописа, Друштво је издало и Антологију "Свети Сава у песмама", посвећену прослави 800-годишњице Хиландара, која је врло брзо била распродата, тако да је априла 2008. године штампано и друго, допуњено издање..

Објављена је и збирка најбољих радова ученика основних и средњих школа из Србије и Републике Српске, са конкурса који Друштво сваке године расписује уочи своје славе Светог Саве. Таква збирка под насловом "Млади Светом Сави" садржи све награђене радове са конкурса расписаних у последњих пет година.

У сарадњи са Архивом Србије, 1999. године издата је књига докумената о раду Друштва од његовог оснивања до 1891. године, а аутор је био проф. др Михаило Војводић, председник Друштва од 2000. до 2002. године.

Поред издавачке делатности и организовања традиционалног конкурса светосавски темата, Друштво редовно организује у Дому омладине у Београду циклусе предавања са темама које су од значаја за српску културу, историју, традицију. Та предавања која држе најбољи српски интелектуалци, научници и стручњаци, намењена су првенствено младима али и свима другима који су, без обзира на године, добродошли у Дому омладине, где су и просторије Друштва.

Гостопримство Дома омладине Друштво ужива још од свог обнављања 1994. године, захваљујући, пре свега, разумевању тадашњег градоначелника Небојше Човића, као и градских власти Београда. Постоји очекивање да ће усвајањем Закона о денационализацији, Друштву бити враћена његова имовина, а између осталог и две велике зграде у Душановој улици, чиме би се решиле практично све тешкоће и створила основа за будући активан рад. Тај рад подразумева ширење активности Друштва у друге српске градове и места где у иностранству постоје значајније српске заједнице, односно где постоји потреба за радом и сарадњом на српској култури и цивилизацији уопште, као и стварање материјалних услова за додељивање стипендија талентованих и сиромашних ђака, у најбољој традицији Друштва која датира још из првих година његове делатности.      

Недавно је у београдској општини Звездара једна улица добила  име Светомира Николајевића

Храм Светог Саве у Београду